GENERAL RATKO MLADIĆ JE PODELIO SUDBINU SVOGA NARODA

razgovarala Nataša Jovanović 

U posedu Tužilaštva nalazi se 17 svesaka ratnih beleški generala Ratka Mladića. Ako je on stvarno takav kakvim ga predstavljaju, samo te beleške mogle bi da ponude dovoljno dokaza da ga odmah i po kratkom postupku osude. Ali tamo nema jedne rečenice koja bi ga osudila, naprotiv!

Režim Borisa Tadića poslao je 40 mladih pravnika, koji su sa visokim prosekom izašli sa Pravnog fakulteta, da uzmu učešće i pomognu u radu Tužilaštva u Hagu. To se desilo uoči hapšenja moga oca. Ova skandalozna činjenica dugo je držana u tajnosti. Srpska deca su angažovana da preslušavaju trake, čitaju originalne tekstove i na druge načine tehnički pomognu Tužilaštvu, a ne odbrani, i to u procesu koji je unapred, bez dokazane krivice, osudio generala Ratka Mladića za zločin protiv čovečnosti, ravnajući ga sa Hitlerom i drugim nacistima, onima koji su mu ubili oca partizana koji se borio za slobodu svoga naroda u prethodnom ratu. Sa generalom Ratkom Mladićem, a to pokazuje i tužba za genocid koju je Hrvatska podigla protiv Srbije, proces stigmatizacije Srba je ušao u svoju završnu fazu, kaže za „Pečat“ Darko Mladić, sin generala Ratka Mladića, neposredno pošto je Haški tribunal odbacio zahtev njegovog oca da, na polovini suđenja, bude oslobođen optužbe za genocid nad muslimanima u Srebrenici.

Da li je odgovor Pretresnog veća bio očekivan?

Nažalost, moram da konstatujem da je pristrasnost Veća, a posebno predsedavajućeg sudije od samog početka očigledna čak i laicima, a pogotovo stručnoj javnosti. Čak i u nekim citatima koje je sudija izneo očigledno je učitavanje pogrešnih značenja. Hteo bih posebno da istaknem da je kod Tužilaštva u posedu 17 svesaka njegovih ratnih beleški, ali oni nisu u stanju da iz njih izvedu nikakav uverljiv dokaz. Ako je on stvarno takav kakvim ga predstavljaju, samo te beleške mogle bi da ponude dovoljno dokaza da ga odmah i po kratkom postupku osude. Ali tamo nema jedne rečenice koja bi ga osudila, naprotiv!

Kakav tretman, s obzirom na zdravstveno stanje, ima general Ratko Mladić od strane zatvorskih vlasti u Tribunalu?

Sudsko veće ponovo je promenilo satnicu rada i vratilo je na pet radnih dana, na puno radno vreme, što je već samo po sebi kršenje osnovnih prava s obzirom na zdravstveno stanje generala Ratka Mladića. U ovoj odluci ponovljena je licemerna konstatacija sudije iz avgusta meseca da je kraće i intenzivnije suđenje u interesu moga oca. To bi značilo da je u interesu bolesnog čoveka da bude pod što većim pritiskom. Njihovi eksperti, usmereno angažovani da procene njegovo zdravstveno stanje, uzgred, nisu bili ni saglasni u donošenju te odluke. Ova odluka najjasnije ukazuje da je reč o političkom zadatku i interesu koji stoji iza samog procesa. Ovde nije samo reč o tome da li je on manje ili više umoran već o činjenici da toliko opterećenje kojem je izložen čovek sa preživljena tri moždana udara može dovesti do smrtnog ishoda. General Ratko Mladić je već nekoliko puta padao u nesvest, imao duple slike, što su sve simptomi koji čak i kod zdrave osobe upozoravaju na ozbiljnije probleme. Iako je već bila donesena jedna odluka u žalbenom procesu da suđenje traje četiri dana, a da sredom bude pauza, odluka je poništena.

Čini se da je njegovo zdravstveno stanje od trenutka hapšenja bilo predmet manipulacije.

