Vučićeva pobeda

Milorad Vučelić, glavni urednik

Na minulim izborima više nego ubedljivo pobedio je Aleksandar Vučić, lider Srpske napredne stranke. Pobeda je takva i tolika da se njegov legitimitet ne može dovesti u pitanje. Sva naknadna preračunavanja, priče o maloj izlaznosti i stvarnom procentu podrške  ne mogu se uzimati u obzir. Gotovo plebiscitarna narodna podrška je van sumnje i zaslužuje puno poštovanje.

Aleksandar Vučić sada nosi punu odgovornost za sve što će biti ubuduće učinjeno. To ne može podeliti ni sa jednom preostalom parlamentarnom strankom. One mu ne mogu biti ni od kakve pomoći niti mu mogu poslužiti kao pokriće za sve ono dobro ili loše  što će uraditi ili propustiti da uradi. Tu odgovornost mora pre svega podeliti sa svojom strankom kojoj verovatno predstoji ozbiljna idejna i organizaciona konsolidacija.

Možda u njegovoj stranci nema dovoljno sposobnih ljudi, ali to ne znači da se neki od njih ne mogu radom, pruženim poverenjem i obavljanjem zahtevnijih poslova i dužnosti pokazati boljim nego što se danas čine. U slučaju drugih parlamentarnih stranaka dokazano je i provereno da se radi o ne samo potpuno nesposobnim istaknutim kadrovima već i dokazanim štetočinama. Kada je o njihovoj radinosti i vrednoći reč, tu stvari stoje još gore, jer u ovom slučaju u pitanju su teški neradnici i ovejane lenčuge. Dovoljno ih je samo pogledati u prepodnevnim televizijskim emisijama. U jedanaest sati prepodne oni su bunovni i upravo na silu probuđeni ljudi koji lelujaju na varljivoj granici između upravo minulog šenluka, mamurluka i mrzovolje. Potrebniji im je raso(l) ili alka selcer nego bilo šta drugo. Odista je teško zamislivo da budući premijer Vučić s njima kao ministrima može stupiti u radni kontakt sve do podneva. Ali neka to bude njegova i njihova briga.

Ubeđeni levičari i oni kojima je na srcu perspektiva levice misle da bi bilo jako dobro da se tri stranke samoproglašene levice (SPS, DS i NDS) ostave van vlasti i da se kroz parlamentarnu borbu i rad na terenu dalje kale i oštre svoja levičarska uverenja. Pošto sve tri stranke krasi najviši stepen dokazanih socijalističkih i socijaldemokratskih ideoloških opredeljenja, za njihov opstanak i jedinstvo ne treba brinuti. Njih na okupu ne drže funkcije u vlasti, nego levičarska ideologija. Kroz borbu mišljenja uz jačanje sindikalnog pokreta, nove socijalne projekte i predloge zakona i kroz klasni internacionalizam rodio bi se, možda, i neki novi lider radničkog pokreta u Srbiji. Taj lider možda ne mora biti baš novi Karl Marks, ali bi mogao biti bar Fridrih Engels u liku Borisa Tadića, Dragana Đilasa ili Ivice Dačića. Bude li neki od ovih likova krasio buduću vladu, biće to ozbiljan dokaz da Vučić ima dugoročno loše namere prema srpskoj levici.

[restrictedarea]

Ostali koji uopšte ne brinu o levici govore da bi stavljanje pomenutih partija i lidera u vlast bilo za Vučića svojevrsno vezivanje za političke mrce. Nekada je to bila najveća kazna a u ovom slučaju bila bi reč o svojevrsnom dobrovoljnom samokažnjavanju. Ima i onih koji su veoma zabrinuti za demokratiju i izgled parlamenta – ukoliko bi ova razna politička kupljevina listom ušla u vlast. Ko bi uopšte bio opozicija? Ko će  kukumavčiti protiv tabloida i diktature, jer  je to izgleda jedina delatnost kojom se ta potencijalna opozicija  bavi. Zar da sav opozicioni teret padne na pleća Rize Halimija i Sulejmana Ugljanina?

Ne treba zaboraviti na osobenu pojavu Bojana Pajtića. Njegova vlast u Vojvodini jeste potpuno nelegitimna i mora na izborima što pre biti okončana. Ipak, Pajtiću bi  trebalo dati neku priliku da se učestalo javno pojavljuje.  Onako uvek sveže kvarcovan, depiliran, nabildovan sa tesnim i zategnutim majičicama i prkosno bez brushaltera, kao hipijevke iz šezdesetih godina minulog veka, on izgleda kao pazolinijevski filmski junak u samoproglašenoj i kratkotrajnoj državi Salo na severu Italije. Bila bi prava šteta da ostanemo uskraćeni za svakodnevni pogled na njegovu pojavu, ako već ne čeznemo za njegovom neposrednom blizinom.

