Запад: Крим је изгубљен, шта даље?

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Беспомоћност моћних: руски председник се у „Шпигловој“ интерпретацији појављује као Гуливер који, у овом часу, с висине, цинично и надмоћно, посматра Лилипутанце („патуљке“) – Барака Обаму, Дејвида Камерона и (с капитулантским, белим барјачићем у руци) Ангелу Меркел

У великој „сторији“ о ускључалој украјинској лави, хамбуршки „Шпигл“ је, цитирајући неименованог НАТО генерала, констатовао: Крим је војнички изгубљен, украјинска армија се налази у губитничкој позицији. Остало је (само) питање: шта даље? Овај магазин извлачи из интерног „рапорта“ Бундесвера да немачки војни аналитичари не искључују могућност да се, можда ускоро, и (цела) источна Украјина суочи са (сличним) збивањима као на Криму.

Најутицајнији немачки политички недељник поставља, у том контексту, „кардинално“, и судбинско питање: да ли је сто година после Првог светског рата и четврт века од окончања Хладног рата, заиста могућ (оружани?) сукоб између великих сила на европском тлу?

Питање које остаје, још, без поузданијег одговора. Уз њега, међутим, иде оцена немачког министра спољних послова Франка Валтера Штајнмајера да је оно што се тренутно дешава, „најтежа и најоштрија криза после пада Берлинског зида“, криза која је изазвала политички потрес готово планетарних размера. И политичку грозницу с каквом се одавно нисмо суочили.

Усијавају се телефони (беспомоћних) лидера моћних земаља, они „ломе главе“ око тога како присилити непопустљивог, и непредвидљивог Путина (знају га тако добро, а остаје им и даље велика непознаница) да устукне, ходајући притом „наврх прстију“: како ефикасно„запретити Москви“, и „несаломивом руском деспоту“ (Путину) војнички и економски, а не затворити, истовремено, врата дипломатији.

Како „зауставити Путина“ Делотворна формула за то „како зауставити Путина“ (још) није пронађена. „Шпигл“ у најновијем броју, на насловној страни, представља руског председника као Гуливера који с висине и цинично посматра „патуљке“: Барака Обаму, Ангелу Меркел и Дејвида Камерона. Њих троје, из „жабље перспективе“, збуњено и преплашено, гледају у њега. Немачка канцеларка на овој (речитој) фото-монтажи држи (капитулантски) бели барјачић у руци. Иако се управо у Меркелову полажу велике наде са западне стране.

Она би, верује се, најпре могла да неутралише „експлозивну ситуацију“. На „ти“ је с Путином, срела се с њим безброј пута, Берлин и Москву повезује, упркос (бројним) разликама, снажно партнерство, што ставља на велику пробу недавно наговештену, офанзивнију и робуснију, немачку спољну политику, која је, већ на старту, очигледно доживела ограничења. Нама више одговара, саопштио је један немачки дипломата, „мека политика“.

Ни са једним западним политичарем, уверени су у Берлину, Путин не телефонира тако често као са Меркеловом. С канцеларком говори најчешће немачки. Само кад се ради о важним детаљима, и прецизнијим формулацијама, прелази на руски. На сцену ступа преводилац, иако Меркелова говори (течно) руски. У тим, последњих дана бројним, телефонским разговорима, кад је у питању Украјина, нема (уопште) сагласности. Ни кад је реч о догађајима на Криму, ни кад се ради о легитимитету (пучистичке) владе у Кијеву.

 

Резигнација у Берлину Сви досадашњи напори немачких званичника нису (уопште) дали опипљиве резултате. Због тога у Берлину, како се чује, „влада резигнација“. Крим је „отишао“ и сада је сва енергија усмерена на то да се кримска ситуација не прошири на (целу) источну Украјину. Опстанак и заједништво источне и западне Украјине је, у овом часу, констатује „Шпигл“, најважнији спољнополитички циљ Ангеле Меркел. Њен заменик на положају шефа владе, лидер коалиционих социјалдемократа Зигмар Габријел покушао је у Москви, „личним апелом“, да увери Путина како само од њега зависи хоће ли се Европа (суно)вратити у атмосферу Хладног рата.

Немачки медији примећују: руски председник је према апелу остао „неумољиво хладан“. Чини се да је пре решен да прихвати санкције него да направи уступке. То Немце ставља на големе муке. Они су уверени да су америчко инсистирање на увођењу ригорозних санкција, и притисак који се отуда врши, погрешни. Дакако, из сопствених, националних интереса, при чему није само зависност од руског гаса битна: у Русији је регистровано око шест хиљада(!) немачких фирми, а без продаје на руском (и кинеском) тржишту, моћна немачка аутомобилска индустрија би (готово) могла да закључа браву.