Prvo je režim Borisa Tadića prećutao realno zdravstveno stanje generala Mladića kako bi mogao da ga isporuči Hagu. On u tom trenutku nije bio procesno sposoban, a smatram da je to pitanje i dalje otvoreno. Razlog skrivanja ovih činjenica jeste odluka da se moj otac politički osudi. Otuda se ulažu toliki napori u prikrivanje njegovog realnog zdravstvenog stanja. U trenutku hapšenja on nije mogao da govori, desna strana tela mu je bila oduzeta, sa teškim naporom je hodao, teško kontrolisao emocije. Uprkos tome, zatvorski lekar u Beogradu je, pod očiglednim pritiskom, doneo zaključak da je sposoban za suđenje.

U junu prošle godine bilo je javno zasedanje vezano za njegovo zdravlje. Tada se moj otac zahvalio lekarskom osoblju u Tribunalu zato što mu je spaslo život. Fakat je − da nije uhapšen, ne bi preživeo više od dva-tri meseca. Na tom zasedanju naš veštak je zatražio četiri, umesto pet radnih dana iako očevo zdravstveno stanje zahteva manji napor. Odbrana je podsetila da je u Tribunalu moj otac imao upalu pluća, u jesen 2011, koja je bila toliko zapuštena da je infarkt usledio kao posledica vode u plućima. Lekari su mu tada jedva spasili život. Sa skraćenom radnom nedeljom složio se i zatvorski lekar koga su mnogi dovodili u vezu sa velikim brojem smrtnih ishoda u Tribunalu. Tužilaštvo takođe nije imalo ništa protiv, i iako su se sve strane složile, sudija je u avgustu, kada je odlučivao o tome, odbio mišljenje doktora uz tu famoznu rečenicu da je u njegovom interesu da suđenje bude kraće i intenzivnije. Sama ta rečenica govori o političkom dnevnom redu po kojem se to suđenje odvija. Nakon toga, našli smo nezavisnu komisiju lekara i u tom zahtevu dobili podršku Ruske Federacije koja će krajem aprila poslati tri najbolja stručnjaka. Njihovo mišljenje biće ono u koje ću moći da poverujem, jer će to biti prvi put od hapšenja da moga oca pregledaju lekari koji nisu pod nekom vrstom političkog pritiska.

Da li general Ratko Mladić ima pravo na odbranu, kao jedno od ključnih prava?

O kakvoj odbrani možemo da pričamo, ako optuženi ne može da da uputstva svom advokatu!? Njegovo zdravstveno stanje je zloupotrebljeno budući da on slabo čuje na desno uho i iz tog razloga glasnije priča. Sudija je to uzeo kao osnovu da mu naloži da jedino beleškama može da daje advokatima sugestije, pri čemu on zbog oduzetosti desne ruke sporo piše. Dok on napiše belešku, advokat je već na 15. pitanju. Posle radnog dana postoji predviđeno vreme od sat, sat i po za razgovor sa advokatima, ali koliko je to vreme upotrebljivo, svedoče reči zatvorskog lekara koji je rekao da general Ratko nije u mogućnosti da posle suđenja ustane iz kreveta i ode na večeru. Svim pravnicima je jasno da se u slučaju generala Ratka Mladića radi o teškom kršenju prava i sprečavanju odbrane. Skandalozno je i javno priznanje da su angažovali špijune koji prisluškuju razgovore moga oca i advokata. Reč je o ženi koja je posle i svedočila. Sudija je cinično zaključio da se general Ratko odrekao svog prava na privilegovanu komunikaciju sa advokatom jer je dovoljno glasno pričao da su svi mogli da ga čuju. Naravno, sudija zna da je razlog za povišen ton slabiji sluh generala Ratka Mladića i činjenica da nije dobio slušni aparat. Konačno, sudija je mogao da ga pita da li se general Ratko, tu prisutan u sudnici, odriče toga prava. Ne, sudija ga to nije pitao, samo se u njegovo ime odrekao tog prava.

[restrictedarea]

Da ne pričamo o mehanizmima uspostavljenim za friziranje svedoka. Taj mehanizam u Srbiji funkcioniše preko nekih nevladinih organizacija koje su uterale strah u kosti vlastima ovde. To je, valjda, u domenu psihologije. Jer, kako drugačije objasniti toliki uticaj nekih organizacija koje su u mogućnosti da demonstriraju svoju moć vršeći pritisak i spremajući lažne svedoke.

Da li se i na koji način vrši pritisak na svedoke u toku samog suđenja?

