Милован Витезовић – Историја нас опомиње да смо њен народ

Разговарао Драгомир Антонић 

Све тешке оптужбе света против Срба прављене су и формулисане овде у српској јавности како би изгледале непорециве. Онда су као такве послане у свет да нам их свет врати као дефинитивне осуде

Припадам генерацији која је 1968. године тражила да крај века буде срећнији и праведнији. Тада се сањала и нека друга Европа, лепа и праведна. Нажалост, ова Европа није наша сањана, мада је сада и у прагматичним рукама негдашњих сањара (Данијел Кон- Бендит). Не можемо мимо Европе, али не смемо у њу грлом у јагоде и приватизацијом народних интереса. Јесам за Европу за какву су, рецимо, Умберто Еко или Станислав Лем, па чак и за Европу за коју се изјашњавао Де Гол – Европу Дантеа, Шатобријана, Гетеа, са особеностима, са највишим вредностима, а не у глобалном обезличењу, каже у разговору за „Печат“ писац Милован Витезовић.

Чини се да нас великим годишњицама, попут обележавања почетка Првог светског рата, историја на неки начин опомиње да се осврнемо на своје порекло и славну прошлост. Да ли смо имуни на ове опомене?

Чини ми се да то удешава неки васељенски, дакле Господњи календар… Знате оно Вишњићево: „Ваку свеци вргоше прилику“… Историја сама хоће да нас опомене да смо њен народ… Али ми те прилике често не користимо као у Вишњићевој песми… Нисмо искористили ни двестотом годишњицом Првог српског устанка 2004. године, ни свим бојевима за ослобођење, ни ослобођењем Београда… Прошла година је била велика хришћанска прилика са вековима Миланског едикта – како смо је искористили, једва. Историја која ради за нас и даље инсистира да се убудуће не питамо: где нам је била памет…

Где нам је сада памет?

У Академији наука, без обзира на то што се тамо нису на време сетили двестоте годишњице рођења Јосифа Панчића, свог првог председника, да су их новинари морали опоменути. Ова годишњица је прилика да се у њој Панчићев гроб на Копаонику најзад ослободи за јавност и учини доступним… Али да се вратим на календаром озваничене годишњице, њихово обележавање и мој скромни удео у томе. Догађаје тих годишњица обележио сам делом током својих књижевних деценија, одговорно, без патоса, слављеничке еуфорије и површне егзалтираности. Драмска серија Вук Караџић, у 16 целовечерњих телевизијских филмова, једно је од мојих дела довољних за цео живот. Верујем да ће она у овој години подсетити на Вукову бесмртност и да ће као наша најбоља серија досећи онај значај који је у свету стекла. Уздам се да ће бити дигитализована и доступна свима и да ће као таква одлуком просветних власти постати видео-уџбеник српске новије школе за старије ђаке основних школа и за средњошколце. Ове године 7. фебруара на додели Вукових награда, на сам дан Вуковог преласка у вечност, мање цинично а више резигнирано због нашег мурдарлука, рекао сам: „Седмог фебруара 1864. умро је у Бечу Вук Караџић. Дан неписмених.“

Како бисте дефинисали свој однос према српској прошлости, историји и митологији?

Мислим да је мој однос према прошлости веома одговоран, нарочито кад је оживљавам. Она је за мене света, па јој зато тако опрезно и приступам, јер се претераним величањем свето најпре обесвећује. Ако не знамо шта смо били, тешко ћемо знати шта хоћемо. Тиме мислим и на негативне појаве у једној историји без које нема историјске истине о једном народу. Светлост једне историје јасније се види кад се покажу и тамне стране. Народ који добро зна своју прошлост зна и какву будућност неће! Мој однос према српској историји најочитије је приказан у серији Вук Караџић. Њени јунаци су велики зато што нико није идеализован. Зато је серија и добила европску награду 1988. и са потписом госпође Симон Вејл, тадашње председнице Савета Европе, као прва ушла у тек засновану телевизијску баштину Европе… Показале су се пророчким речи Умберта Ека да је Вук Караџић приказ првог правог поимања Европе: „Кад један хроми писац тегли свој народ у Европу, а Европа нема појма о том народу, нити тај народ поима Европу, а срећом, тог писца, тог Вука чекају чувени Јакоб Грим и још чувенији Јохан Волфганг Гете. Они знају вредности које он доноси у културу Европе и поздрављају га са – Добро дошла, српска митологијо!… И ми се данас морамо упитати јесмо ли својим поимањима европске културе на висини Грима и Гетеа?!“

Поносите се Вуком, јунаком вашег животног дела, српском митологијом, али и историјом епоха у којима је настајала. Како у том контексту доживљавате Европу?