[restrictedarea]

Берлин се, иначе, труди да помогне владу у Кијеву, чијем инсталирању је снажно допринео. За сада више речима. Украјинцима је потребно бар петнаест милијарди евра(!) а толики залогај нису спремни да „прогутају“, заједно, ни (богата) Немачка, ни (још богатија) Америка, ни (моћни) Међународни монетарни фонд.

У Берлину се, међутим, праве планови да се Украјинцима прискочи у помоћ испорукама гаса, ако Руси „заврну славине“. Гас би из немачких резервоара отицао према Кијеву преко Чешке и Словачке. Уговором из 2012, немачки концерни су се обавезали да, у случају нужде, Украјини помогну са десет милиона кубних метара гаса – годишње. Сасвим је могуће да то буде руски гас, из „Северног тока“, иако је уговором забрањено „пребацивање“ гаса другима. Нема, кажу у Берлину, проблема: одакле долази гас, тешко је, наводно, утврдити.

 

Запад у стању стреса „Шпигл“, иначе, констатује да се „демократски Запад“, пред Путином и због Путина, налази у „стању стреса“. И упозорава да ће оно што се дешава ових дана на Криму, у Москви, Бриселу и Вашингтону, и одлуке које се тамо доносе, и које ће тек пасти, имати снажан утицај на (светску) политику наредних година, „можда деценија“.

У „бацању погледа“ на Вашингтон, посебно на држање и позицију (досад) „најмоћнијег лидера света“, Барака Обаме, немачки недељник цитира једну изјаву америчког председника како ток историје показује да људи желе слободно да одлучују о сопственој будућности. И да страна сила не може одлучивати о судбини људи (у другим државама). Бескрајно дволична, из америчких уста, констатација!

Амерички аналитичари, иначе, према „Шпиглу“, процењују да се Обама тренутно суочава с најважнијом и најтежом кризом свог председниковања. И да се свет налази у опасном вакууму, одсуству „глобалног, координишућег вођства“. Оно што, очигледно, плаши америчке аналитичаре јесте, следом изјаве политиколога и председника „реномиране њујоршке фирме“ која се бави глобалним ризицима и кризама, Јана Бремера, јесте широко померање геостратешког (политичког) тежишта: Русија користи ову кризу као прилику за јачање односа са Кином!

 

Жал за изгубљеном моћи У Вашингтону се осећа, констатује „Шпигл“, велика чежња и жал за (изгубљеном) „старом моћи“. Нико више не верује у америчку снагу, каже чемерно сенатор Џон Мекејн, а конгресмен Мајк Роџерс, не с мање горчине, примећује како „Руси играју шах, а ми (само) гунђамо“. Проблем америчког шефа дипломатије је у томе, закључује хамбуршки магазин, што верује да може присилити Русе на попуштање „оружјем малог калибра“. Његово оружје су само речи: ради се, каже Кери, о дипломатији и респектовању суверенитета, а не о једностраној употреби силе за решавање конфликата у 21. веку. Невоља је само у томе што Американце (њихове политичаре и стратеге) почињу да затрпавају бунари које су сами копали.

Шта ако Путин „даље ескалира“? У том случају, каже одлучно Кери, наши партнери неће имати другог избора, осим да заједно с нама предузму кораке који ће Русију политички, дипломатски и економски изоловати.

 

Овога пута без „месечара“ Може ли 2014, и у чему, личити на ону (злокобну) 1914? Одговор на то питање „Шпигл“ је потражио од историчара промовисаног у „надлежног“ експерта за 1914, већ извиканог Кристофера Кларка. Његова утешна порука: овога пута лидери неће сомнамбулно „месечарити“ у суочавању с драматичним збивањима.

Спомиње чињенице на којима заснива своју процену. Немачки шеф дипломатије је (самокритички) признао да се запад пребрзо заузео за украјинску опозицију, превиђајући геополитичка питања повезана с овом кризом. Председник Европске комисије Барозо је упозорио да се морају респектовати права свих украјинских грађана и заједница (дакле и тамошњих Руса) амерички председник Обама је обазрив у формулацијама, а руски председник Путин „прети али (за сада) не уједа“.

Неке поуке из прошлости су, при чему конкретно мисли на 1914, изгледа извучене, уверен је овај историчар.

[/restrictedarea]