Spiskovi

Milorad Vučelić, glavni urednik

Širom sveta se vode diskusije i debate o tome da li treba ili ne treba vakcinisati decu i kojim i kakvim vakcinama to činiti. Naši vrhovi zdravstvene vlasti na čelu sa Ministarstvom zdravlja su taj problem efikasno rešili. Nema vakcina, nema ni vakcinacije dece. Neka deca samostalno i prirodno razvijaju svoje imunološke sisteme pa ko pretekne, pretekne. Pomalo me naše zdravstvene vlasti podsećaju na stare Spartance i njihov odnos prema novorođenoj deci. Deca jesu naše najveće bogatstvo, ali tek onda kada nekako zdrava i živa promaknu našim zdravstvenim vlastima.

Briga o zdravlju stanovništva je ne samo vrhovna ustavna obaveza  države nego je zdravlje naroda jedan od najvećih zaštitnih objekata našeg krivičnog zakonodavstva (bar toliko koliko su to „Žene u crnom“) i njegovo ugrožavanje predstavlja ozbiljan razlog za inkriminaciju i kvalifikaciju najtežeg krivičnog dela. Svaki javni tužilac bi, kada do njega dopre glas o masovnoj ugroženosti zdravlja dece u Srbiji, morao sastaviti spisak sumnjivih i proslediti ga policiji na dalji postupak. A pogotovo danas kada su spiskovi toliko na glasu u našoj zemlji. Bio bi to veoma dobar povod da se istraže i krivičnopravno procesuiraju problem i tema: ko je, zašto i kako gotovo uništio Institut „Torlak“?

Nemoguće je, i neverovatno je da do naših bilo specijalnih, bilo običnih tužilaca nije dopro glas ili da im neko nije poslao poruku koja upozorava na ovaj atak na zdravlje „naše dece“. Takođe je gotovo nemoguće da na određene adrese vrhova zdravstvene vlasti nije stigla neka preteća poruka ogorčenih i zabrinutih roditelja. Neverovatno je da ima pojedinaca koji prete „Ženama u crnom“ i gej organizacijama, a da su roditelji potpuno indolentni u odnosu na činjenice ugrožavanja zdravlja i života njihove dece! Jesmo li zaista dotle dogurali!? Ili su naši organi krivičnopravnog gonjenja toliko preokupirani i zauzeti traganjem za nekim drugim pretećim porukama i spiskovima da ne mogu da se pozabave odgovornima za masovno ugrožavanje zdravlja stanovništva? A i strani ambasadori su nešto zakazali. Zbog jedne preteće poruke gej aktivistima na noge lagane se digoše „dva Majkla“, ambasadori Majkl  Kirbi i Majkl Devenport i prevideše oni tako potencijalnu humanitarnu katastrofu naše dece. Da ne znamo koliko su im humanitarne intervencije i boljitak Srbije na srcu, posumnjali bismo u njih.

U međuvremenu, svakog bogovetnog dana gledamo i čitamo kako nam neki likovi koji su u svojim rođenim zemljama potpuno nepoznati i beznačajni strogo i s visine propisuju koje su i kakve su nam obaveze i šta u državi gde živimo moramo da uradimo da bismo njih zadovoljili i kvalifikovali se za njihovu naklonost. Tu su neki Peter Bejer, Franc Lotar Altman, Barbara Kolm, Henri Bone… Konsultujemo kolege sa Zapada i neke najviđenije intelektualce ne bi li kako dokučili ko su ovi likovi ali svi tvrde da pojma nemaju o kome je reč i da za njih nikada u životu nisu čuli, te da je verovatno reč o nekim pseudonimima. Ljudi prosto ne mogu da veruju da se takvima uopšte pridaje tolika  važnost da zaslužuju naslovne strane u štampi. Ubeđeni su, kažu, da je reč o nekoj velikoj zabuni.  Neki od njih nam čak predlažu da napravimo spisak tih „važnih“ ličnosti i da im ga dostavimo radi provere kod njihovih zvaničnih organa u čije ime oni govore. Ne treba ni da kažemo da smo im odmah čim smo čuli reč „spisak“ odrekli svaki dalji kontakt.

 

[restrictedarea]

Julija Timošenko sa jedne naslovnice nam poručuje šta nam je činiti i kaže da „Ukrajina nije ni Bosna ni Kosovo“. U redu, to i očekujemo od nje, ali bio bi onda red da se direktno pozove na utemeljivače ovih granica. Tako bi se rame uz rame sa Nikitom Sergejevičem Hruščovom našli i Petar Stambolić i čitav niz srpskih komunista na čelu sa Brozom. To su pravi očevi nezavisnosti ovih država. I tu bi se, ravnopravnosti radi, mogao napraviti neki spisak.

Najglasniji medijski protivnici spiskova su upravo oni čiji se urednici već godinama čvrsto pridržavaju svojih crnih lista i koji takođe već godinama u svojim bunkerima drže snimljene emisije. Naprosto je dirljivo gledati kako se, na primer, naša dva poznata analitičara na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom žale da ih već dva meseca nema na drugoj nacionalnoj televiziji, na kojoj su inače bili sto puta, i to tumače kao ugrožavanje slobode mišljenja. Ne pada im, pri tome, na pamet da na tim televizijama već dve decenije nema, recimo Vasilija Krestića, Koste Čavoškog, Milorada Ekmečića, Mila Lompara, Ratka Markovića… Dakle, svi oni su na tom crnom spisku koji je opštepoznat i važeći i koji niko niti kritikuje niti inkriminiše.

Umesto njih, našim televizijama sa nacionalnom frekvencijom dominiraju dokazani višestruko osuđivani kriminalci. Ne pada nikome u RRA na pamet ni da pisne o tome ili bilo šta da učini tim povodom. Baš kao ni svim drugim nadležnim organima, a ni našoj polutehničkoj vladi. Nekadašnji predsednik Srbije se optužuje bez i jednog jedinog dokaza za ubistva ali se zato slave i mitologizuju, takođe bez nekih naročitih dokaza, likvidatori nekadašnje jugoslovenske Državne bezbednosti. Odvija se prava apologija kriminalaca u isto vreme kada se hapsi portparol PTJ-a Počuča i čelnik desničarske organizacije Ivanović. Nema nikoga (normalnog) ko u svemu ovome može pronaći državno i nacionalno odgovornu politiku.

Kako nam posle niza EU reformi izgleda obrazovni sistem, možete pročitati u intervjuu predsednika Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Dragana Matijevića „Slika srpske prosvete“ u ovom broju „Pečata“. Odgovorni za ovolika zlodela prema našoj deci i omladini odista zaslužuju da se nađu na nekom spisku.

Više je nego simptomatično da se ni o jednom od ovih pitanja na jasan i glasan, a i na bilo kakav drugi način, ne čuje reč ne samo naših tužilaca i policije nego ni našeg zaštitnika građana Saše Jankovića.

Za sve njih Srbija i Srbi nisu zaštitni objekat. Naprotiv, to je, po svemu sudeći, za njih poželjan i zahtevan oblik ponašanja. Treba dostići ideal po kojem Srbi moraju da budu siromašni, bolesni i neobrazovani.

Da se ovakvom ponašanju i ovakvoj politici stane na put, nisu potrebne nikakve reforme. Reformama ovo prethodi i vrlo lako se može, i bez ikakvih para i zaduživanja, sprovesti.

[/restrictedarea]