Milovan Vitezović – Istorija nas opominje da smo njen narod

Razgovarao Dragomir Antonić 

Sve teške optužbe sveta protiv Srba pravljene su i formulisane ovde u srpskoj javnosti kako bi izgledale neporecive. Onda su kao takve poslane u svet da nam ih svet vrati kao definitivne osude

Pripadam generaciji koja je 1968. godine tražila da kraj veka bude srećniji i pravedniji. Tada se sanjala i neka druga Evropa, lepa i pravedna. Nažalost, ova Evropa nije naša sanjana, mada je sada i u pragmatičnim rukama negdašnjih sanjara (Danijel Kon- Bendit). Ne možemo mimo Evrope, ali ne smemo u nju grlom u jagode i privatizacijom narodnih interesa. Jesam za Evropu za kakvu su, recimo, Umberto Eko ili Stanislav Lem, pa čak i za Evropu za koju se izjašnjavao De Gol – Evropu Dantea, Šatobrijana, Getea, sa osobenostima, sa najvišim vrednostima, a ne u globalnom obezličenju, kaže u razgovoru za „Pečat“ pisac Milovan Vitezović.

Čini se da nas velikim godišnjicama, poput obeležavanja početka Prvog svetskog rata, istorija na neki način opominje da se osvrnemo na svoje poreklo i slavnu prošlost. Da li smo imuni na ove opomene?

Čini mi se da to udešava neki vaseljenski, dakle Gospodnji kalendar… Znate ono Višnjićevo: „Vaku sveci vrgoše priliku“… Istorija sama hoće da nas opomene da smo njen narod… Ali mi te prilike često ne koristimo kao u Višnjićevoj pesmi… Nismo iskoristili ni dvestotom godišnjicom Prvog srpskog ustanka 2004. godine, ni svim bojevima za oslobođenje, ni oslobođenjem Beograda… Prošla godina je bila velika hrišćanska prilika sa vekovima Milanskog edikta – kako smo je iskoristili, jedva. Istorija koja radi za nas i dalje insistira da se ubuduće ne pitamo: gde nam je bila pamet…

Gde nam je sada pamet?

U Akademiji nauka, bez obzira na to što se tamo nisu na vreme setili dvestote godišnjice rođenja Josifa Pančića, svog prvog predsednika, da su ih novinari morali opomenuti. Ova godišnjica je prilika da se u njoj Pančićev grob na Kopaoniku najzad oslobodi za javnost i učini dostupnim… Ali da se vratim na kalendarom ozvaničene godišnjice, njihovo obeležavanje i moj skromni udeo u tome. Događaje tih godišnjica obeležio sam delom tokom svojih književnih decenija, odgovorno, bez patosa, slavljeničke euforije i površne egzaltiranosti. Dramska serija Vuk Karadžić, u 16 celovečernjih televizijskih filmova, jedno je od mojih dela dovoljnih za ceo život. Verujem da će ona u ovoj godini podsetiti na Vukovu besmrtnost i da će kao naša najbolja serija doseći onaj značaj koji je u svetu stekla. Uzdam se da će biti digitalizovana i dostupna svima i da će kao takva odlukom prosvetnih vlasti postati video-udžbenik srpske novije škole za starije đake osnovnih škola i za srednjoškolce. Ove godine 7. februara na dodeli Vukovih nagrada, na sam dan Vukovog prelaska u večnost, manje cinično a više rezignirano zbog našeg murdarluka, rekao sam: „Sedmog februara 1864. umro je u Beču Vuk Karadžić. Dan nepismenih.“

Kako biste definisali svoj odnos prema srpskoj prošlosti, istoriji i mitologiji?

