Zapad: Krim je izgubljen, šta dalje?

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Bespomoćnost moćnih: ruski predsednik se u „Špiglovoj“ interpretaciji pojavljuje kao Guliver koji, u ovom času, s visine, cinično i nadmoćno, posmatra Liliputance („patuljke“) – Baraka Obamu, Dejvida Kamerona i (s kapitulantskim, belim barjačićem u ruci) Angelu Merkel

U velikoj „storiji“ o usključaloj ukrajinskoj lavi, hamburški „Špigl“ je, citirajući neimenovanog NATO generala, konstatovao: Krim je vojnički izgubljen, ukrajinska armija se nalazi u gubitničkoj poziciji. Ostalo je (samo) pitanje: šta dalje? Ovaj magazin izvlači iz internog „raporta“ Bundesvera da nemački vojni analitičari ne isključuju mogućnost da se, možda uskoro, i (cela) istočna Ukrajina suoči sa (sličnim) zbivanjima kao na Krimu.

Najuticajniji nemački politički nedeljnik postavlja, u tom kontekstu, „kardinalno“, i sudbinsko pitanje: da li je sto godina posle Prvog svetskog rata i četvrt veka od okončanja Hladnog rata, zaista moguć (oružani?) sukob između velikih sila na evropskom tlu?

Pitanje koje ostaje, još, bez pouzdanijeg odgovora. Uz njega, međutim, ide ocena nemačkog ministra spoljnih poslova Franka Valtera Štajnmajera da je ono što se trenutno dešava, „najteža i najoštrija kriza posle pada Berlinskog zida“, kriza koja je izazvala politički potres gotovo planetarnih razmera. I političku groznicu s kakvom se odavno nismo suočili.

Usijavaju se telefoni (bespomoćnih) lidera moćnih zemalja, oni „lome glave“ oko toga kako prisiliti nepopustljivog, i nepredvidljivog Putina (znaju ga tako dobro, a ostaje im i dalje velika nepoznanica) da ustukne, hodajući pritom „navrh prstiju“: kako efikasno„zapretiti Moskvi“, i „nesalomivom ruskom despotu“ (Putinu) vojnički i ekonomski, a ne zatvoriti, istovremeno, vrata diplomatiji.

Kako „zaustaviti Putina“ Delotvorna formula za to „kako zaustaviti Putina“ (još) nije pronađena. „Špigl“ u najnovijem broju, na naslovnoj strani, predstavlja ruskog predsednika kao Gulivera koji s visine i cinično posmatra „patuljke“: Baraka Obamu, Angelu Merkel i Dejvida Kamerona. Njih troje, iz „žablje perspektive“, zbunjeno i preplašeno, gledaju u njega. Nemačka kancelarka na ovoj (rečitoj) foto-montaži drži (kapitulantski) beli barjačić u ruci. Iako se upravo u Merkelovu polažu velike nade sa zapadne strane.

Ona bi, veruje se, najpre mogla da neutrališe „eksplozivnu situaciju“. Na „ti“ je s Putinom, srela se s njim bezbroj puta, Berlin i Moskvu povezuje, uprkos (brojnim) razlikama, snažno partnerstvo, što stavlja na veliku probu nedavno nagoveštenu, ofanzivniju i robusniju, nemačku spoljnu politiku, koja je, već na startu, očigledno doživela ograničenja. Nama više odgovara, saopštio je jedan nemački diplomata, „meka politika“.

Ni sa jednim zapadnim političarem, uvereni su u Berlinu, Putin ne telefonira tako često kao sa Merkelovom. S kancelarkom govori najčešće nemački. Samo kad se radi o važnim detaljima, i preciznijim formulacijama, prelazi na ruski. Na scenu stupa prevodilac, iako Merkelova govori (tečno) ruski. U tim, poslednjih dana brojnim, telefonskim razgovorima, kad je u pitanju Ukrajina, nema (uopšte) saglasnosti. Ni kad je reč o događajima na Krimu, ni kad se radi o legitimitetu (pučističke) vlade u Kijevu.

 

Rezignacija u Berlinu Svi dosadašnji napori nemačkih zvaničnika nisu (uopšte) dali opipljive rezultate. Zbog toga u Berlinu, kako se čuje, „vlada rezignacija“. Krim je „otišao“ i sada je sva energija usmerena na to da se krimska situacija ne proširi na (celu) istočnu Ukrajinu. Opstanak i zajedništvo istočne i zapadne Ukrajine je, u ovom času, konstatuje „Špigl“, najvažniji spoljnopolitički cilj Angele Merkel. Njen zamenik na položaju šefa vlade, lider koalicionih socijaldemokrata Zigmar Gabrijel pokušao je u Moskvi, „ličnim apelom“, da uveri Putina kako samo od njega zavisi hoće li se Evropa (suno)vratiti u atmosferu Hladnog rata.

Nemački mediji primećuju: ruski predsednik je prema apelu ostao „neumoljivo hladan“. Čini se da je pre rešen da prihvati sankcije nego da napravi ustupke. To Nemce stavlja na goleme muke. Oni su uvereni da su američko insistiranje na uvođenju rigoroznih sankcija, i pritisak koji se otuda vrši, pogrešni. Dakako, iz sopstvenih, nacionalnih interesa, pri čemu nije samo zavisnost od ruskog gasa bitna: u Rusiji je registrovano oko šest hiljada(!) nemačkih firmi, a bez prodaje na ruskom (i kineskom) tržištu, moćna nemačka automobilska industrija bi (gotovo) mogla da zaključa bravu.

