Šta ima Rusija sa Krimom?

Piše Aleksandar Nikitović

Ako je tačno da je Ukrajina, naravno sa Krimom, već bila viđena kao deo evroatlantskog bloka, onda je pravo pitanje šta Rusija ima sa Krimom… Jednostavno pitanje nad kojim bi ipak svaka zapadna država morala da se zamisli jeste da li Rusija posle hiljadu godina može da okupira zemlju svog krštenja i svog istorijskog postojanja

Gotovo da nema dana da se ne čuju prilozi koji na raznovrsne načine tumače da li su Krim i Kosovo povezani. I predstavnici najuticajnijih država dali su svoja mišljenja za ovo povezivanje i protiv njega. Koliko je ova tema vruća i neizbežna, najbolje se videlo kada je američki predsednik Obama, potpuno nepripremljen, izneo niz netačnih stavova o Kosovu. Ali, pripremljeni ili nepripremljeni, tek o Kosovu i Krimu očigledno se mora govoriti.

 

SUDAR SA SILOM Razumljivo je da je ova tema zbog svog izuzetnog značaja, u ovom trenutku pre svega podređena političkim interesima. Pored ovog samorazumljivog političkog načina razmatranja Krima i Kosova, postoji i dublje i temeljnije sagledavanje stanja stvari. Ono polazi od istorijskih, nacionalnih, moralnih i duhovnih vrednosti i zadire u njih. Dakle, sve ono što današnja moć sile ignoriše, ili što namerno ruši pokazujući da je zapravo u sili jedina prava vrednost. Na primeru Kosova sila za sada odnosi prevagu, ali je i zapadnoj sili na Krimu pokazana moć jedne druge, ruske sile. Sticajem istorijskih okolnosti sila se sudarila sa silom.

Po svemu sudeći, vodeće zapadne zemlje su bile potpuno zatečene ruskom akcijom na Krimu. Usledila je lavina besa sa pozivanjem na neophodnost očuvanja teritorijalnog integriteta Ukrajine. Teške reči koje od strane zapadnih država neprestano padaju na račun Rusije govore da su ove zemlje već videle Ukrajinu kao sastavni deo svog evroatlantskog prostora. Ako je tačno da je Ukrajina, naravno sa Krimom, već bila viđena kao deo evroatlantskog bloka, onda je pravo pitanje šta Rusija ima sa Krimom.

Ovo pitanje nas uvodi u onaj dublji sloj iz kojeg jedino i može da proistekne svako, pa i međunarodno pravo. I upravo taj temeljni i dublji sadržaj zapadne države potpuno ignorišu, jer im to daje mogućnost za potpunu instrumentalizaciju ljudskih prava, a potom i međunarodnog prava.

Šta, dakle, Rusija ima sa Krimom? Istorija Rusije je puna važnih događaja, ali se jedan događaj po svom značaju u potpunosti izdvaja. Reč je o primanju pravoslavnog hrišćanstva 988. godine, kada se sveti Vladimir krstio. Ovaj događaj po svemu nadmašuje sve ostale i sa pravom se može reći da je to najvažniji događaj u dosadašnjem postojanju ruskog naroda. Krštavanje Rusije je odredilo pre svega duhovni karakter, nacionalni identitet, kulturnu samosvest i posebno mesto i ulogu ruskog naroda u svetskoj povesti. Različite ideologije su dolazile i prolazile Rusijom, ali je pravoslavno hrišćanstvo ostalo ona jedina i trajna vrednost koja nadilazi svako vreme i svaku vremešnost i kratkotrajnost ljudskih izuma.

