Oklevetani Milošević

Milorad Vučelić, glavni urednik

Groblja su prepuna anonimnih slikara kojima je najveće delo bilo crtanje brkova Mona Lizi. Ova znamenita davnašnja izjava jednog velikana verovatno bi se mogla primeniti i na iznebuha ponovo pomamljene klevetnike Slobodana Miloševića. Ipak, nepravedno bi bilo dovesti ih u vezu sa nekim kvaziumetničkim porivom, jer u njihovom slučaju reč je o poslu koji počiva na najnižim, gotovo neljudskim pobudama.
Zahvaljujući Krimu, bez nekog našeg aktuelnog posebnog napora i truda, pitanje Kosova je poslednjih dana dobilo planetarnu važnost i vrednost. Više nego jasno pokazalo se da je Kosovo nemoguće izdati jer ono je toliko naše da to nadmašuje i nadilazi svaku izdaju.
Bivši nemački kancelar Gerhard Šreder je sa priličnom vremenskom distancom priznao da je agresija NATO-a na Srbiju bila lišena svakog osnova i da je sa stanovišta međunarodnog prava bila i nelegalna i nelegitimna. Šreder se na taj način samo pridružio jednom u svetu široko rasprostranjenom i na činjenicama zasnovanom mišljenju. Nemoguće je iscrpsti spisak uglednih intelektualaca i političara sa Zapada koji znaju čemu je služilo bombardovanje Srbije i Srba uopšte. Znaju da Srbija nije napadana zbog Miloševića, nego je Milošević obaran s vlasti zbog odbrane Srbije i borbe za njene interese.
Najočigledniji dokaz za ovakvu zločinačku operaciju dao je nedavno američki predsednik Barak Obama koji je na svetskoj pozornici izgovorio jednu od žestokih masnih laži kako je do secesije Kosova navodno došlo na osnovu demokratskog referenduma uz neposrednu i dugotrajnu saradnju sa Ujedinjenim nacijama i susedima! Laž je tako velika da bi bila i komična da nije udružena sa tolikim nasiljem i počinjenim zločinima. A mimo i protiv Povelje UN. Moskva je ostala zapanjena zbog Obaminih drskih i lažnih izjava, na petnaestu godišnjicu NATO agresije, pa se čak i Srbija pomalo iznenadila.
Neposredno posle toga obelodanjeni su delovi Klintonove dokumentacije pod nazivom „Prsten oko Srbije“ iz koje se vidi da je predsednik SAD-a Bil Klinton „preuzeo na Samitu Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope održanom jula 1999. godine u Sarajevu obavezu da sa 12 miliona dolara pomogne opozicioni pokret u Srbiji. Taj iznos bio je namenjen strankama, nevladinim organizacijama, sindikatima, studentskim udruženjima i nezavisnim medijima kako bi se stvorilo jedinstvo u rušenju režima Slobodana Miloševića“. U tu svrhu su upotrebljavani mediji poput „Glasa Amerike“ i „Slobodne Evrope“ a za to su korišćeni i predajnici Hrvatske radio-televizije, što sada potvrđuju i mediji u Hrvatskoj.
O tome svedoči i tekst Gregorija Eliča „Uništenje prosperitetne nacionalne države: Pad Jugoslavije i rat koji su predvodili SAD i NATO“ objavljen na uglednom internet portalu Globalriserč a koji govori o planovima administracije Bila Klintona načinjenim krajem 1998. godine:
„Uz podmićivanje opozicije, medijsku podršku planiranom prevratu i NATO bombardovanju“, Elič kao „ključnu komponentu plana“ navodi „regrutovanje zvaničnika jugoslovenske vlade da izdaju svoju zemlju“. Neki od njih su, navodi, podmićivani skidanjem sa „crnih lista“, drugi ucenjivani haškim optužnicama… Pozivajući se na knjigu Tima Maršala („Igra senki“ u izdanju B92) on navodi: „U nekim slučajevima strah se pokazao kao snažan motivator. Jedan broj važnih vladinih zvaničnika ubijen je tokom nekoliko meseci: do dana današnjeg nije se saznalo ko je za to odgovoran. Srpski industrijalac koji je imao obaveštajne kontakte primetio je: ‚Mnogi ljudi počeli su da misle, pa, ako su Amerikanci mogli da ubiju ministra odbrane, lako mogu i mene.‘ Mnogi su potom počeli da traže izlaz sa broda koji tone…“

[restrictedarea] U „Gardijanu“ je još marta 2003. Nil Klark napisao: „U svojoj nedavno objavljenoj biografiji Miloševića, Adam le Bor otkriva kako je Amerika napunila cegere srpske opozicije sa 70 miliona dolara, prilikom organizovanja puča protiv Miloševića 2000. Po ličnom naređenju Madlen Olbrajt, posebno je formirano, u okviru američke vlade ‚Subverzivno odeljenje za Jugoslaviju‘ da bi se bavilo organizovanjem ‚spontanog dešavanja naroda‘, koje će eventualno rezultirati rušenjem Miloševićevog režima.