[restrictedarea]

Berlin se, inače, trudi da pomogne vladu u Kijevu, čijem instaliranju je snažno doprineo. Za sada više rečima. Ukrajincima je potrebno bar petnaest milijardi evra(!) a toliki zalogaj nisu spremni da „progutaju“, zajedno, ni (bogata) Nemačka, ni (još bogatija) Amerika, ni (moćni) Međunarodni monetarni fond.

U Berlinu se, međutim, prave planovi da se Ukrajincima priskoči u pomoć isporukama gasa, ako Rusi „zavrnu slavine“. Gas bi iz nemačkih rezervoara oticao prema Kijevu preko Češke i Slovačke. Ugovorom iz 2012, nemački koncerni su se obavezali da, u slučaju nužde, Ukrajini pomognu sa deset miliona kubnih metara gasa – godišnje. Sasvim je moguće da to bude ruski gas, iz „Severnog toka“, iako je ugovorom zabranjeno „prebacivanje“ gasa drugima. Nema, kažu u Berlinu, problema: odakle dolazi gas, teško je, navodno, utvrditi.

 

Zapad u stanju stresa „Špigl“, inače, konstatuje da se „demokratski Zapad“, pred Putinom i zbog Putina, nalazi u „stanju stresa“. I upozorava da će ono što se dešava ovih dana na Krimu, u Moskvi, Briselu i Vašingtonu, i odluke koje se tamo donose, i koje će tek pasti, imati snažan uticaj na (svetsku) politiku narednih godina, „možda decenija“.

U „bacanju pogleda“ na Vašington, posebno na držanje i poziciju (dosad) „najmoćnijeg lidera sveta“, Baraka Obame, nemački nedeljnik citira jednu izjavu američkog predsednika kako tok istorije pokazuje da ljudi žele slobodno da odlučuju o sopstvenoj budućnosti. I da strana sila ne može odlučivati o sudbini ljudi (u drugim državama). Beskrajno dvolična, iz američkih usta, konstatacija!

Američki analitičari, inače, prema „Špiglu“, procenjuju da se Obama trenutno suočava s najvažnijom i najtežom krizom svog predsednikovanja. I da se svet nalazi u opasnom vakuumu, odsustvu „globalnog, koordinišućeg vođstva“. Ono što, očigledno, plaši američke analitičare jeste, sledom izjave politikologa i predsednika „renomirane njujorške firme“ koja se bavi globalnim rizicima i krizama, Jana Bremera, jeste široko pomeranje geostrateškog (političkog) težišta: Rusija koristi ovu krizu kao priliku za jačanje odnosa sa Kinom!

 

Žal za izgubljenom moći U Vašingtonu se oseća, konstatuje „Špigl“, velika čežnja i žal za (izgubljenom) „starom moći“. Niko više ne veruje u američku snagu, kaže čemerno senator Džon Mekejn, a kongresmen Majk Rodžers, ne s manje gorčine, primećuje kako „Rusi igraju šah, a mi (samo) gunđamo“. Problem američkog šefa diplomatije je u tome, zaključuje hamburški magazin, što veruje da može prisiliti Ruse na popuštanje „oružjem malog kalibra“. Njegovo oružje su samo reči: radi se, kaže Keri, o diplomatiji i respektovanju suvereniteta, a ne o jednostranoj upotrebi sile za rešavanje konflikata u 21. veku. Nevolja je samo u tome što Amerikance (njihove političare i stratege) počinju da zatrpavaju bunari koje su sami kopali.

Šta ako Putin „dalje eskalira“? U tom slučaju, kaže odlučno Keri, naši partneri neće imati drugog izbora, osim da zajedno s nama preduzmu korake koji će Rusiju politički, diplomatski i ekonomski izolovati.

 

Ovoga puta bez „mesečara“ Može li 2014, i u čemu, ličiti na onu (zlokobnu) 1914? Odgovor na to pitanje „Špigl“ je potražio od istoričara promovisanog u „nadležnog“ eksperta za 1914, već izvikanog Kristofera Klarka. Njegova utešna poruka: ovoga puta lideri neće somnambulno „mesečariti“ u suočavanju s dramatičnim zbivanjima.

Spominje činjenice na kojima zasniva svoju procenu. Nemački šef diplomatije je (samokritički) priznao da se zapad prebrzo zauzeo za ukrajinsku opoziciju, previđajući geopolitička pitanja povezana s ovom krizom. Predsednik Evropske komisije Barozo je upozorio da se moraju respektovati prava svih ukrajinskih građana i zajednica (dakle i tamošnjih Rusa) američki predsednik Obama je obazriv u formulacijama, a ruski predsednik Putin „preti ali (za sada) ne ujeda“.

Neke pouke iz prošlosti su, pri čemu konkretno misli na 1914, izgleda izvučene, uveren je ovaj istoričar.

[/restrictedarea]