Mislim da je moj odnos prema prošlosti veoma odgovoran, naročito kad je oživljavam. Ona je za mene sveta, pa joj zato tako oprezno i pristupam, jer se preteranim veličanjem sveto najpre obesvećuje. Ako ne znamo šta smo bili, teško ćemo znati šta hoćemo. Time mislim i na negativne pojave u jednoj istoriji bez koje nema istorijske istine o jednom narodu. Svetlost jedne istorije jasnije se vidi kad se pokažu i tamne strane. Narod koji dobro zna svoju prošlost zna i kakvu budućnost neće! Moj odnos prema srpskoj istoriji najočitije je prikazan u seriji Vuk Karadžić. Njeni junaci su veliki zato što niko nije idealizovan. Zato je serija i dobila evropsku nagradu 1988. i sa potpisom gospođe Simon Vejl, tadašnje predsednice Saveta Evrope, kao prva ušla u tek zasnovanu televizijsku baštinu Evrope… Pokazale su se proročkim reči Umberta Eka da je Vuk Karadžić prikaz prvog pravog poimanja Evrope: „Kad jedan hromi pisac tegli svoj narod u Evropu, a Evropa nema pojma o tom narodu, niti taj narod poima Evropu, a srećom, tog pisca, tog Vuka čekaju čuveni Jakob Grim i još čuveniji Johan Volfgang Gete. Oni znaju vrednosti koje on donosi u kulturu Evrope i pozdravljaju ga sa – Dobro došla, srpska mitologijo!… I mi se danas moramo upitati jesmo li svojim poimanjima evropske kulture na visini Grima i Getea?!“

Ponosite se Vukom, junakom vašeg životnog dela, srpskom mitologijom, ali i istorijom epoha u kojima je nastajala. Kako u tom kontekstu doživljavate Evropu?

Što se mitova tiče, oni su osnova naroda. Oni su drevne istorije koje su se pretvorile u predanja. Sa mitologijom i nestali narodi traju. Mitovi potvrđuju drevnost živih naroda. Ponosim se srpskom mitologijom, jer je ugrađena u evropsku mitologiju… Uostalom, da li bi postojala Evropa da nije mitova na kojima je počela? A skoro svi evropski mitovi su počeli sa Balkana, pa i mit o samoj prelepoj Evropi na leđima bika.

Ne mogu mimo nje, a nisam država… Moje poimanje Evrope nije poimanje Evropske unije, koja u mnogo čemu poništava prve evropske vrednosti. Za veliki broj naših političkih alhemičara, koji mućkaju javno mnjenje i tim rastvorom ispiraju pamet narodu, Evropska unija jeste čarobna formula koja rešava problem čuvanja ili preuzimanja vlasti. Sigurno da Evropska unija, kao i svako dobro i korisno organizovanje, donosi prednosti za jedne, ili u jednom, ali i nepovoljna stanja za druge ili u drugom slučaju. Ulazak u nju traži razum, a ne euforiju. Što se tiče preskočenih lekcija iz dalje prošlosti, opisivao sam i pokazivao prvu unijalnu Evropu Svete alijanse, kada je Bečki kongres pristao na propast Karađorđevog ustanka i za ceo vek odgodio nestanak turske strahovlade u Evropi i oslobođenje balkanskih naroda. Kada je knez Meternih, kancelar Evrope, više od raznih Solana određivao Beč za internaciju kneza Miloša.

[restrictedarea]

Kada govorimo o Balkanu kao o buretu baruta, da li govorimo o mitu ili kvazimitu?

Taj kvazimit je nov, iz 19. veka, i negativno se vezuje za Srbe. Počeo je kad su Srbi počeli svoje oslobođenje sa snom da se Balkan oslobodi. Izmislila su ga dva nemačka carstva, Viljemovo i Franje Josifa, sa istorijskim ciljem da ovladaju Balkanom i da mu postave međunarodne a svoje guvernadure, koji će aneksijom postajati njihovi guverneri…

Kao pisac koji književno rehabilituje srpsku istoriju, pisali ste i istorijske monodrame. Među njima najznačajnije su „Karađorđe“ i „Knez Miloš“. Tražili ste da se zajedno igraju u Atrijumu Narodnog muzeja. Objasnite zašto.