U isto vreme, postoje dokazi da su organizovane kriminalne grupe pod nadzorom američkih obaveštajnih službi, izvršile seriju atentata protiv ključnih saradnika predsednika Miloševića, poput ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žike Petrovića, direktora JAT-a“.
Ostalo je tada, pod kraj devedesetih, još dosta toga da se uradi pa je „Stejt department ažurirao publikaciju ‚Brisanje istorije‘ o etničkom čišćenju na Kosovu koja bi mogla da se distribuira za srpsku publiku“. Upravo su ovi domaći krstaši „brisanja istorije“ ponovo na delu, optužujući Miloševića za brojna ubistva a bez ikakvih dokaza, sve to u cilju prikrivanja pravih počinilaca i njihovih stranih naredbodavaca.
Klintonova nekadašnja savetnica Minjon Mur je, kako govori pomenuta dokumentacija, upozoravala američkog predsednika posle afere sa oralnim seksom sa Monikom Levinski „da hitno mora da vrati poverenje građana i povrati obraz dejstvima na različitim poljima, što podrazumeva i rušenje predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića“. Dotična je savetovala Klintona da se u narednim dejstvima učestalo „poziva na Boga“!
Češki predsednik Miloš Zeman upućuje na još jednu američku obmanu: „Češka vlada bila je poslednja koja se složila sa NATO agresijom. Uslov za saglasnost bilo je to da će se bombardovanje ticati isključivo vojnih objekata.“ Obećali su da će to ispuniti ali su slagali.
Kada smo već kod Atlantskog vojnog saveza, zanimljivo je da je njegov novi generalni sekretar, Norvežanin Jens Stoltenberg, koji je, baš kao i Madlen Olbrajt, deo detinjstva proveo u Beogradu i „veoma voli pasulj, punjene paprike i ćevapčiće“. Ostaje mala strepnja da on na putu prema kušanju omiljenog ruskog boršča ili crnogorskog kačamaka sa skorupom, na nekom borbenom avionu ili bombarderu ne svrati na ćevapčiće u Beograd.
Previše je bilo Kosova i rimovanja sa Krimom ili Republikom Srpskom, previše je bilo poštovanja i slavljenja Vladimira Putina, previše istorijske uloge Slobodana Miloševića, previše uspostavljanja nove spasonosne ravnoteže moći u svetu uz opadanje samovolje Imperije.
Trebalo je nekako osnažiti izjavu poznatog i dokazanog srbomrsca Jelka Kacina koji je bio neposredni akter oružanog i krvavog razbijanja Jugoslavije, i koji je izrekao poređenje između Putina i Miloševića. Milošević se što više mora ocrniti da bi se ocrnio Putin. Odgovarajućoj zvaničnoj pažnji izmaklo je ponovno Kacinovo narušavanje međunarodnog prava i Dejtonskog ugovora pa se tako Republika Srpska naziva „paradržavnom tvorevinom“.
I krenuli su zato u naručenu akciju krstaši „brisanja istorije“, oni koji imaju, kako bi cinično rekli Amerikanci, stalne „obaveštajne kontakte“ kao i oni odavno zavrbovani operativci stranih službi. Baš kao i naši povampireni „Sabljari“. Bila bi ovo i prilika da se podseti na staru istinu da su ovde kod nas najjače veze − veze slabih karaktera kada nađu zajednički trenutni interes. Nekadašnje najgore ulizice postaju surovi tužioci onih kojima su se ulagivali.