Najilustrativniji primer je slučaj svedoka Tužilaštva koji je u svedočenju o granatiranju komande jedne brigade ABiH sa dva minobacačka projektila, kojom prilikom su, nažalost, stradala i deca koja su se igrala u blizini, potvrdio tezu odbrane da je cilj bila komanda. Ključno u svedočenju je bilo vreme između ispaljivanja dve mine, koje je Sud pokušao da utvrdi. Kako je svedok rekao da je između dve mine uspeo da pretrči tek 10, 15 metara, što svedoči o nepostojanju namere da se posebno i ciljano gađaju civili, sudija, očito nezadovoljan ovakvim odgovorom, tri puta je ponovio: „Da li ste sigurni da ste pretrčali samo toliko? Čini se da ste više.“ Svedok je ovu sumanutu komunikaciju prekinuo pitanjem: „Da li vi želite da mi kažete da ne znam koliko sam pretrčao?“ Tek tada je sudija odustao od daljeg pritiska.

Čime je odbrana obrazložila zahtev za izuzeće sudija Alfonsa Orija i Kristofa Fligea?

Ima mnogo razloga, ali samo radi ilustracije navešću nekoliko. Prvi je, svakako, kuriozitet da je sudija Alfons Ori bio odbijen da sudi u predmetu predsednika Karadžića zbog sukoba interesa jer je Holanđanin. U slučaju moga oca on je izjavio da nije više Holanđanin jer se oseća građaninom sveta i sukob interesa je čarobno nestao! Jedan od razloga za podnesak za izuzeće sudija bio je i taj što iste sudije sude o incidentima o kojima su već ranije doneli presude. Sudija Flige je, recimo, sudio generalu Tolimiru i u toj presudi već spominjao mog oca. To je sukob interesa. O nepristrasnosti Suda najbolje svedoče reči predsedavajućeg Suda koji je prošle godine na obeležavanju godišnjice osnivanja, na javnom skupu, upitan kako će funkcionisati mehanizam koji je nasledio Tribunal, odgovorio: „Mehanizam će se baviti žalbama gospodina Karadžića i Mladića.“ Dakle, on je već tada znao da će oni biti osuđeni.

Da li možemo govoriti o ravnopravnosti odbrane i Tužilaštva, budući da je reč o stranama u sukobu?

Po definiciji, ovaj odnos bi trebalo da bude ravnopravan, ali u ovom slučaju nije tako. Tu ravnopravnost ne neguje, nažalost, ni naša država. Ovde se tužiocu daje značaj kao da je u pitanju predsednik strane države. Kada Bramerc, ili ranije Karla del Ponte dođu u Srbiju, primali su ih i predsednik države i predsednik vlade, dok Branka Lukića, koji je glavni advokat odbrane mog oca, do sada niko nije primio. Nažalost, naša država nije želela da prepozna da se u Hagu plasira propagandna verzija događaja suprotne strane i da je cilj da se dođe do poželjne istine koja bi poslužila za kontrolu ovog prostora. I ne samo ovog prostora. Priča o Srbima zločincima nadrasla je ratove na teritoriji bivše Jugoslavije. Kad je počinjala sirijska kriza, gospođa Klinton je izašla u javnost da izrazi svoju zabrinutost − da se u Siriji mora sprečiti nova Srebrenica. Upotreba te konstrukcije ide dalje od naše zemlje. A general Ratko Mladić nije učestvovao ni u libijskoj, ni u sirijskoj krizi, ni u Iraku, ni u Avganistanu, niti sada u Ukrajini. Za razliku od druge strane sa kojom smo mi Srbi bili u sukobu. Ta strana je bila prisutna u svim pomenutim dešavanjima a takođe je i osnovala Haški tribunal za svoje potrebe.

Da li odbrana može efektivno da radi, da li joj se blagovremeno dostavljaju dokazni materijali koje poseduje Tužilaštvo?