 

NEDOKUČIV DOGAĐAJ Čudom, ali Krim je nerazdvojivo vezan upravo za Svetog Vladimira. Krštavanje Rusije je nedokučiv događaj za ljudski um. A Vladimir se krstio i primio pravoslavno hrišćanstvo na Krimu u gradu Hersonu. Tako je krštavanje Rusije i spajanje Krima sa Rusijom jedan veliki i jedinstven događaj u istoriji ove zemlje. Na sličan način su i Sveti Nemanja i Sveti Sava neraskidivo povezani sa Kosovom, opredelivši jednom zauvek sudbinu Srbije.

Zabeleženo je da je Vladimir pre svog prihvatanja pravoslavnog hrišćanstva želeo da svojim očima vidi sve tada poznate velike religije. Kada je prisustvovao pravoslavnoj liturgiji, ostale su njegove reči da je to nebo na zemlji i da je to prava vera koju treba da prihvati njegov narod.

Kakva onda može biti sudbina Krima kada je tu krštena Rusija, njen prvi vladar Sveti Vladimir i kada je tu Rusija zakoračila u istoriju sa svojom misijom? Kakva, ako ne burna i puna teških borbi, prepuna slave i poraza?

Zaista, potrebna je velika i slepa arogancija zapadnih država da previde ovu suštinsku i najčvršću povezanost Krima sa Rusijom. Govoriti o kršenju međunarodnog prava, o agresiji, okupaciji, intervenciji, aneksiji Rusije nad Krimom, samo je očigledno svedočanstvo da su se vodeće zapadne države zaplele u mreži sopstvenih grubih promašaja i dezorijentacije. Jednostavno pitanje nad kojim bi ipak svaka zapadna država morala da se zamisli jeste da li Rusija posle hiljadu godina može da okupira zemlju svog krštenja i svog istorijskog postojanja.

Umesto ovog pitanja neprestano stižu pretnje Rusiji sa Zapada. Te pretnje bi trebalo da govore da zapadne zemlje smatraju da one imaju svoje pravo koje je univerzalnog značaja nad svakom zemljom, pa samim tim i nad Krimom i Ukrajinom. Ovo nas dovodi do pitanja šta Amerika i zapadne zemlje imaju sa Krimom.

[restrictedarea]

Ako je Rusija sa Krimom povezana tajnom krštenja celog ruskog naroda i time je određen duhovni put Rusije, onda je veza Amerike kao vodeće zapadne države postavljena na sasvim drugačijim osnovama. To što Amerika niti danas niti u prošlosti nema nikakve dodirne tačke sa Krimom, njegovim narodom, kulturom i tradicijom ništa ne menja u očima Amerike. Ona pretenduje da u svakoj zemlji bude čuvar ljudskih prava, odakle izvlači i zaključak da ima pravo na intervenciju u svim državama.

 

RODNO MESTO AMERIČKE „BRIGE“ Vremenom, američka briga za ljudska prava sve više se preplitala sa njenim materijalnim i vojnim interesima. Ispostaviće se da je konkretan nacionalni interes, često predodređen duhovnim načelima u koja vekovima veruje određeni narod, suprotstavljen apstraktnim shematizmima o ljudskim pravima nametnutim od Amerike. Instrumentalizacija ljudskih prava, materijalna pohlepa i vojni interesi doveli su do agresije na Srbiju, Irak, Avganistan, Libiju. Ove agresije su pokazale da zapadne države sa nepodnošljivom lakoćom razaraju države i narode. I ništa kao ove agresije ne kompromituje Zapad i njegovo pozivanje na vrednost ljudskih prava.

Naravno, nikada ne smemo smetnuti s uma da NATO pokriva milijardu ljudi koji čine najrazvijeniji, najbogatiji, najnaoružaniji i po mnogim standardima najkulturniji deo sveta. Rusija je slabija u mnogim od ovih parametara. I jasno je da NATO želi i namerava da nametne celom svetu svoja pravila, svoj pogled na svet, svoje medije i svoje vrednosti.

