NATO o(ne)svešćivanje javnosti

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Na 10-godišnjicu ulaska u NATO, čak dve trećine Slovenaca bi danas zaokružilo „protiv“ na referendumu o priključenju alijansi. Hoće li Srbiju poučiti gorka slovenačka poruka o izneverenim „prednostima“ ulaska u NATO?

Prošla je čitava decenija, a koristi niotkuda. To je, ukratko, slovenačko iskustvo posle ulaska u NATO, 29. marta 2004. godine. Čak se i nekadašnji predsednik Slovenije Milan Kučan, koji je bio ljuti pobornik priključenja Slovenije severnoatlantskom paktu uoči referenduma 2003. godine, nedavno okuražio da prizna da su tadašnji protivnici, poput ekonomiste Jože Mencingera, bili u pravu kada su upozoravali da je to greška. Aktuelni ministar odbrane i njegov šef Generalštaba su o desetogodišnjici pokušali da pronađu bar nešto dobro u članstvu u NATO, pa im je zgodno došla kriza na Krimu kako bi istakli da je sreća da je Slovenija deo alijanse jer ima ko da „nas brani“. Od Rusije!?

U cilju te „odbrane“ se NATO neprestano širi put Istoka i naoružava evropske države članice naprednim vojnim sistemima, što pojačava nepoverenje između službene Moskve i zapadnih zemalja, na šta često upozoravaju i slovenački kritičari opisane „taktike“ opkoljavanja i gušenja Rusije. Nije čudo što je onima u službi NATO najnovija kriza u Ukrajini došla kao poručena za pravdanje postojanja i učvršćivanja tog vojnopolitičkog pakta, a slovenački zvaničnici izražavaju, kao i uvek, podršku „koaliciji voljnih“ stisnutoj ispod NATO štita.

 

OD NATOFONA, DO POCEPANIH PANTALONA Obrnuta slika se može videti u „starijim“ članicama alijanse, poput Nemačke, Francuske ili Italije, ali i u nekim novim članicama NATO – na primer u Sloveniji, koja je pre 10 godina u ovo vreme, uz velike počasti i još veća uzdanja u „modernizaciju“ i „profesionalizaciju“ vojske, postala član NATO. Odluka je prethodno „overena“ na referendumu koji je bio organizovan na isti dan kao i referendum o ulasku u EU; 66 odsto birača je zaokružilo „za“ na pitanje: „Slažete li se da Republika Slovenija postane član Organizacije severnoatlantskog ugovora?“ Deset godina kasnije, ljubljansko „Delo“ je anketiralo građane da li bi i sada, ponovo, glasali za ulazak države u NATO. Odgovori su neprijatno iznenadili državni vrh − dve trećine ispitanika je izjavilo da danas ne bi dalo glas za ulazak Slovenije u severnoatlantsku alijansu. Ukratko, situacija se u roku od svega jedne decenije obrnula naglavačke − sada bi 66 odsto upitanih odlučno reklo „ne“ NATO, dok bi samo 32 odsto anketiranih dalo zeleno svetlo Sloveniji da ostane u tom vojnom savezu. Neki od ispitanika su bili spremni da opišu razloge svoje promenjene odluke; tako je Tine Zupančič zapisao da nije bila greška samo učlanjenje u NATO, već je greška i aktuelno „članstvo u NATO“, jer ta organizacija „služi interesima svetske elite (SAD) dok mi ostali od toga nemamo ništa“.

Rezultati nisu iznenađenje za one koji su još u vreme besomučne propagande za ulazak Slovenije u NATO kritikovali način na koji su slovenački glasači „preparirani“ i pomoću najrazličitijih reklamnih trikova namamljeni u klopku zvanu „članstvo u NATO“. Nešto slično desilo se i u mnogim drugim istočnoevropskim zemljama u kojima je ulazak u NATO predstavljan kao čarobni štapić za rešenje bezmalo svih društvenih problema. Ulazak u NATO je predstavljan kao pozitivan signal za strane ulagače, pa se očekivalo da će strane investicije potom pljuštati sa svih strana s obzirom na to da belosvetski kapitalisti preferiraju „stabilniju okolinu“. Tvrdilo se i da će troškovi za modernizaciju vojske biti minimalni, a prilike za saradnju slovenačke vojne industrije sa zapadnim koncernima naprosto bajkovite. Kako bi se narod radije odlučio za NATO, navrat-nanos je uvedena i profesionalna vojska, što je u domaćoj javnosti predstavljeno kao uslov za članstvo u savezu. Vojnicima, sada profesionalnim, obećane su velike plate i odlični uslovi za rad.

