Pogled u univerzum Gabrijela Garsije Markesa – Čovek koji je odbio da se probudi

Piše Aleksandar Vulin

Ovaj genijalni snevač nije pisao da bi živeo, on je živeo da bi pisao, a pred kraj materijalnog postojanja trkao se sa smrću, pišući o sebi i drugima, zapravo pišući o svakom danu u kojem je još mogao da piše

Kada je pisao Hroniku najavljene smrti, G. G. Markes nije mogao da ne misli o sebi. Uostalom, naricanje na sahrani retko se čuje samo zbog pokojnika, neizostavno je tu svest o sopstvenoj smrtnosti i tuga zbog izvesnog kraja, još uvek nesahranjene publike. Markes nije pisao da bi živeo, on je živeo da bi pisao, a pred kraj materijalnog postojanja trkao se sa smrću, pišući o sebi i drugima, zapravo pišući o svakom danu u kojem je još mogao da piše. Trku je, naravno, izgubio, ali to ne umanjuje vrednost utakmice. Baš kao što tvrdoglavi idealizam, porok kojem je ostao sklon do samog kraja, nije morao nužno da bude utemeljen u stvarnom životu. Dovoljno je da bude utemeljen u životu idealiste, svet nije dužan da se prilagođava snovima, ali onaj koji sneva nema obavezu da odustane od sna, a još manje da prizna svet onakvim kakav on jeste. U hindu religiji jednom rečenicom je objašnjen nastanak kosmosa i svakog života: „Brama je sanjao.“ Tako je nastao Markesov svet, Markes je sanjao. Snovi nisu stvoreni da bi se ispunjavali, snovi se izazivaju spavanjem, satima ili minutima u kojima nema kontrole nad telom, ili opojnim sredstvima koja ublaže bol i umrtve duh. Tako bi trebalo da bude, osim ako niste genijalni snevač i snagom svog bezobraznog uverenja dokažete da je san java koju će priznati i oni koji ne sanjaju. Markes nije pisac, on je jednostavno čovek koji je odbio da se probudi, bar na duže vreme. Zato su njegove stranice tako realne i sasvim moguće. Kada u Sto godina samoće do glave obrijana i obučena samo u džak od kafe, ližući prste i sasvim bez strasti šireći prekrasne zategnute butine latinske lepotice nesvesne sebe i žudnje koju izaziva, kada dakle, lepotica Remedios bude podignuta u nebo na oblaku žutih leptira, to izgleda moguće i skoro očekivano, jer onaj ko je čitao Markesa nije čitao ni fantastiku ni magični realizam. Ko je čitao Markesa, čitao je pedantne, skoro hladne dnevničke zabeleške snevača, dovoljno pribranog da snove pamti i još više, da snove prizna kao jedinu realnost. Lutajući bezbrojnim pripovetkama u kojima se najavljivala civilizacija Makonda i neodoljiva tuga Sto godina samoće, čitalac je postajao legitimni deo sveta kojem nikako, osim slobodnom i upornom voljom, nije mogao pripadati. A kako se drugačije i može sanjati osim kao slobodan čovek, a slobode ne može biti bez slobodne volje. Sloboda i jeste tako grešna i pogrešna jer zavodljivo ostavlja čoveku da sam odlučuje, što je početak kraja svake ideje i svakog reda i poretka. Tako se prepoznavanjem snevača stvarala neuređena i otuda trajna zajednica slobodnih ljudi, koji su se lako umeli prepoznati a posebno kada nisu govorili iste jezike. Nije bilo rata na kugli zemaljskoj gde niste mogli da otkrijete pukovnika Aurelijana Buendiju, strpljivog proizvođača zlatnih ribica, čoveka koji je pokrenuo i izgubio svaki rat, nepromenjen i nepobeđen.

