Rusija, lider slobodnog sveta

za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Moskva ne želi vojno da interveniše na teritoriji zapadnog suseda, ali insistira na (kon)federalizaciji ostatka Ukrajine i na davanju ruskom jeziku statusa drugog državnog jezika

Od kada su vlast u Kijevu preuzele prevratničke strukture „Evromajdana“, potpomognute fašistima sa zapada Ukrajine – politička scena u ovoj (nekada) državi sve više poprima obrise histerije, sa elementima farse i komedije. Ono što je, ipak, u svemu tome najžalosnije jeste činjenica da je ubedljiva većina građana ostala zatočena u zoni neobuzdanog, ničim ograničenog „evrofanatizma“. Njima je teško da rasuđuju o tome šta se zaista dešava izvan nametnutog virtuelnog sveta, jer su podvrgnuti 24-časovnom medijskom teroru i hipnozi. Spin-doktori, uz pomoć novca zapadnih donatora, konačno su dobili priliku da svoju kreativnost iskažu ne obazirući se više ni na kakva ograničenja. Televizije koje promovišu evroatlantske vrednosti, a takve su bezmalo sve u Ukrajini, neprestano saopštavaju o ruskoj agresiji, okupaciji, aneksiji Krima, o separatizmu političkih lidera poluostrva.

 

PRITISAK NA JAVNO MNJENJE Raspisuju se javne poternice za krimskim liderima, a vodećeg među njima, premijera Sergeja Aksjonova, na primer, voditelj jednog od najgledanijih tok-šou programa na desetine puta u svojoj emisiji naziva isključivo imenom – Goblin!  Pritisak bez presedana na javno mnjenje, medijska psihoza i paranoja, gde se građani plaše „ruskom invazijom“ koja samo što nije počela, praćene su i javno izraženom šizofrenijom. Naime, dok se istovremeno ukida svaki pojavni oblik ruskog jezika u svim zvaničnim komunikacijama, a ruske televizije ga dekretom proteruju iz javnog prostora, TV stanice, udarne pesnice „evromajdanskog“ fanatizma – uvode polučasovne emisije na mrskom „moskaljskom jeziku“, koji je jedan ministar kulture pre pet-šest godina javno nazvao „psećim“. Emitovanje programa na ruskom jeziku koristi se isključivo za blaćenje Rusije i njenih političkih lidera, a uz prikazivanje izjava navodno „običnih građana“, Rusa sa istoka Ukrajine, koji (a kako drugačije) svi listom podržavaju novu vlast u Kijevu.

Dovoljno ilustrativan primer pristrasnosti i neobjektivnosti jeste i način prezentovanja vesti. Suprotno svim pravilima žurnalizma, oni prenose po jednu-dve rečenice ruskih političara, a onda između toga ubacuju svoje komentare, uglavnom ironične. Tako gledalac ne samo što ne može da shvati šta je uopšte neko iz Moskve želeo da kaže, a i ono što je rekao prevodi se „simultano“ na ukrajinski jezik, već se i to malo odmah izvrće ruglu i ubacuje u nužni propagandistički kontekst. Ovakvo nepoštovanje moćnog istočnog suseda, oličeno u ponašanju ukrajinskih medija i političara, korisnika njihovih usluga, liči na pijanog tinejdžera koji punom brzinom vozi auto-putem ferari bez kočnica. Ne treba previše mašte da se zaključi kako će se ova vožnja završiti.

U tu sliku kao iz nekog Kusturičinog filma idealno se uklapaju novi kijevski lideri. Sasvim, reklo bi se, obnevideo od opijajućih isparenja pučem stečene vlasti, novi „vršilac dužnosti“ predsednika Ukrajine Aleksandar Turčinov već je najavio da će Kijev da razmotri napuštanje vanblokovskog statusa, što je bilo jedno od značajnijih dostignuća svrgnutog šefa države Viktora Janukoviča. Praktično, to znači da se Ukrajina ponovo kandiduje za člana NATO-a, imajući u vidu da prozapadna ukrajinska vlada sasvim sigurno ne pretenduje na pristupanje Organizaciji dogovora za kolektivnu bezbednost (ODKB) na čelu sa Rusijom. Turčinov, izgleda, ili ne razume, ili ne želi da razume da su šibice u cisterni sa benzinom manje opasne od ovakvih najava, kojima bukvalno priziva „full scale“ intervenciju Ruske Federacije.

[restrictedarea]

„SPOLJNI NEPRIJATELJ“ No, malo je verovatno da je Turčinov sišao s uma, mada u poslednje vreme sve češće oblači šapku samozvanog vrhovnog komandanta i vrši vojne smotre, prima raporte generala, nadgleda manevre nedavno formirane nacionalne garde. Sve to, bez ikakve sumnje, on smišljeno radi, i to iz najmanje dva razloga. Prvi, to je svakako podgrevanje atmosfere i podizanje tenzija uoči predstojećih vanrednih izbora 25. maja. Kad već ne mogu narodu da ponude ništa drugo osim brutalnog stezanja kaiša, kijevski lideri i njihovi zapadni pokrovitelji iznose pred iscrpljene birače ono što im je jedino ostalo – spoljnog neprijatelja. Oličenog u ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i Rusiji kao celini. Oni, naravno, prećutkuju da bi Moskva, ako to zaista poželi, mogla u roku od samo nekoliko sati da probije linije ukrajinske armije.

