STRADALNICI

Piše Dragomir Antonić

Na pravoslavni Veliki petak, 9. aprila 1999, tukli su šta su stigli po Srbiji. Na Veliku subotu bombardovali su selo Merdare kod Kuršumlije. Ubili su Bojanu Tošović, bebu od jedanaest meseci i njenog oca Božina…

Veliki petak, dan raspeća na krst Isusa Hrista, Sina Božjeg i Marije Djeve, potonje Presvete Bogorodice, jedini je dan u godini kad u svim pravoslavnim hramovima širom planete utihnu liturgijsko pojanje i zvuk crkvenih zvona. Tihovanjem i molitvom hrišćani izražavaju zahvalnost za žrtvu Sina Božjeg koji je stradao radi spasenja ljudskog roda. Veliki petak i Vaskrsenje Hristovo su dani kad bi svi ljudi trebalo da odustanu od činjenja ružnih dela. Tako bi valjalo da bude. Nažalost, nije svima stalo do radosti i ljubavi svojih bližnjih.

 

DA SE NE ZABORAVI  Pre petnaest godina, 1999, Srbi su na svojoj koži osetili stradalničke muke Hristove, kad su besomučno bombardovani, ubijani i trovani osiromašenim uranijumom čije posledice trpimo i trpećemo generacijama. Zločin NATO zlikovaca i Amerikanaca nikad se ne sme zaboraviti. Moramo uvek pamtiti njihovu spremnost na okrutnost. Bez trunke griže savesti ubiće decu, žene, trudnice, majke. Otvaram dnevnik koji sam vodio tokom američkog ubijanja Srbije i čitam zapisano. Da se ne zaboravi. Katolički Veliki petak 1999. godine bio je 2. aprila. Papa je uputio poruku da se kao znak dobre volje prekine bombardovanje dok ne prođe Uskrs. Bil Klinton, tadašnji američki predsednik, poruku je odbio. Neimenovani šef „lude NAsTE“, nikad optužen za ratni zločin, izjavio je da bi „prekid bombardovanja za vreme uskršnjih praznika bio nehuman čin“!? U noći između petka i subote stigao je „humani čin“. Razorene su zgrade Saveznog i Republičkog MUP-a u Ulici kneza Miloša. Ruševine stoje i danas. Prekrivene su nekim platnom sa natpisom banke, iz NATO države, koja nam nudi povoljne kredite. Sad bi i ono malo para da nam uzmu. Veliki humanisti.

[restrictedarea]

U nedelju, na katolički Uskrs, NATO hrišćani uništili su: Toplanu na Novom Beogradu, skladište benzina na Čukarici, Institut za bezbednost, praznu kasarnu na Voždovcu. To su učinili u Beogradu.  Na pravoslavni Veliki petak, 9. aprila 1999, tukli su šta su stigli po Srbiji. Na Veliku subotu bombardovali su selo Merdare kod Kuršumlije. Ubili su Bojanu Tošović, bebu od jedanaest meseci i njenog oca Božina. Majka Marija, u sedmom mesecu trudnoće, čudom je preživela i kasnije rodila zdravu devojčicu kojoj je nadenula ime Anđela. Svaki njihov zločin se mora zabeležiti i stalno pominjati. Ubice bi volele da se njihovi zločini zaborave. Drago je Devenportu, Kirbiju, Vilhelmu i kako se sve zovu ambasadori  država NATO udruženja ratnih zločinaca, kad vide da vlast u Srbiji njihove zločine ne pominje. Misle da ako je vlast zločin zaboravila, da je i narod isto učinio. Varate se, ekselencije, narod pamti vaše zločine. Zar očekujete da će roditelji, braća, sestre ubijenih zaboraviti ko su ubice? Neće se zaboraviti, ma koliko se pojedine uštve trudile da dokažu kako kod Srba „postoje mentalne bolesti od kojih smo oboleli“ i da smo zaslužili da budemo bombardovani jer Amerikanci „nisu bombardovali nijednu zemlju koja je normalna“. Ove reči javno izgovori bezvredna uštva i ostade živa. Ne znam šta o tome da nisu normalni misle Japanci, koji dobiše dve atomske bombe, ili građani Koreje, Vijetnama, Kambodže, Laosa, Iraka, Avganistana, Irana, Sudana, Libije… Biće da su samo američki vladari i nekolicina nevladinih Srba normalni, a ostalih sedam milijardi ljudi na planeti su oboleli od neizlečive mentalne bolesti.

 

NA KOSOVU ONI DUŠU ČUVAJU Veliki petak je dan kada se moramo setiti svih Srba koji su stradali i koji danas stradaju. Na prvom mestu su naša braća i sestre na Kosovu i Metohiji. Njihovo stradalništvo se ne da izmeriti. Biti danas Srpkinja i Srbin pravoslavne vere  na Kosovu i Metohiji je podvig dostojan starozavetne istinite priče o životu naroda Izrailja pod egipatskim faraonima. Ostavljeni na milost i nemilost od sopstvene države i demokratske međunarodne zajednice, Srbi na Kosmetu natčovečanskim snagama odolevaju nedaćama koje su ih snašle. Opstaju na našoj, srpskoj zemlji da bi je sačuvali zbog nas i naših potomaka. Pravo da kažemo: Kosovo je Srbija! − oni čuvaju. Da njih nema, ko bi dušu srpskog postojanja sačuvao? Srbi bez Gračanice, Deviča, Bogorodice Ljeviške, Dečana, Sirinićke župe, Sredske, Prizrena, Uroševca, Gnjilana, Pasjana, Goraždevca, Vitomirice, Peći – Srbi su bez duše. Duša se ne prodaje, jer kad nema nje, nema ni čoveka. Johan Volfgang Gete je to stanje razumeo. Zbog svega, teško je zamislivo da bilo ko u našem veku strada zbog čuvanja  Hristove vere, prava na nacionalnost, jezik, pismo i sopstveno imanje. Pet stvari koje su temelj civilizacije: vera, nacionalna pripadnost, jezik, pismo i privatna imovina. Pet svetih pravila, da ne kažem svetih krava, demokratske međunarodne zajednice. Zbog nepoštovanja ovih pravila,  novine i televizije grme, kritike pljušte, vlade se smenjuju, države uništavaju, ratovi vode. Kad su Srbi u pitanju, svi ćute. Ljudska prava za Srbe ne važe. Ono što važi za sve, za Srbe ne važi. Zato se o praznicima setimo Srba na Kosovu i Metohiji i daće Bog da naredni Vaskrs provedemo u Prizrenu. Ne smemo da budemo malodušni i zaboravni. Zapalimo sveću za zdravlje časnih Srba utamničenih  u raznim zatvorima: Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Zdravka Tolimira, Stojana Župljanina, arhiepiskopa ohridskog Jovana i mnogih drugih.

[/restrictedarea]