Srbija, zemlja Azijata i poštene inteligencije

Piše Ljiljana Bogdanović

„Martovske ide beogradske građanističke scene“ − naziv je koji bi mogao da obeleži analitičko-kritičke ispovesti jednog još uvek moćnog, mada na martovskim izborima poraženog kruga; u „idama“ mnogi prepoznaju slabo prikrivene strahove i malograđansku ozlojeđenost, ali i ciljano i potuljeno uvođenje u politički život novih lozinki za sporazumevanje istomišljenika,  među kojima je „azijatstvo“ jedna od znakovitijih

Kao tiha i ne preterano visprena i politički osvešćena većina, u Srbiji danas žive Azijati, a tu, tik pored njih, njihova uglađena, kulturnija i duhom prosvetljenija suprotnost − građani evropskog šlifa, i − podrazumevano − demokratskog kapaciteta. Na prve, one koji tvore sediment nastao vekovnim nevoljama, oskudicom i istorijski tvrdokorno pogrešnim vaspitanjem, trenutno je fokusiran urokljivi pogled ovih drugih, obrazovanih i od prokletstva balkanskih ograničenja milošću svoje lične ili klasne sudbine emancipovanih. Razlog ovoj pažnji je to što su oni, Azijati dakle, na proteklim martovskim izborima odlučili o ubedljivoj pobedi jedne stranke, razume se nimalo slučajno odabrane kao okrilje blisko ovom pomenutom istočnjačko-orijentalnom mentalnom sklopu dela srpskih glasača. Groteska? I jeste i nije. Nije − zato što se upravo ovako svedena i grubim potezima namalana karikatura srpskog društva danima predočava kao ozbiljan predložak za kritičko razmatranje prilika skrojenih trijumfom SNS-a na nedavnim parlamentarnim izborima u Srbiji.

KATASTROFA JE IZGLEDNA U sklopu „postizborne misterije“ (mizerije ?) pomenuta elitistička manjina, snagom intelekta i pera nekih od svojih vodećih „teoretičara“, sada javno demonstrira izvesna otkrića i „nove“ zaključke. „Na izborima su pobedili Azijati“, tvrdi se u okrilju moralno i intelektualno superiornih, koji su tog istog 16. marta – uprkos političkoj i uopšte svakoj drugoj prednosti u odnosu na srpske „Azijate“ – na parlamentarnim izborima pretrpeli poraz tako ubedljiv i mučan da do danas ne prestaju sa javnim i nametljivim (samo)preispitivanjem i prepričavanjem ovog debakla. Azijatskom krugu, u ovom slučaju, pripadaju glasači, ali i stranka kojoj su oni darovali tako jedinstven skor. Može se SNS do mile volje zalagati „za Evropu“, ali iskusno građansko oko – ne preveri. Badava Brisel, badava sva sloga i mir sa Prištinom i ljubav sa Zapadom! Da ne bude zabune, za razmetljivu kritičarsku glasnost opredelio se ponajviše preneraženi gubitnički krug oko Demokratske stranke, one „stare“ i ove najnovije, Tadićeve, a kao hor podrške ovom dvojcu pridružuju se govornici iz idejno bliskih političkih udruga. Neke takođe demokratski opredeljene snage, poput na primer DSS-a, teško da bi se mogle ubrojati u ovakve kritičare novog „stanja stvari“. Iako, naime, i sama na izborima gubitnička, DSS ne samo da ne daje komentare o stranačkom pobedniku ili o „neukom azijatskom“ glasačkom telu već je, prema metodologiji i principima citiranog kritičkog uma demokrata, i sama bliža pomenutom istočnjačkom biću većine nego demokratskoj proevropskoj grupaciji srpske manjine (neslaganje i distanca nisu ovde uslovljeni samo jasnim antibriselskim programom ove demokratskim principima inače naglašeno verne stranke).