Zato što su zajedno i na spomeniku u Patrijaršiji. Narodni muzej je prirodna sredina njihove besmrtnosti. Mi, Srbi, u istoriji naše obnove nismo imali većih ličnosti od vožda Karađorđa Petrovića i kneza Miloša Obrenovića. Karađorđe je imao Prvi ustanak, Miloš Drugi. Bez Prvog ne bi bilo Drugog. Bez Drugog, Prvi bi bio samo propast. Ako postoji istorijska sudbina, ona je u vremenu „kad su živi zavideli mrtvima“ znala kad da nam dodeli Karađorđa, kad kneza Miloša. Oni se nadovezuju i njihovu epohu je Leopold fon Ranke sa pravom nazvao Srpska revolucija.

Karađorđe je bio sloboda. Knez Miloš je bio država.

Karađorđe je bio etika. Miloš je bio politika.

Srpska revolucija je počela Sretenjskim ustankom i ostvarila se konačno Sretenjskim ustavom. Zato ne možemo, bez obzira na razne događaje u toj srpskoj epohi, Karađorđa i Miloša sporiti jednog drugim, jer time sporimo sebe u našoj istoriji, slobodi i državnosti. Kasnija politička podela, kad su se od ustanika stvorili dinasti, na Karađorđevićevce i Obrenovićevce, nešto je najfatalnije u srpskoj političkoj istoriji 19. veka. I ta se podela pri stvaranju političkih stranaka u njihovim međusobnim podelama reflektovala do mržnje, koja se završila nestankom dinastije Obrenović. Napominjem da je prva i verovatno najveća žrtva te podele, posle samog naroda, bio knez Mihailo Obrenović, velika nada oslobođenja Srpstva, kome su u istorijskom karakteru bili i kum Karađorđe i otac Miloš. Dva najznamenitija Srbina istorije novog srpskog početka, vožd Karađorđe i knez Miloš, koji su stvorili srpsku državu, ne mogu se danas nikako ni u čemu porediti sa ličnostima današnje politike koje hoće da budu znamenite ili hoćemo da ih takvim učinimo. Vožd Karađorđe i knez Miloš su nam samo jedinstveni i neponovljivi istorijski primer. Veliki primer i treba da ostane takvim. Sve drugo je vređanje srpske istorije i naroda. Između Karađorđa i Miloša možemo samo sa obojicom. Tako ćemo zaštititi i narod i istoriju od neosnovanog i jeftinog politikantstva i vađenja velikana iz epohe koja ih je takvim učinila.

Kako gledate na prekrajanje srpske istorije?

Svako prekrajanje istorije skraćuje narod.

Da li je Hag nastavak Zagrebačkog procesa?

Zagrebački proces, koji je Austrougarska vodila protiv Srba i srpskih prijatelja, Stjepan Radić je preneo u Kraljevinu SHS. Posle Radićevog stradanja, radićevci i komunisti su ga neprekidno obnavljali u Jugoslavijama. Sada je, u 21. veku, taj proces pred Međunarodnim sudom u Hagu. Bez obzira na odluke Međunarodnog suda u Hagu, taj proces će se, bojim se, sada internacionalizovan, nastaviti.

Kako objašnjavate činjenicu da su kroz istoriju Srbi uvek bili spremni na ustupke?

Počev od Velike seobe, koju je poveo Čarnojević, u Gornjoj Srbiji dobijenoj po Leopoldovim privilegijama koje su Leopoldovi naslednici postepeno ukidali, Srbi su bili na novom prostoru prinuđeni na ustupke, uvek uvereni da čine manje, a time su sve više gubili svoje osobenosti, pa i nestajali uveliko. Pogledajmo mađarske telefonske imenike, u kojima po sačuvanim ili nešto izmenjenim prezimenima možemo slutiti kako smo i koliko smo nestajali. Ćirilica se čuva upotrebom i na nama je zavet naše kulture da je sačuvamo, ne obazirući se na necivilizacijske gestove drugih.

Spomenik Karađorđu nikada nije vraćen na mesto gde je bio pre nego što su ga Austrougari srušili 1916. godine. Zašto?