[restrictedarea]

Od obećanja nisu ostala ni − radovanja. Danas su slovenački vojnici svedeni na nivo „javnih službenika“ koji stalno protestuju jer im država zakine gde stigne (za razne obećane dodatke i slično) plate su ostale mizerne u odnosu na druge slične „službe“, a vođstvo NATO stalno kritikuje Sloveniju zbog nedovoljnih izdvajanja kako u zajedničku kasu, tako i za modernizaciju sopstvenih soldata. Zarade su nešto primamljivije samo za one što se odluče da služe u raznim operacijama NATO po svetu, pre svega u Avganistanu, donekle na Kosovu. A kako bi slovenačka vojska bila „interoperabilna“ (čitaj: pokretljivija za slanje u intervencije preko okeana) morala je da se otarasi teže, iako respektabilnije vojne opreme. Tenkovi M-84, preostali iz vremena JNA, jesu i dalje udarni primerci teškog oružja, dok su modernizovani T-55M odmah posle skupe modernizacije u Izraelu deponovani u skladišta. Sve nove nabavke usmerene su na kupovinu lakših višetočkaša. Naravno, od stranih proizvođača, a do sada je najbolje prošla finska vojna industrija. Doduše, i u Finskoj i u Sloveniji (kao i u Hrvatskoj) još uvek se vode sudski procesi zbog primanja i davanja mita od strane direktora „Patrije“. Od saradnje sa stranim vojnim industrijama nisu ostale ni lepe reči, jer su ostaci domaće (nekad paradne) slovenačke vojne industrije poslati u stečaj. Slovenačko nebo brane primitivni propelerski „pilatusi“ a društvo im prave ozbiljni igrači − italijanski i mađarski lovci. Slovenački piloti mogu danas samo da sanjaju o letenju u supersoničnim avionima, u kojima su leteli u doba SFRJ.

Nevolje sa budžetom, tačnije sa besparicom, naterale su slovenačku vladu da razmišlja o povlačenju jedne svoje čete sa Kosova. Odlučeno je da broj „radnih mesta u inostranstvu“ treba skresati na 50 sa sadašnjih 70. Država bi svake godine trebalo da uloži 800 evra za osposobljavanje svojih vojnika, ali to je nedostižan cilj. Trenutno raspolaže sa svega 220 evra po vojniku. Vojska je stoga morala da pribegne čeprkanju po starim zalihama. „Ni ja ne kupujem uniformu. Nedavno su mi bile potrebne nove pantalone jer su moje bile pocepane. Uzeo sam stare, koje je pre mene već nosio neko drugi“, pohvalio se nedavno Dobran Božič, novi načelnik Generalštaba Slovenačke vojske.

Posebna priča je i postupak po kojem je Slovenija primljena u NATO. Da bi narod prevela žedan preko vode, tadašnja slovenačka politička elita nije štedela novac, pa su u propagandnu mašineriju „za NATO“ upregnuti svi mehanizmi i institucije vlasti. Država je štampala šarene brošure gde su isticani pozitivni efekti članstva u NATO, a „sumnjičavci“ je trebalo da pozovu poseban „Natofon“ i od operatera čuju milozvučne pohvale i razloge za učlanjenje. Za ulazak u NATO su agitovali ne samo džambo-plakati nego i plaćene reklame, plasirane u udarnim terminima. Našlo se tu i mnoštvo predstavnika „civilnog društva“ da bi u dlaku isto kao „atlantisti“ promovisali blagodeti članstva u NATO. Javna je tajna da su svoje pregnuće bogato naplatili od drugih članica NATO. U Sloveniji je najgrlatiji bio Anton Bebler, nekada zagriženi poštovalac komunističke ideologije koji se u pravo vreme presedlao na predsedavanje Atlantskim savetom. On je ustrajan zagovornik proširenja NATO, a bio je i jedan od najvatrenijih branitelja napada NATO na Srbiju 1999. godine, što mu ne smeta da danas bude rado viđen gost na prijemima srpske ambasade u Ljubljani.