Slutnje opasnosti i nadolazećih nevolja u postizbornoj „rekonfiguraciji“ ovdašnje političke scene najpre su uočene kao slom i „težak poraz građanske Srbije“. Ekskluzivno pravo na autorstvo ove i nekoliko potonjih rezolutnih krilatica pripada gospođi Vesni Pešić, poznatoj srpskoj diplomatkinji i sociološkinji. Radovi na praktičnoj i mentalnoj sanaciji postizbornog političkog „trustnog terena“ tako su energično krenuli, što dalje pak znači i da medijskim prostorom huje i odzvanjaju komentari i ispovesti koje ponekad gotovo dirljivo otkrivaju kako u politici može da izgleda (ne)mirenje sa sudbinom skrojenom demokratski izraženom voljom najšire građanske porote. Zastavnik, i prećutno prihvaćeni čelnik demokratskog analitičkog juriša jeste, kao što rekosmo,upravo ova već citirana aktivistkinja i političarka, čija je neskrivena ambicija da zavede red i svima bez ustezanja skreše ko su i šta su, gde pripadaju i gde će ih već ubuduće oduvati vetrovi društvene i političke sudbine.

„Obrazovana, srednjeklasna, građanska Srbija sada mora da se sabere i počne takoreći od početka. Prvo što sada treba uraditi je da se građanska Srbija ponovo okupi, da se napravi politika i strategija kako bi se oduprli tendenciji da se posle ovih izbora poništi višepartijski sistem.“

[restrictedarea]

Katastrofa je bezmalo izgledna, zločin nad višepartijskim sistemom samo je pitanje dana, ukoliko se nešto ne učini da se sloj ljudi ispred kojeg nastupa heroina beogradskog građanističkog kruga vrati na veliku kapiju, provukavši se prethodno kroz mišja vratašca aktuelnog društvenog prezira. Vapaju Vesne Pešić koji upozorava da je sada „najveći poraz doživela građanska Srbija“, „Pečat“ je već poklonio pažnju, a sada pomenimo da je upravo povodom ove tvrdnje ona potom bila pozvana da odgovori na pitanje svih pitanja : Šta ovo znači za demokratiju? I da je upravo tu i poentirala:

„Osećam se kao kad se pojavio Slobodan Milošević. Mi koji smo bili orijentisani ka demokratiji i ljudskim pravima i građanskim vrednostima tada smo takoreći bili zbrisani s političke scene.“ O strepnji od mogućeg ponovljenog „zbrisavanja“ je, dakle, u ovom dramskom napetošću obojenom lamentu reč!

ČIJI JE RESANTIMAN? Kako će, bude li trajnije sprovođena volja „Azijata“, ova zemlja uopšte živeti i opstati bez pomoći avangarde i snažnog vođstva onih koji su je usmeravali duže od decenije? Njihova velika društvena postignuća, ona koja su od Srbije učinila ovu srećnu zemlju gde danas živimo (svakako ponosni što je to bila vladavina „građanske Srbije“) već i sama govore koliko je Pešićkino pitanje za sve nas sudbinsko i dramatično. Čvor drame, kako oponenti ove neustrašive gospođe tvrde, nije jedino u jedva prikrivenom strahu od gubitka privilegija i moći, ili pak u demagoškom idealizovanju i mistifikaciji društvene misije koju je sebi prisvojio deo građanske klase u čije ime govori (ili teži da govori) gospođa Pešić. Tačno je i da podrugljivci upućeniji u prilike na beogradskoj stranačko-političkoj sceni, nimalo osećajno kažu:„Ma to su samo martovske ide beogradske građanističke scene“, u kojima prepoznajemo strepnje i malograđansku ozlojeđenost. U strahu su velike oči, a interesi su neuporediva i najmoćnija ideologija!

U blogosferi, i u slučajevima kada ona nije nimalo naklonjena Vučićevoj pobedničkoj strani, kritike i podsmeh građanističkom taboru bivaju još oštriji. I kao da upravo njima parira, građanistički krug – tradicionalno vlastan da zavodi „ideološko starateljstvo nad Srbijom“ − uvodi odskoro nove pojmove (markirajući, dakle, nova područja unutrašnjeg sukobljavanja) rezolutno se distancirajući od tih pojmova i njihovog značenja.