Doduše, preostale parlamentarne stranke za vlast preporučuju razvaline društva i ekonomije koje su one za sobom Vučiću ostavile kao nasleđe. Ko bolje od njih zna za počinjena nepočinstva? Oni mogu postati neka vrsta lokatora naših najvećih nevolja i samo u tom cilju mogu da budu pripušteni u vladu, naravno ako politički preteknu Šarićevo suđenje.

Van parlamenta ostaje Vojislav Koštunica. Njegova ostavština je bitno različita od onoga što su iza sebe ostavile pomenute parlamentarne stranke i njihovi lideri. Svakome ko bude vodio računa o Srbiji njegove ideje političke, ekonomske i vojne neutralnosti moraju biti osnovni putokaz. Geopolitička situacija u svetu to svakim danom dokazuje. Stranputice Evropske unije sve su uočljivije. Najnovije američko primoravanje evropskih zemalja, na čelu sa Nemačkom, na oštru konfrontaciju sa Rusijom (povodom samoopredeljenja Krima) upućuje na prepoznatljive obrise strategije Drang nach Osten u kojoj Srbima uvek pripada dobro poznata uloga. Ohrabrujući je priličan otpor ovoj vrsti politike, koji dolazi iz redova nemačkih kapitalista, političara i intelektualaca. Ova politika, međutim, ima velike zagovornike i u tzv. novoj Evropi.

Koštuničina dalekovidost i doslednost ogledaju se i u tome što je on stvarni rodonačelnik energetskih sporazuma sa Rusijom koji su otpočeli NIS-om a zasada krunisani Južnim tokom. Geopolitički značaj i važnost ovog projekta višestruko su uvećani poslednjim događajima u Ukrajini i na Krimu. I što je najvažnije, tu leži velika ekonomska korist za Srbiju. Ko misli o budućnosti Srbije i odgovorno vrši vlast mora se zalagati za što bržu realizaciju ovog projekta i mora biti spreman da vešto ali hrabro odoleva EU  pritiscima.

Koštuničina zaostavština je i Ustav Srbije i svaki pokušaj njegove promene koja se mora odigrati na referendumu ozbiljno bi pretio destabilizaciji države. Takvo referendumsko izjašnjavanje može imati potrebnu podršku u parlamentu, ali bi bilo avantura koja bi, uz izvesnost poraza, ozbiljno ponovo podelila Srbiju.

Nepriznavanje nezavisnosti i državnosti Kosova mora biti naša trajna politika,  baš kao i borba za srpske interese, koja postaje nešto izglednija ako izvlačimo pametne pouke iz postojećih svetskih prilika i promena. Duh secesije, samoopredeljenja i samoproglašavanja nezavisnosti, otpočet NATO agresijom  i počinjenom nepravdom na Kosovu, zahvatio je veliki broj država, pa i Italiju, Veliku Britaniju i Španiju. Batina očigledno ima dva kraja. Naravno, mora se i dalje računati, ali zasluženo, na ruski veto i kinesku uzdržanost u SB UN.

Odlukama Ustavnog suda o neustavnosti Statuta Vojvodine i Zakona o prenosu nadležnosti, a na inicijativu Koštuničinog DSS-a, zadat je žestok udarac vojvođanskom separatizmu i predstojeći pokrajinski izbori moraju staviti tačku na to pitanje.

Ne treba smetnuti sa uma ni ono što je Koštunica učinio za Republiku Srpsku.

Nije nam namera da ovom prilikom vršimo neku iscrpniju rekapitulaciju tekovina  Koštuničine politike. Cilj nam je da ukažemo na aktuelnost i vrednost tog političkog nasleđa i nužnost njegovog baštinjenja.

Okolnosti u svetu se bitno menjaju i neophodno je vešto prilagođavanje svemu tome, ali mora se paziti da se osnovni nacionalni i državni cilj ne zaboravi i ne smetne s uma. Nekada izgleda da je lakše utemeljivačima značajnih ideja nego onima koji treba da ih sprovode. Nekada, a i sada, i jeste tako.

U takvim iskušenjima i teškoćama političar može postati   državnik koji je dostojan velike podrške naroda i njegovog pamćenja. U suprotnom, on postaje još jedno nemilo svedočanstvo o prolaznim zabludama kojima je svaki narod povremeno sklon.

[/restrictedarea]