Odbrana je u teškom položaju zahvaljujući tome što je čine tri advokata i nekoliko pomoćnika, dok Tužilaštvo ima 20 godina prednosti, a samo u ovom trenutku, 30 tužilaca, nekoliko stotina pomoćnog osoblja i ogromne resurse na raspolaganju. Odbrana ima samo ono što joj pripada po službenoj dužnosti i to je sve. Odbrana bi, po pravilu koje je sam Sud doneo, trebalo da pre početka iznošenja optužbe ima sav materijal. I ovde je pravničnost postupka prekršena, jer do avgusta prošle godine Tužilaštvo je i dalje tražilo, i dobijalo dozvolu od sudija, da obelodanjuje deo po deo. To je jedan od instrumenata za opstrukciju odbrane. Problem nije samo u tome što oni optužnicu obelodanjuju sa zakašnjenjem u formatu koji je težak za analizu jer ga čini materijal koji broji milione stranica i hiljade sati video-materijala, već i u ljudskom resursu.

Kakav je odnos oficira Vojske RS prema svom bivšem komandantu? Da li bi se oni odazvali na poziv da dođu da svedoče?

Posebno veliki napori su učinjeni da se odbrani omogući rad na terenu, da se nađu i pripreme novi svedoci. Moram da kažem da je, u vezi sa odzivom ljudi, odbrana veoma zadovoljna. Veliki broj ljudi želi da svedoči u korist mog oca i mnoge smo morali da odbijemo jer se njihovo svedočenje ne odnosi na ono što piše u optužnici. To je cinizam svoje vrste. Kada smo mi postavili pitanje ekspertu koga je angažovao sudija  šta je sa srpskim žrtvama, on je rekao da se nije njima bavio jer mu to nije bio zadatak. A ponavljam, veliki broj ljudi želi da kaže kroz šta su prošli, sa čim su bili suočeni na početku rata, kakva je bila hronologija događaja, kako su izgledali spiskovi za likvidaciju Srba koje su sastavljale „Zelene beretke“ pre početka rata pa nadalje.

Koliko objektivno izveštava medijska kuća samog Tribunala te koliko je srpska javnost, budući da naše agencije preuzimaju njene vesti, upućena u stvarna dešavanja?

Kao i u mnogim drugim oblastima, tako i u sferi informisanja, Tribunal je postavio specijalne mehanizme za kontrolu. Oni imaju svoju medijsku kuću, svoju televiziju i agenciju. To je agencija koju je formiralo Tužilaštvo Tribunala i oni u koordinaciji sa tužiocem pripremaju vesti koje će plasirati pre nego što se događaji o kojima izveštavaju uopšte dogode. Kada, na primer, tužilac treba da ispita nekog svedoka, „Sens“, pre nego što ispitivanje počne, dobija informacije koje će plasirati. Nakon unakrsnog ispitivanja, bez obzira na stvarna dešavanja u sudnici, u svet odlazi slika koju su oni kreirali. Takve propisane informacije po inerciji preuzimaju „Beta“ i „Tanjug“, novine, televizija. Ova vrsta kotrole meni je postala očigledna sa hapšenjem moga oca, kada su svi mediji dobili direktive kako članak treba da bude napisan. Otuda je u gotovo svim izveštajima format izveštavanja bio skoro identičan.

Uporedite odnos Srbije prema svojim optuženima i odnos Hrvatske, kroz sve vlade.

Nažalost, Srbija je odlučila da ne pomaže odbranu svojih optuženih državljana na način na koji je to uradila Hrvatska u slučaju svojih generala. Iako se general Gotovina skrivao pre hapšenja, isto kao i moj otac, Hrvatska je posle njegovog hapšenja uložila 40 miliona evra u odbranu. Usledio je i rezultat koji nije dobar samo za Antu Gotovinu već i za samu hrvatsku državu. Te presude Hrvati su koristili i u procesu protiv Srbije koji se sada vodi pred Tribunalom. To je deo istog procesa koji za cilj ima slabljenje i razbijanje Srbije.

Za razliku od hrvatske strane, čiji je predsednik još u toku suđenja Gotovini izašao u javnost i rekao da će misliti i govoriti da je general Gotovina nevin sve dok ga ne osude, ali i ako ga osude, da više neće govoriti ali će to misliti, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić mog oca je pre bilo kakve presude nazvao zločincem. Na taj način moj otac je osuđen pre suđenja, jer ako predsednik države za svog državljanina kome sudi neka strana institucija kaže da je zločinac, zašto bi Sud drugačije sudio. Ako je moj otac zločinac samo zato što su se neki zločini desili u ratu u vreme dok je on komandovao vojskom, po toj analogiji lako je zaključiti da ako su neki predstavnici DS upleteni u kriminalne radnje i to u vreme dok je ova stranka sa njim na čelu bila na vlasti, onda je i on, Tadić, kriminalac.