Turčinovljeva igra je veoma opasna. Jer, njegov drugi razlog sasvim izvesno mogao bi da bude mnogo zlokobniji. S obzirom na to da ukrajinska nova vlast u potpunosti zavisi od zapadnih, a pre svega američkih izvora moći, logično je da od njih prima i instrukcije za rad. A Vašingtonu, kako su brojni svetski eksperti još ranije ukazivali, u ovom trenutku ništa ne bi više odgovaralo od rata u Ukrajini. Posebno ako bi se desio po najkrvavijem scenariju. Time bi Amerikanci ubili odjednom više muva.

Pre svega, izazvali bi rat između dva slovenska naroda, koji su jedan drugom najbliži. Ako bi se krenulo po ovom scenariju, to bi ispunilo i drugi američki cilj – vojnu intervenciju Moskve na teritoriji susedne države, čime bi se stekli novi uslovi za konačno uvođenje širokih međunarodnih sankcija Rusiji, što je san svih vašingtonskih lidera u poslednjih sto godina. I, konačno, u tom slučaju bio bi zabijen taj dugo željeni klin posred Evroazije i ponovo namaknuta teška gvozdena zavesa. Sve to, ako još uvek nekome nije jasno, značajno bi pomoglo oporavku posrnule imperije i njenom povratku na globalistički tron. To što bi cena bila nekoliko hiljada, desetina hiljada ili čak stotina hiljada života i unesrećenje desetina miliona – očigledno nikoga u Vašingtonu previše ne zabrinjava.

Sve navedeno u Rusiji izaziva potpuno suprotne reakcije. Moskva ne želi vojno da interveniše na teritoriji zapadnog suseda, jer vraćanje Krima predstavlja sasvim dovoljan zalog za budućnost, uz stvaranje (kon)federacije u ostatku Ukrajine i davanje ruskom jeziku statusa drugog državnog jezika. Međutim, okolnosti koje se nameću, gde bi radikalne formacije pod kontrolom Kijeva mogle da izazovu krvoproliće u ruskojezičnom jugoistoku zemlje – Harkovu, Odesi, Nikolajevu, Donjecku, Dnjepropetrovsku – ostavljaju sve opcije otvorenim. Kako sada stvari stoje, mogućnost provokacija nije više u domenu spekulacija i jasno je da vojni vrh Rusije ima već spremne planove intervencije u slučaju masovnog napada na sunarodnike. Da li bi to bio i okidač za sukob mnogo širih razmera, koji bi se brzo prelio i na druge delove Evroazije, tema je o kojoj se već ozbiljno raspravlja u mnogim zemljama.

 

PODELJENA PLANETA Kakva podeljenost je već zavladala u svetu, može se uočiti i dubljom analizom nedavnog glasanja o antiruskoj Rezoluciji povodom pripajanja Krima, u Generalnoj skupštini UN. Za Rezoluciju kojom se referendum na Krimu proglašava nelegalnim glasalo je tačno 100 zemalja, odnosno sve one države u sistemu američke globalne hegemonije. Nasuprot njima, 93 zemlje su se izjasnile protiv nje, ili su bile uzdržane, dok njih dvadesetak (među kojima i Srbija) uopšte i nisu glasale. Rusija je ovakav ishod proglasila za  veliku pobedu, objasnivši da je polovina planete bila protiv Amerike i njene Rezolucije. Objašnjenje može imati još veću težinu ako se zna da je u Ukrajini očigledno došlo do kršenja teritorijalnog integriteta – uprkos činjenici da je Moskva imala moralna i istorijska prava na takav čin, a njena odluka potkrepljena je demokratski izraženom voljom građana Krima. Zato ishod glasanja pokazuje da računi Vašingtonu, za sve učinjene prestupe poslednjih decenija, polako ali sigurno dolaze na naplatu. Čak i u situaciji kada imaju jače pravne argumente, pola sveta odbija da podrži Amerikance.

To je, svakako, nešto sa čime će oni morati da nastave da žive. I to je tendencija koju je ruski predsednik Putin jasno uočio poslednjih godina, a čijem je stvaranju upravo on najviše doprineo, kao lider „drugog“, slobodnog sveta. To će sa protokom vremena samo dalje jačati. Putin, naprosto, odbija da poklekne pod bilo kakvim pritiscima, a u tome ga podržava 90 odsto građana Rusije. Zato Amerikanci postaju svesni da Ruse moraju da zaustave sada i odmah, ukoliko ne žele da, već kroz deceniju ili dve, završe na smetlištu istorije. Oni polažu velike nade u raspirivanje sukoba na liniji Brisel – Berlin – Pariz − Moskva, kao i Peking − Moskva. Međutim, to će ići zaista teško, jer otpor ima jednu nezgodnu osobinu: kad jednom nastane, širi se i tinja poput žara u borovoj šumi. Sudeći po rezultatima glasanja u Generalnoj skupštini, vatra slobode već je upaljena u polovini zemalja sveta.

[/restrictedarea]