Што се митова тиче, они су основа народа. Они су древне историје које су се претвориле у предања. Са митологијом и нестали народи трају. Митови потврђују древност живих народа. Поносим се српском митологијом, јер је уграђена у европску митологију… Уосталом, да ли би постојала Европа да није митова на којима је почела? А скоро сви европски митови су почели са Балкана, па и мит о самој прелепој Европи на леђима бика.

Не могу мимо ње, а нисам држава… Моје поимање Европе није поимање Европске уније, која у много чему поништава прве европске вредности. За велики број наших политичких алхемичара, који мућкају јавно мњење и тим раствором испирају памет народу, Европска унија јесте чаробна формула која решава проблем чувања или преузимања власти. Сигурно да Европска унија, као и свако добро и корисно организовање, доноси предности за једне, или у једном, али и неповољна стања за друге или у другом случају. Улазак у њу тражи разум, а не еуфорију. Што се тиче прескочених лекција из даље прошлости, описивао сам и показивао прву унијалну Европу Свете алијансе, када је Бечки конгрес пристао на пропаст Карађорђевог устанка и за цео век одгодио нестанак турске страховладе у Европи и ослобођење балканских народа. Када је кнез Метерних, канцелар Европе, више од разних Солана одређивао Беч за интернацију кнеза Милоша.

[restrictedarea]

Када говоримо о Балкану као о бурету барута, да ли говоримо о миту или квазимиту?

Тај квазимит је нов, из 19. века, и негативно се везује за Србе. Почео је кад су Срби почели своје ослобођење са сном да се Балкан ослободи. Измислила су га два немачка царства, Виљемово и Фрање Јосифа, са историјским циљем да овладају Балканом и да му поставе међународне а своје гувернадуре, који ће анексијом постајати њихови гувернери…

Као писац који књижевно рехабилитује српску историју, писали сте и историјске монодраме. Међу њима најзначајније су „Карађорђе“ и „Кнез Милош“. Тражили сте да се заједно играју у Атријуму Народног музеја. Објасните зашто.

Зато што су заједно и на споменику у Патријаршији. Народни музеј је природна средина њихове бесмртности. Ми, Срби, у историји наше обнове нисмо имали већих личности од вожда Карађорђа Петровића и кнеза Милоша Обреновића. Карађорђе је имао Први устанак, Милош Други. Без Првог не би било Другог. Без Другог, Први би био само пропаст. Ако постоји историјска судбина, она је у времену „кад су живи завидели мртвима“ знала кад да нам додели Карађорђа, кад кнеза Милоша. Они се надовезују и њихову епоху је Леополд фон Ранке са правом назвао Српска револуција.

Карађорђе је био слобода. Кнез Милош је био држава.

Карађорђе је био етика. Милош је био политика.

Српска револуција је почела Сретењским устанком и остварила се коначно Сретењским уставом. Зато не можемо, без обзира на разне догађаје у тој српској епохи, Карађорђа и Милоша спорити једног другим, јер тиме споримо себе у нашој историји, слободи и државности. Каснија политичка подела, кад су се од устаника створили династи, на Карађорђевићевце и Обреновићевце, нешто је најфаталније у српској политичкој историји 19. века. И та се подела при стварању политичких странака у њиховим међусобним поделама рефлектовала до мржње, која се завршила нестанком династије Обреновић. Напомињем да је прва и вероватно највећа жртва те поделе, после самог народа, био кнез Михаило Обреновић, велика нада ослобођења Српства, коме су у историјском карактеру били и кум Карађорђе и отац Милош. Два најзнаменитија Србина историје новог српског почетка, вожд Карађорђе и кнез Милош, који су створили српску државу, не могу се данас никако ни у чему поредити са личностима данашње политике које хоће да буду знамените или хоћемо да их таквим учинимо. Вожд Карађорђе и кнез Милош су нам само јединствени и непоновљиви историјски пример. Велики пример и треба да остане таквим. Све друго је вређање српске историје и народа. Између Карађорђа и Милоша можемо само са обојицом. Тако ћемо заштитити и народ и историју од неоснованог и јефтиног политикантства и вађења великана из епохе која их је таквим учинила.