Jer se dvorskom vajaru Ivanu Meštroviću dopalo to mesto za koje je još Matoš rekao da je „najljepši srednjoeuropski pogled“. A kralj Aleksandar Karađorđević je za zahvalnost Francuskoj žrtvovao dedu, kao što je za veće kraljevstvo prenebregao istorijske interese Srba.

Da li možemo govoriti o procesu rasrbljavanja? Činjenica je da se izvesni Srbi stide svog Srpstva…

Valjda neki Srbi… Na to su dekretima navikavani naročito od kraljevog unapređenja SHS u Kraljevinu Jugoslaviju, kad je imenu zemlje zafalio narod, pa su Srbi nagrnuli u Jugoslovene… To se sa dosta konjunkture nastavilo u Republici (DRJ, FNRJ, SFRJ i SRJ). Veliki period, ušlo im u krv!… Koji neće da budu Srbi ne zaslužuju da to i budu. Treba naglasiti da skoro sve za šta je Srbe svet optuživao i za šta ih optužuje poslato mu je odavde, iz Beograda, da bi nam se preautorizovano vratilo. Sve teške optužbe sveta protiv Srba pravljene su (izmišljane radi verodostojnosti) i formulisane ovde u srpskoj javnosti kako bi izgledale neporecive, uz veliku finansijsku podršku kaobajagi slobodnih institucija sveta, tzv. nevladinih organizacija i fondacija (Soroš). Onda su kao takve poslane u svet da nam ih svet vrati kao definitivne osude. Bila je to najveća i najgnusnija trgovina svešću. Kad vidim današnje intelektualce (svaka čast retkim svesnim i odgovornim) kako, što bi rekao Breht, prodaju narod i zemlju za tri groša, dođe mi da u zemlju propadnem. Što se pak Tribunala tiče i njegovih odluka, tu je egzaktno najjasnije. Srpski narod je pod Turcima robovao uslovnih petsto godina, a Srbi kojima je sudio Tribunal već su stekli više od hiljadu godina robije, bezuslovnih. Srpski narode, dođi k sebi i reci: Dosta je.

I Desanka Maksimović i Brana Crnčević, svako u svom rukopisu, bili su posvećeni svom narodu. Kakve vas emocije vezuju za ova dva pisca?

Pesnikinja Desanka Maksimović, koja se velikim delom sva posvetila svom i mom narodu, tražeći za njega istorijsko pomilovanje, u poslednjim godinama života, to jest vrtoglavim godinama jugoslovenske i srpske istorije, pitala je prijatelje i poverljive poznanike: „Hoćemo li se mi, Srbi, spasiti?“ Pretpostavljam da je na to bolno pitanje dobila mnogo utešnih odgovora da joj olakšaju godine i da je smire pred kraj života. Ona je te odgovore ponela u grob, a nama nije bilo lakše. Mislim da je za Desanku sudbinsko bilo njeno detinjstvo u Brankovini, koje ju je i uputilo u poimanje života i Srbije kao velike tajne. Kao sasvim mala, bila je uverena da je i njen ded, prota Svetozar Petrović, bio na tajnoj večeri. Uz dedu je upoznala Brankovinu, najlepšu s proleća, kada se sveti vodica. Kada je jednom u Brankovinu kod njenog oca došao i čuveni predsednik vlade Nikola Pašić, Desanka je dedi rekla kako i njen otac ima Svetog Nikolu. Kao što je njen ded prolazio Brankovinu, i ona je žurnim hodom, sličnim dedovom, prešla ceo svoj život. Imao sam veliku sreću da me zajedničkom književnom večeri Desanka 1965. godine promoviše za pesnika Studentskog grada. Kad je Krleža dolazio u Beograd, svi su u Savez književnika dolazili da ga pozdrave. A on ih je svojim pozdravom različito udostojavao. Neposredno posle objavljivanja zbirke „Tražim pomilovanje“, Krleža je Desanku pred Markom Ristićem i Oskarom Davičom pozdravio sa ironijom: „A kako je naša Srpkinjica?“ Činilo se da Desanka zajedljivost nije primetila. „Ja dobro“, rekla je veselo. A onda je, misleći na Belu Krležu, upitala bezazleno: „A kako je Vaša Srpkinjica?“ Šta mislim o Brani Crnčeviću? Za to bi trebala knjiga. Možda i tomovi. Ono najvrednije od njegovog čudesnog i rasipnog duha nam je ostalo, što ga čini živim među nama. Zato mu nisam držao nekrologe, pa neću to činiti ni ovom prilikom. Pustimo Branu da živi, sada kad se oslobodio svih poroka politike. Živeo, Brano!