Ali svet je došao do prelomne tačke u kojoj nešto mora da se promeni. Da li će Zapad preispitati vlastiti sistem vrednosti koji postaje nepodnošljiv, dvoličan i nepravičan? Po svemu sudeći, neće. Asanž i Snouden su važni i snažni događaji, ali ipak nisu uspeli da promene već predvidljiv život Zapada. U ovom trenutku je zapravo možda najvažnija uloga Rusije. To znači da Rusija nikako ne sme da se pretvori samo u još jednu silu poput zapadnih sila, koja koristi grube greške Zapada da ojača svoje interese.

Za to je potrebno mnogo više od pravilnog korišćenja vlastite sile. Najpre je potrebno odlučno odbacivanje prihvatanja da se na zapadne prigovore odgovara u okviru postavljenog zapadnog sistema vrednosti. Objektivno, Rusija je danas velika država koja može Zapad da suoči sa postojanjem jedne drugačije i samovlasne tradicije. Utrkivanje ko je veći i bolji poklonik ideologizacije ljudskih prava svet može dovesti do ivice provalije. Upravo na pitanju Krima Rusija svetu može da pokaže jedan sasvim drugačiji pogled na svet. Ceo svet je upro oči da vidi kako će Rusija odgovoriti na optužbe koje se zasnivaju na američkoj doktrini o ljudskim pravima.

 

SUDBINSKE NEDOUMICE Da li Rusija ima snage za živu i istinitu reč, to interesuje sve pa na kraju i zapadne zemlje. Može li Rusija na uvrede Zapada da je izvršila okupaciju Krima odgovoriti da Krim vekovima pripada Rusiji? Već više od hiljadu godina Krim pripada Rusiji, sve dok ga u vreme komunizma Hruščov nije oteo i poklonio ga Ukrajini. Ili, može li Rusija reći spasonosne reči da je ona, ni manje ni više nego krštena na Krimu, i da je to starije od svakog poznatog prava, nešto o čemu ne može da se raspravlja?

Krim je početak hrišćanske Rusije, ali danas Krim može simbolično postati novi početak odnosa u celom svetu. Od pada Carske Rusije povratak Krima u matičnu državu je najveći događaj u životu ove zemlje. Komunistička propaganda je gadno ocrnila rusku monarhiju, ali činjenice su neumoljive. Komunizam je Rusiju doveo na jadne i bedne grane. Nema većeg pokazatelja koliko je Rusija nisko pala od toga da do juče Krim nije bio deo Rusije.

Da li će se Rusija zadovoljiti fizičkim vraćanjem Krima pod svoje okrilje? To bi bila velika, gotovo fatalna greška. Ništa dobro svet neće dobiti umnožavanjem ili jačanjem već postojećih velikih sila. Povratak Krima mogao bi da bude početak povratka Rusije sebi i svojoj velikoj tradiciji. Glas Rusije mogao bi ponovo da se čuje kao autentični glas koji proističe iz njene duhovnosti, njene kulture i iz njenog specifičnog nacionalnog karaktera. Od najveće je važnosti da Rusija ne bude sledbenik i nosilac dosadašnje univerzalne ideje koju su Amerikanci pretvorili u ideologiju ljudskih  prava, već zastupnik svoje ideje proistekle iz tradicije. To će onda i manjim narodima dati ohrabrenje da traže svoje mesto pod suncem, saglasno svom nacionalnom karakteru.