Naročito sporno je bilo učešće državnih službi u promociji samo jedne od dve moguće referendumske odluke, jer je država novac poreskih obveznika u Sloveniji − godinama duboko podeljenoj u vezi sa učlanjenjem zemlje u NATO − upotrebila samo u cilju zaokruživanja odgovora „za“ (ulazak u NATO). Kada je u slovenačkom parlamentu organizovana javna rasprava o učlanjenju u NATO, predstavnici države su napustili sednicu čim su reč dobili pripadnici nevladinih organizacija koji su bile protiv članstva. Usledilo je štampanje brošure „Natopis“, lakirovke s lansiranim brojnim neistinama o NATO, koju su u na kućnu adresu dobili svi građani.

 

PROVIDNA PROPAGANDA Svoje iskustvo sa „Natofonom“ je tada karikirao jedan od građana kada se odvažio da pozove besplatan broj 080 21 22, direktnu liniju Ureda za informisanje vlade Slovenije. Zamolio je da mu otkriju tri argumenta za ulazak u NATO. „Čuo sam kako moja sagovornica nekoliko sekundi kucka po tastaturi kompjutera, a zatim je odverglala deset razloga za ulazak u NATO. Posle sam je zamolio za tri argumenta − protiv ulaska u NATO. Na moje iznenađenje, odgovorila je da u kompjuteru nema takve argumente. Insistirao sam da mi kaže bar jedan razlog protiv, a ona je uzvratila da će moje pitanje proslediti dalje i da ću odgovor dobiti za otprilike nedelju dana. Nedelje su prolazile, a odgovora niotkuda.“

Zato je Mirovni institut, koji se protivio ulasku Slovenije u NATO, izdao „građanski priručnik“ i predstavio kako razloge za učlanjenje Slovenije u NATO, tako i razloge protiv toga. Sličan scenario su na svojoj koži iskusile i mnoge druge države pre ulaska u NATO. On se širio najvećom brzinom pre 10 godina i to u istočnoj Evropi, gde bi za učlanjenje u NATO isprva glasalo svega 42 do 43 odsto upitanih. Tada je, prema podacima Evropske komisije, samo u Rumuniji i Poljskoj većina htela ulazak. Češka vlada je, u strahu da bi većina birača glasala protiv učlanjenja u NATO, odlučila da uskrati narodu šansu da o tome glasa, dok je u drugim državama problem rešen slično kao u Sloveniji – pomoću izdašne i jednostrane državne propagande.

Tipičan primer je Mađarska, koja je organizovala referendum. Odziv glasača je bio 49,2 odsto. Uli Kremer, aktivista nemačkih „Zelenih“, ocenio je da je mađarska vlada tokom kampanje za ulazak u NATO „izbrisala granice između neutralnih informacija i pristrasne kampanje“. Novac za propagandu na javnoj televiziji dalo je Mađarsko ministarstvo odbrane, iako je to prema slovu domaćih zakona − zabranjeno. Sve to je doprinelo da država pristane da bude u naručju NATO, iako je prema ocenama nezavisnih analitičara u Mađarskoj bilo „praktično nemoguće izraziti protivljenje ulasku u NATO“. Otkriveno je da je država za NATO propagandu spiskala oko dva miliona dolara, vodeći „blic“ kampanju radi „osvešćivanja javnosti“. Efekat te kampanje je za mnoge u Mađarskoj značio „povratak u prošlost, kada je mogao da se bira samo jedan jedini kandidat“. Takva atmosfera je prevladavala i tokom održavanja referenduma, kada je stranim posmatračima onemogućavano da posete glasačka mesta na kojima nije bilo ni nezavisnih članova komisija, a gde su u prostorijama za glasanje visili plakati sa pozivom da se zaokruži „za“. Posmatrači organizacije BHHRG (Britansko-helsinška grupa za ljudska prava) zapisali su u svom izveštaju da je „nivo opstrukcije bio nepojmljiv“ i da se dogodio „opasan presedan“.