Pošto sve više i dokumentovano padaju priče o razlozima za agresiju na Srbiju i za sve ono što se pre i posle dešavalo, mora se naknadno pronaći opravdanje i pokriće za počinjen zločin. I tako počinje akcija okrivljavanja Miloševića za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana.
Neposredno upućeni svedoci znaju da je 1997. i 1998. Ričard Holbruk rekao Miloševiću „da bi državna sekretarka Madlen Olbrajt bila veoma zadovoljna i ohrabrena ukoliko bi Arkan bio izručen Haškom tribunalu“. Poznat nam je i Miloševićev direktan odgovor:„Nemam uopšte nameru da u tom ili bilo kom sličnom smislu zadovoljavam gospođu državnog sekretara.“ I dodao da „dok je on na čelu Srbije, neće biti izručivanja nijednog srpskog državljanina Hagu“. I na pitanje da li je za to Ražnatović znao ili nije, moglo bi se lako i pouzdano odgovoriti. Neposredno je poznato i to da je na izvesna pitanja i zahteve američkog posrednika Gelbarta koji su se ticali nekih navodnih Arkanovih aktivnosti iz tih godina sledio sasvim razgovetan i ljutit Miloševićev, više puta ponavljani, odgovor: „Bullshit“ što u slobodnom srpskom prevodu znači: „Sranje“. Potvrda verodostojnosti ovih reči, ako neko ne veruje svedocima, sigurno se može naći u nekom snimljenom presretnutom telefonskom razgovoru, pogotovo zbog toga što nije vođen sa zaštićenog ili skremblovanog telefona. Teško je, takođe, poverovati da se od Arkana mogao napraviti zaštićeni svedok optužbe na Miloševićevom procesu u Hagu.
Opšte je poznato, takođe, kako su se u Haškom tribunalu pred Miloševićem „proveli“ zaštićeni i nezaštićeni lažni svedoci, kao i dokazi, te u kakvom se razorenom stanju nalazila optužnica protiv njega neposredno pred fizičku likvidaciju u Ševeningenu. Tadašnji tužilac Džefri Najs je javno, u samom procesu, odustao od optužbe za Veliku Srbiju.
Uzalud je za „Novosti“ iz vrha srpskog tužilaštva potvrđeno da „tužilaštvo ne vodi novu istragu o ubistvu Željka Ražnatovića, jer tu već postoje pravosnažne sudske presude, i nema nikakvih dokaza da je naručilac te likvidacije bio bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević“.
Kampanja ocrnjivanja je nastavljena kao da ništa nije bilo. Za svako počinjeno ubistvo okrivljen je Milošević. Nije se pojavio ni jedan jedini novi dokaz niti je obelodanjeno ime nekog naknadnog svedoka. Nekoliko medija je krenulo da se uključuje u ovu do banalnosti prepoznatljivu operaciju koju su već odavno patentirale strane obaveštajne službe. Inicijatore ovog posla jedan ugledni srpski komentator iz milošte naziva „neformalnom grupom iz Beograda“. Nije, takođe, naročito teško pronaći današnje aktere ove operacije među onima koji su na spisku korisnika novčanih sredstava o kojima svedoči arhiv Bila Klintona.
Naravno da je primetno da se najmanje pažnje poklanja najviše rangiranom političkom ubistvu, ubistvu ministra odbrane Pavla Bulatovića. To posebno pada u oči, budući da je opštepoznato da je tim povodom radio Anketni odbor Narodne skupštine, o čemu postoji i kakva-takva dokumentacija, što danas gotovo niko i ne pominje.