Ceo život pišete na srpskom jeziku, jeziku naroda kojem pripadate. Definišite, najkraće što možete, vaš stav o srpskom jeziku.

Moje mišljenje o našem jeziku vraća me na njegova pisana izvorišta, na Zakonopravilo Svetog Save. U jeziku Svetog Save reč jezik je bila dublet i imala dvojako značenje, značivši i jezik i narod. Dakle, tu je svetinja moga jezika i svetost moga naroda. Nema naroda bez jezika jer je jezik odbrana naroda. Jedna srpska poslovica o jeziku moj je kredo: Sa jezikom glava nam je skuplja. Držim cenu glave čuvajući jezik. Čuvam glavu pišući. Mislim srpski!

Pre osam godina, „Košutnjak film“ kao producent, Zdravko Šotra kao reditelj i vi kao scenarista napravili ste dokumentarno-igrani film „Gde cveta limun žut“, koji je potresao televizijsko gledalište…

Ono što svetske istorije, kao riznice ljudskih i narodnih stradanja i podviga nisu do tada zapamtile, doživeo je i preživao srpski narod u Prvom svetskom ratu na putu svoje golgote od Kosova do Krfa, što je sam sažeo u dva stiha: „Niko ne zna šta su muke teške/Dok ne pređe Arbaniju peške“. Među mitovima koji su se od Herodotovih vremena događali na Balkanu, poslednji se dogodio srpskim prelaskom preko Albanije zadnjim snagama života i zadnjim snagama svoga bića. Srbi su prešli Albaniju kao da prelaze s kraja na kraj života. Oni su to učinili zarad sebe i svoje istorije, ali su to učinili i za svet slobode i za onaj dobri deo istorije Prvog svetskog rata.

Za Šešir profesora Vujića rekli ste da predstavlja maturu Srpske akademije nauka.

Televizijska drama, celovečernji film i osmočasovna TV serija Šešir profesora Koste Vujića jesu velika apoteoza svim darovitim generacijama školovanih Srba. Za ovu generaciju jesam rekao da predstavlja maturu Srpske akademije nauka i umetnosti, reklo bi se pretenciozno, ali onda se vidi da je Akademija najzvezdanije godine imala tada kada joj je predsednik bio iz ove generacije − akademik Jovan Cvijić. Meni je danas najdraže priznanje pismo kojim je istovremeno glasano za Šešir profesora Koste Vujića i tražena repriza. Ovo pismo je 1992. godine potpisalo 382 đaka srpske nacionalnosti iz Peći. To je bolno priznanje, jer sada u Peći nema nijednog srpskog đaka.

Kako se nosite sa činjenicom da je jedan od dvanaest vaših bestseler romana Čarape kralja Petra, doživeo impozantan broj izdanja?

…Sa ponosom, kako sam u Moskvi za ovaj roman dobio Imperskaju (carsku) nagradu Saveza pisaca Ruske Federacije. Ova potresna sudbinska priča o starom srpskom kralju Petru i Makreni, majci srpskog vojnika Marinka, primila se i kod naših i kod svetskih čitalaca, pa se nadam da će se uspeh romana ponoviti i u filmu i u televizijskoj seriji. Razlika između romana i scenarija jeste u tome što je scenario proširen novim događajima i likovima i ne obuhvata samo period prelaska Albanije nego i ceo period vladavine kralja Petra.

Vaš sin Mihajlo postaje pisac. Šta mu savetujete?

Da onako krakat prekorači moju senku!

[/restrictedarea]