Nešto slično je zadesilo i Sloveniju, gde su javno napadani „protivnici učlanjenja u NATO“. Slovenački MIP je čak pripremio i posebnu analizu i nabrojao sve „protivnike ulaska u NATO“, a tadašnji slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel oštro je kritikovao „napade na NATO“. Rupel je izbrojao 236 članaka sa „izrazito negativnom konotacijom prema NATO“. Kada su novinari tražili uvid u analizu slovenačkog MIP, ministarstvo se oglušilo o Zakon o dostupnosti javnim informacijama i novinarima uskratilo čitanje pod izgovorom da se radi o „internim“ dokumentima ministarstva. Novinari „Mladine“ su ipak uspeli da zavire u analizu: utvrdili su da je slovenački MIP „analizu“ radio tako što su skenirani razni članci a onda, svuda gde je kompjuterski program „Infoklip“ pronašao reč NATO – data je oznaka „napad na NATO“. Da cinizam bude potpun, prvi „napad na NATO“ je predstavljala vest da su slovenački i nemački ministar spoljnih poslova „razgovarali o proširenju EU i NATO“. Među atacima na NATO su i karikature, kao i svi „neutralni“ i objektivni članci u kojima se pojavila reč NATO. Na osnovu takve „analize“ su kritičari slovenačkog učlanjenja u NATO potom „klasifikovani“ u „natoskeptike“ i „natofobe“. Pronađen je i zajednički imenilac za obe grupe: „ideološki nivo argumentacije“ i označavanje NATO kao „anahronizma“.

Istina je, naravno, bila sasvim drugačija. Kritike na račun NATO su bile moderne i u duhu drugačijih vremena, ali je anahronizam, koji je poticao iz hladnoratovske logike, ipak odneo pobedu, što se vidi i u odnosu Zapada prema Rusiji, počevši od pada Berlinskog zida pa do ukrajinske krize. Nemački „Špigl“ je još 1991. godine objavio sledeće: „Čini se da je Atlantski savez prečuo ,veliki prasak‘ u svetskoj politici koji je između 1989. i 1991. godine izbrisao sve preduslove za postojanje NATO; to su Istočni blok, podela Evrope, Sovjetski Savez, i još ponešto. NATO danas nije ništa drugo nego organizacija država koje su mu pristupile zbog cilja koji više ne postoji, i arsenal oružja, komandnih štabova i aerodroma. NATO je vojnopolitički unikat neupotrebljiv za druge ciljeve. NATO je sposoban da oslabi UN i da spreči nastanak bezbednosnog sistema koji bi bio odgovarajući za Evropu, a uz to ne može da zameni UN, niti takav sistem.“

Procena „Špigla“ se pokazala dalekovidom. NATO je u međuvremenu sebi izumeo novi smisao, a to je stalno proširenje, delovanje „van granica“ zemalja članica, rušenje osnovnih principa međunarodnog prava i otvorena agresija protiv trećih država, kakvu je iskusila SRJ. Takva politika je polako ali sigurno uticala na odgovor drugih država, pre svega Rusije i Kine, a rezultat je nepredvidljivi i opasniji svet u kojem opasnost − proizvedenu od strane NATO − promotori širenja NATO opet koriste kao polugu za učlanjenje novih zemalja. Time svet guraju ka novoj provaliji. Javnost u Sloveniji je to shvatila, iako kasno. Kandidati za članstvo na „Zapadnom Balkanu“, koji pod budnim okom svojih NATO mentora koračaju po istom putu, očito nisu shvatili da je najbolje ne ponavljati tuđe greške.

[/restrictedarea]

  zaйm na kartu bez otkazov kruglosutočno zaйm na košelёkzaйm bez foto s pasportombыstrый zaйm v spb