Da li i u kojoj meri nevladin sektor pomaže rad samog Tribunala?

Kao što je „Sens“ agencija deo mehanizma Suda, tako svoju ulogu u sistemu imaju i neke nevladine organizacije. Pritisak sa Zapada je konstantan i sveden na jedan zahtev − da se Srbija ne brani. Sada smo u fazi demokratije kada se zabranjuju knjige koje svedoče istinu o Srebrenici i ulozi generala Ratka Mladića u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Kakva je to istina i kakve su to presuđene činjenice koje se brane zabranama knjiga? Drugo, Tribunal deklarativno sebe predstavlja kao instrument za donošenje mira i pomirenja u region, ali u suštini, rezultati njegovog rada deluju u suprotnom pravcu. S obzirom na to da su propustili da objektivno sude o proteklim ratovima 90-ih na našim prostorima, oni su doprineli održavanju stanja u kojem neki smatraju da svoje zahteve mogu da proširuju unedogled i za to traže podršku, a sve na štetu srpskog naroda. Pomirenje se ne postiže našim pristankom na propagandu suprotne strane, koja želi da polaže pravo na istinitost nekih događaja. Pravo pomirenje mora da uvaži sve žrtve, da obeleži sve zločince, a prvi zločin koji bi morao da bude označen, a nije tretiran, jeste zločin protiv mira.

Da li postoji razlika između slike stvorene u javnosti o generalu Mladiću i onoga što on intimno jeste?

Meni je očigledno da postoje dva generala Mladića. Jedan je moj otac koga poznajem i koji je svu svoju životnu energiju posvetio svom narodu, porodici i profesiji i koji je jedan visoko moralan i genijalan čovek. Drugi je virtuelni lik stvoren u propagandnim kuhinjama naših ratnih neprijatelja, na čijoj se izgradnji i do danas intenzivno radi jer je to i dalje nekome potrebno. Različitost između slike stvorene o njemu u javnosti i onoga što stvarno jeste svedoči jedan događaj iz 1994. Te godine je naša vojska iz Goražda pozvana da pomogne devojčici sa suprotne strane kojoj je perforiralo slepo crevo. Kako je to zahtevalo hitnu operaciju, moj otac je poslao helikopter koji je devojčicu prebacio u vojnu bolnicu na Sokolac. Operisana je i posle oporavka od tri meseca jedan oficir je dobio zadatak da je vrati na liniju razdvajanja. Kada su došli do linije, na njih je otvorena vatra. Tek iz drugog puta devojčica je vraćena porodici. To je intimno moj otac.

Da li je porodica Mladić kroz rat, stradanje, smrt ćerke, optužbe i hapšenja zapravo ponela krst svog naroda? Da li je Srbija danas tamo gde je general Ratko Mladić?

Porodica je od početka rata stala uz njega, kako prvog dana tako stoji i danas. On je taj rat vodio ne da bi se konfrontirao sa nekim, već da bi branio svoj narod. Izgubili smo člana porodice, bili smo lažno optuživani i još uvek smo, prošli smo višegodišnju torturu od koje se i danas oporavljamo… Ali on nas je naučio da nikada ne gledamo koliki je neprijatelj protiv kojega se borimo, već koji zadatak je pred nama. Pred njim je bio zadatak da odbrani svoj narod i da ne dozvoli novi Jasenovac ili Jadovno. On se javno za to zalagao i protivio se ideji da se vodi rat protiv naše dojučerašnje braće i sestara. Ti njegovi stavovi su poznati kako onima koji ga poznaju tako i javnosti, ali Sud ignoriše ili izvrće i lažno tumači njegove reči. Na neki način, on jeste simbol stradanja srpskog naroda. Mi smo lažno optuživani, protiv nas je vođen rat, ubijani smo, stradali smo. On je u poziciji gde su naše države i narodi u njima sada. Kao i on, i Srbija i Republika Srpska su ucenjene i pod pritiskom na više načina. Ali kada je nama u istoriji bilo lako i padalo sa neba? Za sadašnju slobodu generacije su se žrtvovale mnogo više nego mi sada i mi danas ne smemo da zaboravimo na njihove žrtve.

[/restrictedarea]