Među novim lozinkama za sporazumevanje istomišljenika na ovoj strani ideološkog spektra, pomenuto „azijatstvo“ ustoličava se kao jedno od znakovitijih a po asocijativnom kapacitetu bezmalo uveseljavajućih. Azija protiv Evrope. Prepoznajemo li to u sebi? Kako je to ruralna, takoreći do juče prokažena i prezrena većina koju građani i građanisti nisu prepoznavali kao svoju, najednom postala azijatska i istočnjačka (koju takođe ne vide kao svoju, naprotiv)? I to sa svim pripadajućim nedemokratskim, despotskim i ropskim bagažom koji ovde sleduje? Odgovor je u sferi misterije, ali podela nije do kraja jasna jer − uočavaju se već problemi. Zbog tih „neusklađenosti“ i u demokratskoj porodici kresne pokoja polemička varnica neslaganja, poput one u kojoj su Pešićka i Svetislav Basara ukrstili koplja – ne slažući se oko adresa, stranačkih i građanskih − na kojima stanuje ovdašnji duh Azije. Zanimljivo da je Basara, seireći nad sudbinom onih koji nisu dobacili do cenzusa, kategoričan u oceni da je za proterivanje ovdašnjih Azijata iz Skupštine zaslužan upravo prvi čovek narodnjaka, dok je za Pešićku SNS „sam đavo“ koji je – kao Trojanski konj − u srce naše stvarnosti uneo taj istočnjački virus složenog ideološkog, političkog i kulturološkog značenja.

Kako je do toga došlo? I u odgovoru na ovo pitanje Vesna Pešić ide korak ispred ostalih, opet uvodeći novi analitički ključ za razumevanje. Resantiman. Upravo resantiman je, smatra ona, odlučio, tako što je prvi čovek SNS-a, „preko Miškovića i zaoštravanja klasnog resantimana konsolidovao svoje biračko telo.“(…) „Tako je od nacionalne, ekstremne retorike prešao na ovaj socijalni, klasni resantiman.“ Vođa narodnjaka je, razmišlja dalje ova njegova oštra kritičarka, osvojio drsku i nepojamnu prednost u odnosu na demokrate tako što je konsolidovao „svoje tranzicione gubitnike i manje obrazovane društvene slojeve koji su ih i ranije podržavali. To su uzeli za sebe pomoću razvijanja neke vrste resantimana, pa su radili protiv stranaka i protiv drugih slojeva, da oni izgube svoju reprezentaciju.“

Posle svih pitanja, analitičkih dosetki i doskočica, izvesno je, ne ukida se nedoumica: da li je ovde poraz doživela, ako ga je stvarno i doživela, građanska ili tek građanistička, arogantna, sebična i bez stvarnog alibija nadmena Srbija (koji alibi se uostalom uopšte može smatrati validnim kada je o aroganciji reč)? Ona Srbija građanista koji, kako jednom reče Slobodan Antonić, veruju da nosilac političkog suvereniteta u Srbiji nije građanin od krvi i mesa, čovek sa konkretnom istorijom, kulturom, životnim navikama, sistemom vrednosti, nacionalnom pripadnošću, već da je nosilac suvereniteta u Srbiji nekakav apstraktni građanin, koga oni vide kao idealnu projekciju „evropskog čoveka“.

Tragom kritičko-teorijskog doprinosa Vesne Pešić, zahvalni na „instaliranju“ novog kvaliteta u promišljanju naše stvarnosti, postavimo i pitanje: Da li je samosvesna i arogantna građanistička Srbija – tek zapravo Srbija umišljenih nadobudnih skorojevića, koji teže ne onim obnarodovanim ciljevima „odbrane demokratije i evropskih vrednosti“, već se naprosto zubima drže za privilegije osvojene 2000. godine, i koji – gledajući kivno u pobednike − sada žive svoj resantiman??

[/restrictedarea]