Како гледате на прекрајање српске историје?

Свако прекрајање историје скраћује народ.

Да ли је Хаг наставак Загребачког процеса?

Загребачки процес, који је Аустроугарска водила против Срба и српских пријатеља, Стјепан Радић је пренео у Краљевину СХС. После Радићевог страдања, радићевци и комунисти су га непрекидно обнављали у Југославијама. Сада је, у 21. веку, тај процес пред Међународним судом у Хагу. Без обзира на одлуке Међународног суда у Хагу, тај процес ће се, бојим се, сада интернационализован, наставити.

Како објашњавате чињеницу да су кроз историју Срби увек били спремни на уступке?

Почев од Велике сеобе, коју је повео Чарнојевић, у Горњој Србији добијеној по Леополдовим привилегијама које су Леополдови наследници постепено укидали, Срби су били на новом простору принуђени на уступке, увек уверени да чине мање, а тиме су све више губили своје особености, па и нестајали увелико. Погледајмо мађарске телефонске именике, у којима по сачуваним или нешто измењеним презименима можемо слутити како смо и колико смо нестајали. Ћирилица се чува употребом и на нама је завет наше културе да је сачувамо, не обазирући се на нецивилизацијске гестове других.

Споменик Карађорђу никада није враћен на место где је био пре него што су га Аустроугари срушили 1916. године. Зашто?

Јер се дворском вајару Ивану Мештровићу допало то место за које је још Матош рекао да је „најљепши средњоеуропски поглед“. А краљ Александар Карађорђевић је за захвалност Француској жртвовао деду, као што је за веће краљевство пренебрегао историјске интересе Срба.

Да ли можемо говорити о процесу расрбљавања? Чињеница је да се извесни Срби стиде свог Српства…

Ваљда неки Срби… На то су декретима навикавани нарочито од краљевог унапређења СХС у Краљевину Југославију, кад је имену земље зафалио народ, па су Срби нагрнули у Југословене… То се са доста конјунктуре наставило у Републици (ДРЈ, ФНРЈ, СФРЈ и СРЈ). Велики период, ушло им у крв!… Који неће да буду Срби не заслужују да то и буду. Треба нагласити да скоро све за шта је Србе свет оптуживао и за шта их оптужује послато му је одавде, из Београда, да би нам се преауторизовано вратило. Све тешке оптужбе света против Срба прављене су (измишљане ради веродостојности) и формулисане овде у српској јавности како би изгледале непорециве, уз велику финансијску подршку каобајаги слободних институција света, тзв. невладиних организација и фондација (Сорош). Онда су као такве послане у свет да нам их свет врати као дефинитивне осуде. Била је то највећа и најгнуснија трговина свешћу. Кад видим данашње интелектуалце (свака част ретким свесним и одговорним) како, што би рекао Брехт, продају народ и земљу за три гроша, дође ми да у земљу пропаднем. Што се пак Трибунала тиче и његових одлука, ту је егзактно најјасније. Српски народ је под Турцима робовао условних петсто година, а Срби којима је судио Трибунал већ су стекли више од хиљаду година робије, безусловних. Српски народе, дођи к себи и реци: Доста је.

И Десанка Максимовић и Брана Црнчевић, свако у свом рукопису, били су посвећени свом народу. Какве вас емоције везују за ова два писца?