Možemo li, dakle, očekivati samovlastan odgovor Rusije koji sledi iz njene velike duhovne tradicije i ne ponavlja oglodane fraze zasnovane na ideologiji ljudskih prava? To je pitanje od prvorazrednog značaja. Od njega zavisi i da li ćemo dobiti odgovor  na već zaboravljeno pitanje ko je odgovoran za izazivanje krize u Ukrajini. Više se niko i ne seća niti daje pravi odgovor zbog čega je i ko je Ukrajinu gurnuo u ovu veliku i beznadežnu krizu. Preko noći je zaboravljena uloga Evropske unije koja je po svaku cenu želela da nametne Ukrajini potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Na primeru Ukrajine Evropska unija je pokazala da ne postoji dobrovoljna odluka o ulasku ili neulasku u EU, već da je reč o goloj prinudi po cenu razbijanja jedne države. Niko nema pravo da amnestira ulogu EU u izazivanju krize u Ukrajini. Naprotiv, potrebno je jasno naznačiti da je uloga Evropske unije u Ukrajini svedena na instrument prethodnice NATO-a. Evropska unija je neposredno podstakla i organizovala nemire protiv legalno izabrane vlasti u Ukrajini sa ciljem njenog zbacivanja, jer se ta vlast usudila da odbaci Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

 

ŽIVOTNI INTERES SRBIJE Umesto rasprave o nedvosmislenoj odgovornosti Evropske unije za krizu i raspad Ukrajine, sa Zapada stižu arogantne i uvredljive optužbe na račun Rusije. To da Zapad ne zna šta Rusija traži na Krimu i otkuda njoj pravo da pripoji Krim, svedoči zapravo o dubokoj i nesagledivoj krizi koja potresa zapadni svet. Pre svega, mora se otvoriti suštinsko pitanje da li Amerika ima univerzalno pravo da u svakoj državi bude neprikosnoveni čuvar ljudskih prava na način kako to Amerika vidi i kako njoj odgovara. Krim je pravi i važan povod da započne jedna velika debata od čijeg rezultata zavisi budućnost sveta. Za vreme nastanka SAD-a jedan od najvažnijih učesnika i tumača Američke i potom Francuske revolucije, Tomas Pejn, nedvosmisleno je najavio da će se u budućnosti sve države suočiti sa pretnjom da milom ili silom prihvate ideologiju ljudskih prava. Ove reči ne tako davno gotovo je doslovno ponovo potvrdio i američki predsednik.

Niko normalan ne bi trebalo da ima ni želju ni potrebu da spori pravo Americi ili bilo kojoj drugoj zemlji da svoju državu uređuje polazeći od vrednosti ljudskih prava. Sporno je, i to suštinski sporno, pravo Amerike da bilo kome drugome pod pretnjom oružja nameće ovaj sistem vrednosti kao jedinu ispravnu ideologiju. Podjednako je sporno i da se ideologija ljudskih prava nameće kao vrhovna i arbitrarna vrednost koja je samorazumljivo starija od svake tradicije i svake druge vrednosti. Male države koje su poput Srbije žigosane od strane Amerike nemaju velike šanse da se same dugoročno suprotstave ideologiji ljudskih prava. Pravi odgovor pripada velikim državama koje su i nosioci velikih tradicija i velikih ideja. Zato je odgovor Rusije toliko važan. Ali još uvek se nije čulo valjano obrazloženje koje bi istovremeno ograničilo pravo Americi na univerzalni intervencionizam, i potvrdilo pravo Rusiji, a onda i drugim manjim državama, na samovlastan izbor načina života saglasno njihovim tradicijama. Svet čeka da vidi da li će odgovor Rusije biti značajno drugačiji od uvećanja njene sile. Jasno je da bez sile nije moguće menjati odnose snaga u svetu, ali je isto toliko jasno da sama sila nikada nije mogla ništa sama po sebi da reši.

Srbija koja je bila žrtva agresije od strane NATO-a pod lažnim izgovorom zaštite ljudskih prava mora životno biti zainteresovana za danas najvažnije svetsko pitanje, a to je Krim. Podizanje Rusije i formulisanje njenog stava mogu suštinski doprineti da i Srbija, saglasno svojoj tradiciji, uobliči svoj stav kao neutralna država. Neće biti lako Rusiji, a kamoli Srbiji, da pred druge narode i protiv vodeće sile sveta izađe sa svojim stavom. Ali, ko je i rekao da će to biti lako i izvesno.

[/restrictedarea]