[restrictedarea]

Poraženog toliko da su mu majke bez reči dovodile svoje uplašene i zbunjene ćerke da u ležaljkama razapetim između dva drveta sa njima produži gerilsku krv. Manje srećnim, preživelim pukovnicima nije imao ko da piše, da bi se zato pukovnik čitavog svog postratnog, mirnodopskog i otuda sasvim beznačajnog i kao po kazni vođenog života, spremao da odgovori, rođenoj ženi koja nikada nije razumela zašto je ponekad bolje ne vratiti se nego doći, a odgovor na njeno pitanje „šta ćemo jesti“ je bio vojnički tačan i zato ispunjen i srećan „ješćemo govna“. U svakom političkom sistemu u kojem je bar na početku njegovog stvaranja bila ma i mrva strasti i nade prepoznavao se opori kraj vere u memljivim hodnicima vlasti iz Jeseni patrijarha, kada ostareli vođa napušta doživotne drugove i razum i pamćenje, dok gleda kako velika sila sa severa seče more na kocke i uredno ga odnosi, ostavljajući ispucalo tlo i ribe koje se bore za vodu i u vodi za vazduh. I Generalov lavirint je poveo još živi leš na poslednje putovanje, dok mu sažaljivi borci i sasvim neobavešteni političari kliču zavaljenom i skoro sahranjenom u mrežu protiv komaraca. I nije bilo bede i muke a da se bar jedan gubitnik iz sveta materijalnih vrednosti nije prisetio da je kompanija banana odnela sunce i pustila kišu zauvek. Po pogledu i načinu na koji drži cigaretu lako ste mogli prepoznati čoveka koji stavlja dinamit pod vlastiti spomenik. Da li ima ikoga da u svojoj mladosti nije sreo tužnu Erendiru dok je njena surova baba prodaje ne bi li telom platila neizazvani požar, baš kao što u svakoj porodici postoji duh ubijenog udvarača o kome se ne priča i mašta se o kraljici lepote iz džungle a strahuje od sigurne sramote koju sluti naslednik pape dok se poliva ružinim vodicama, čije rodoskrvne potomke za rep odnose mravi završavajući vreme ljudi, a otpočinjući doba samoće. I možda je kolera dobro opravdanje za ljubav, ali istinito objašnjenje ljubavi i jeste pronađeno u Ljubavi i drugim demonima. A sve što niste mogli da sagledate ljudskim vidom, mogli ste pronaći u očima plavog psa. Iza svakog velikog bogatstva leži po jedan mrtav magarac, objašnjavao je svoje prve pare nasmrt bolesni kapitalista lečen od komunističkog homeopate koji mu sa biljnim i šećernim kuglicama daje i priliku da se pokaje što se kao mlad preduzimač uvlačio u sirotinjske štale i kroz magareće crevo gurao cev od pištolja i pucao da magare skapa od nevidljivih unutrašnjih povreda i tako stvori potražnju, veštačku, naravno, kao da druga potražnja i postoji na tržištu. I da nije dobio Nobelovu nagradu, koja se tako retko dodeljuje za ono što je urađeno, mnogo češće za neurađeno a skoro nikada za ono za šta je namenjena. I da žiri za Nobelovu nagradu nije radio protiv sebe i dodelio mu nagradu, koja sve ređe ima razloga da bude poštovana, ali u svetu novca je sve cenjenija zbog visine iznosa, nikako visine priznanja, i da mu nisu nekim čudom dodelili nagradu za Sto godina samoće, morali bi da mu je dodele za testamentarnu knjižicu, čiji je naslov dovoljan da opravda čitav jedan vek, i da nije napisao ni jedan jedini red osim naslova koji je sažeo život u par, kao uzgrednih, onako, na praznoj kutiji cigareta ispisanih reči Sećanje na moje tužne kurve. Da bi, kako je govorio Borhes, svet postao opravdan, da bi zavladao bezgraničnim razmerama nade, potrebno je pronaći rečenicu koja ga opisuje i Markes je uspeo. Alhemičar je tako postigao veliko delo. Pred sam kraj, napisao je Sećanje i oprostio se pišući o bezimenim kurvama sa kojima je proveo život. A one su bile tužne i one su bile njegove. Život je skup tužnih kurvi. Eto, tako je prošao život jednog sanjara i samo me je strah da ga je smrt probudila, jer ako jeste, to buđenje će biti bolno i on se u njemu neće snaći baš nimalo. Kako li je Kastro primio vest o njegovoj smrti, da li još uvek sanja?

[/restrictedarea]