Песникиња Десанка Максимовић, која се великим делом сва посветила свом и мом народу, тражећи за њега историјско помиловање, у последњим годинама живота, то јест вртоглавим годинама југословенске и српске историје, питала је пријатеље и поверљиве познанике: „Хоћемо ли се ми, Срби, спасити?“ Претпостављам да је на то болно питање добила много утешних одговора да јој олакшају године и да је смире пред крај живота. Она је те одговоре понела у гроб, а нама није било лакше. Мислим да је за Десанку судбинско било њено детињство у Бранковини, које ју је и упутило у поимање живота и Србије као велике тајне. Као сасвим мала, била је уверена да је и њен дед, прота Светозар Петровић, био на тајној вечери. Уз деду је упознала Бранковину, најлепшу с пролећа, када се свети водица. Када је једном у Бранковину код њеног оца дошао и чувени председник владе Никола Пашић, Десанка је деди рекла како и њен отац има Светог Николу. Као што је њен дед пролазио Бранковину, и она је журним ходом, сличним дедовом, прешла цео свој живот. Имао сам велику срећу да ме заједничком књижевном вечери Десанка 1965. године промовише за песника Студентског града. Кад је Крлежа долазио у Београд, сви су у Савез књижевника долазили да га поздраве. А он их је својим поздравом различито удостојавао. Непосредно после објављивања збирке „Тражим помиловање“, Крлежа је Десанку пред Марком Ристићем и Оскаром Давичом поздравио са иронијом: „А како је наша Српкињица?“ Чинило се да Десанка заједљивост није приметила. „Ја добро“, рекла је весело. А онда је, мислећи на Белу Крлежу, упитала безазлено: „А како је Ваша Српкињица?“ Шта мислим о Брани Црнчевићу? За то би требала књига. Можда и томови. Оно највредније од његовог чудесног и расипног духа нам је остало, што га чини живим међу нама. Зато му нисам држао некрологе, па нећу то чинити ни овом приликом. Пустимо Брану да живи, сада кад се ослободио свих порока политике. Живео, Брано!

Цео живот пишете на српском језику, језику народа којем припадате. Дефинишите, најкраће што можете, ваш став о српском језику.

Моје мишљење о нашем језику враћа ме на његова писана изворишта, на Законоправило Светог Саве. У језику Светог Саве реч језик је била дублет и имала двојако значење, значивши и језик и народ. Дакле, ту је светиња мога језика и светост мога народа. Нема народа без језика јер је језик одбрана народа. Једна српска пословица о језику мој је кредо: Са језиком глава нам је скупља. Држим цену главе чувајући језик. Чувам главу пишући. Мислим српски!

Пре осам година, „Кошутњак филм“ као продуцент, Здравко Шотра као редитељ и ви као сценариста направили сте документарно-играни филм „Где цвета лимун жут“, који је потресао телевизијско гледалиште…

Оно што светске историје, као ризнице људских и народних страдања и подвига нису до тада запамтиле, доживео је и преживао српски народ у Првом светском рату на путу своје голготе од Косова до Крфа, што је сам сажео у два стиха: „Нико не зна шта су муке тешке/Док не пређе Арбанију пешке“. Међу митовима који су се од Херодотових времена догађали на Балкану, последњи се догодио српским преласком преко Албаније задњим снагама живота и задњим снагама свога бића. Срби су прешли Албанију као да прелазе с краја на крај живота. Они су то учинили зарад себе и своје историје, али су то учинили и за свет слободе и за онај добри део историје Првог светског рата.

За Шешир професора Вујића рекли сте да представља матуру Српске академије наука.

Телевизијска драма, целовечерњи филм и осмочасовна ТВ серија Шешир професора Косте Вујића јесу велика апотеоза свим даровитим генерацијама школованих Срба. За ову генерацију јесам рекао да представља матуру Српске академије наука и уметности, рекло би се претенциозно, али онда се види да је Академија најзвезданије године имала тада када јој је председник био из ове генерације − академик Јован Цвијић. Мени је данас најдраже признање писмо којим је истовремено гласано за Шешир професора Косте Вујића и тражена реприза. Ово писмо је 1992. године потписало 382 ђака српске националности из Пећи. То је болно признање, јер сада у Пећи нема ниједног српског ђака.

Како се носите са чињеницом да је један од дванаест ваших бестселер романа Чарапе краља Петра, доживео импозантан број издања?

…Са поносом, како сам у Москви за овај роман добио Имперскају (царску) награду Савеза писаца Руске Федерације. Ова потресна судбинска прича о старом српском краљу Петру и Макрени, мајци српског војника Маринка, примила се и код наших и код светских читалаца, па се надам да ће се успех романа поновити и у филму и у телевизијској серији. Разлика између романа и сценарија јесте у томе што је сценарио проширен новим догађајима и ликовима и не обухвата само период преласка Албаније него и цео период владавине краља Петра.

Ваш син Михајло постаје писац. Шта му саветујете?

Да онако кракат прекорачи моју сенку!

[/restrictedarea]