Srbija i Milošević se hrvatskom optužnicom pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu okrivljavaju i zbog toga što su donošenjem Ustava iz 1990. počinili akt secesije od SFRJ mada u tom istom Ustavu u glavi VIII jasno piše:
„Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ima po ovom ustavu, a koji se prema saveznom ustavu ostvaruju u federaciji, ostvarivaće se u skladu sa saveznim ustavom.“
Za pametne, obaveštene i odgovorne ljude bilo bi dosta, ali zadatak dobrog dela naše javnosti nije u tačnom informisanju i kvalifikovanom komentarisanju, nego u namernom onemogućavanju da se centralni problemi države i nacije nađu u fokusu kritičkog javnog mišljenja. Uporno se, iz dana u dan, proziva zvanična Srbija da se izjasni o pridruživanju EU u zavođenju sankcija prema Rusiji. Pre samo tri dana mogla se pročitati i čuti jasna izjava Aleksandra Vučića tim povodom:
„Lično sam izneo stav Ketrin Ešton. Nećemo uvoditi sankcije Rusiji i nikada nećemo učestvovati u tome, jer bismo time išli protiv onih koji nikada nisu uvodili sankcije Srbiji, čak ni kada je bila bombardovana i kada su joj neki drugi uzimali teritorijalni integritet…“
Rečeno je, dakle, jasno da jasnije ne može biti. Po svemu sudeći, uzalud, jer i dalje se traži zvanični stav Srbije, a dobar deo naših političara i medija vrši pritisak ne samo na Vučića nego i na Brisel da nateraju Srbiju da se izjasni u prilog zavođenju sankcija od strane EU. Ovi beogradski politički krugovi prilično jasno izražavaju nezadovoljstvo i nemačkim krajnje uzdržanim stavom povodom Krima, ali imaju izvesne probleme kome da ih u međunarodnoj zajednici prijave.
Ali vratimo se operaciji klevetanja Miloševića. Krenulo se čitavim spiskovima ljudi koji su navodno pobijeni po njegovom nalogu. Sa „političke pozadine“ ubistva Zorana Đinđića i paljenja američke i nemačke ambasade a zarad prikrivanja stvarnih počinilaca i nalogodavaca iz stranih agentura stiglo se do čitavih morbidno sastavljenih spiskova bez i jednog jedinog dokaza. Više je nego zanimljivo da se niko u medijima nije obratio za izjavu nekome iz vrha SPS-a, kad oni već ne nalaze za shodno da se sami o ovakvoj besprimernoj hajci protiv nekadašnjeg lidera i osnivača izjasne. Tim više što se na čelu socijalista nalazi i sadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić kome su morale biti poznate sve istražne radnje koje je vršila policija. Dačić se inače na čelu tog ministarstva nalazi bezmalo punih šest godina. Ko je i zašto od njega i šta krio, kakvu je ulogu on imao u ovim istragama, ostaje da se tek sazna.
Ili je, po svemu sudeći, ovde reč o teškom pritisku ilegalnih i neformalnih grupa koje svojim delovanjem nameravaju da u potpunosti dezavuišu naše policijske i bezbednosne strukture i kompletno pravosuđe. Da li je na delu pokušaj suspendovanja naših institucija, uključivši i sudove, zarad stvaranja vanrednih okolnosti u kojima snažno, i sada malo prikrivenije, deluju neki novi Šiptar i Kum, sa već poznatim političkim saradnicima? A onda sledi, zarad prikrivanja i brisanja tragova ovih nepočinstava, neko novo izdanje „Sablje“ o kojoj se po beogradskim kuloarima sve više priča. Da li se to ovim brojnim inicijativama „neformalnih grupa građana“ izvodi tiha operacija potpune kompromitacije borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala i institucija koje su za to zadužene? Da li su i posle gotovo dve godine Vučićeve vlasti naše institucije za borbu protiv organizovanog kriminala i otkrivanje počinilaca najtežih krivičnih dela toliko loše i slabe da im se stalno nameće nešto vaninstitucionalno što je mimo zakonskog reda i uređenja? Javnost, a i birači, stekli su uverenje da je situacija prilično drukčija i to je pokazano i na proteklim izborima. To se moglo videti i poslednjih dana. Ali narednih meseci prisustvovaćemo i davanju jasnih odgovora na pomenuta pitanja i bojazni.
U iščekivanju tih odgovora sasvim je izvesno da je na delu stari-novi propagandni pokušaj pretvaranja srpske istorije u nekakvu „krvavu čorbu“, a da se srpski stari i novi državnici kleveću u cilju naknadnog traženja opravdanja i pokrića za zlodela koja su drugi počinili nad nama. Nije reč o traganju za istinom, već o pokušaju prikrivanja stvarno odgovornih za počinjene zločine. [/restrictedarea]