Izlog knjige

Mile Medić: Putovanje u Nikeju, Istočnik, Beograd – Toronto, 2013.

Srbin iz Kninske Krajine, književnik Mile Medić, autor kultnih „Zavještanja Stefana Nemanje“, za koje mnogi misle da ih je zaista Srbima ostavio Sveti Simeon Mirotočivi (jer je delo prožeto duhom svetosimeonovskog zaveta) objavio je roman „Putovanje u Nikeju“ o najvažnijem podvigu Svetoga Save – osnivanju autokefalne Srpske crkve, bez koje ne bi bilo ni države. Mnoštvo istorijskih ličnosti, pretvornih u likove – simvole, počev od naših Nemanjića do venecijanskog dužda, Enrika Dandola, osvajača Carigrada, prolazi kroz Medićevo delo; njima se pridružuju i likovi koje istorija ne pamti, ali koji odražavaju duh doba (od moreplovca Orlanda Pjombe do španskog viteza Don Sanča od Manče). Poruke Svetog Save s kraja romana su u duhu „Zaveštanja“ Medićevih: Sveti Sava kaže bratu Stefanu za krunu kojom ga je krunisao da će „uvijek biti srpska“, jer je „nepotrošiva“; episkopima veli da će „čin i pastirski štap ostati u srpskoj ruci“: „Neka se arhiepiskopi i episkopi mijenjaju, a vjera neka ostaje: Crkva ostaje narodu, vlast kralju, a vjera svima.“

Ranko Jovović: Čekajući jakobince, Srpska književna zadruga, Beograd, 2013.

Opori i gorki pesnik, odan svom srpskom korenu i njegoševskoj ideji slobode bez koje nema čoveštva, Ranko Jovović, svojom knjigom „Čekajući jakobince“ ponovo je potvrdio mesto koje mu na našem literarnom nebu s pravom pripada. Kako Radivoje Mikić u predgovoru uočava, on je pesnik romantičarskog patosa koji je svoj pogled na svet („svetski bol“, rascep između, bodlerovski rečeno, „splina i ideala“: „Ne bih pisao Poeziju/ Da nisam utamničen“, veli Jovović) obogatio iskustvima avangardnog bunta, od Majakovskog do Crnjanskog. To je, po Mikiću, pesnik spreman da odigra ulogu branioca osnovnih vrednosti ljudskosti, ali i nacionalne kulture. Duboko ranjen ličnim iskustvom bratoubilačkog rata u Crnoj Gori („Oca su mi živa zakopali/ Negdje u slovenačkim provalijama/ Oslobodioci/ Tvorci jama/ Sunca i Mjeseca/ Pod zastavom krvoloka“ i „Majku su mi razapeli/ Rastrgli majku moju/ Moju svetu ružu/ U ime ljubavi i slobode“, veli Jovović u pesmi „Na ovom putu bez povratka“) on ima snage za sublimaciju na tragu „tragičnog junaka kosovske misli“, za koga u „Zapisu o Njegošu“ veli: „Kao što je Knez Miškin ruža Hristova, ni na Nebu ni na Zemlji, tako je, ja sanjam, Njegoševa ljubav i briga, ne samo za Srpski rod, nego i za Ruski, i za Slovene – i na Zemlji i na Nebu.“ Knjiga vredna čitanja – da parafraziramo Miodraga Pavlovića: istinska pjesan u doba „rata koji sećanje briše“.

Vojka Pajkić, Slobodan krevet u ženskoj sobi, Admiral Buks Beograd, 2014.

Autorka ovog ratnog autobiografskog romana je mobilisana 1999. g. u vreme NATO bombradovanja i kao novinarka, zajedno sa stotinak svojih kolega iz RTS-a, dva meseca provela na Kosmaju.
Obrazloženje službenika zašto su baš nju mobilisali bilo je: „Ima jedan slobodan krevet u ženskoj sobi“.
Odmah na početku bombardovanja RTS je oformio dve mobilne jedinice, na Zlatiboru i Kosmaju, čija je funkcija trebalo da bude preuzimanje programskih aktivnosti u slučaju bombardovanja zgrade televizije.
Kosmajska grupa je bila smeštena u hotelu gde su ovi „nezvani gosti“ vrlo retko noćivali, jer se nalazio tik uz repetitore, legitimne mete NATO avijacije. Bombe su padale na 150 metara od njih a oni su se krili u šumi, obijali kafane u kojima su provodili noći, krali paštete, igrali fote i pronalazili „petokolonaše“ po Kosmaju voljne da prodaju flašu rakije. Ratne obaveze su redovno izvršavali, svaki dan su pravili program koji nikada nije emitovan, pa ni 23. aprila, kada je zgrada televizije bombardovana. Od njih su bežali kosmajski seljaci smatrajući da donose nevolju, a oni su bežali od komandanta u obližnju kafanu, koja je pak otvorena „zbog potreba rata“, kako su obrazložili gazdarici… U vreme vazdušne opasnosti skakali su u prazan bazen iznad kojeg su preletale bombe, koje će jedan od kolega i snimiti…
Ovo izdanje „Admiral Buks“ objavljuje povodom petnaest godina od NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, da se zločin ne zaboravi. …

Branko Dimitrijević: Osveta Malog princa, Čarobna knjiga, Beograd, 2013.

Ako ste mislili da je reč o nastavku slavnog romana Antoana de Sent Egziperija, pogrešili ste, ali ne previše; naime, Mali princ je kompjuterski virus koji, odnekud, vodi borbu protiv svetske „patokratije“, vlasti patološki utemeljenih ličnosti. Od Beograda do Amerike vodi se borba protiv unakaženog sveta, a Boris, Svetlana i Kum kreću u potragu za onim boljim. Autor romana „Oktoberfest“ i „Nećemo o politici“ dao je novi prilog literarnom raščaravanju globalističkih mitova.