VOJISLAV KOŠTUNICA – Srbija da povrati svoju dušu

Razgovarao Nikola Vrzić

Zagovornici evropskih integracija kao da su u zemlju propali sa svojom zaista agresivnom i nasrtljivom evrofanatičnom propagandom, koje sada u kampanji nema. Za mene je to vrlo važno, jer pokazuje da su svesni kakvo je stvarno raspoloženje u narodu u odnosu na EU

Pošto je obišao skoro čitavu Srbiju – policija Hašima Tačija zaustavila ga je na Jarinju – na kraju predizborne kampanje za vanredne izbore 16. marta predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica ostavlja neočekivan utisak; s jedne strane iskazuje razumljivu i predvidljivu zabrinutost zbog onoga što Srbiju čeka u narednom periodu, ali sa druge strane – i to je ono što od njega nismo navikli – zbog onoga što je kroz kampanju video i osetio odiše verom u nešto srećniju budućnost koju u intervjuu za „Pečat“ formuliše ocenom da se u Srbiji – ponovo – „javlja jedna vrsta otpora“ svemu ovome u čemu živimo i što nam se događa.

Razgovaramo, naravno, o predstojećim izborima, ali i o svim onim sudbonosnim izborima koje Srbija ima da načini u narednom periodu, birajući između briselske i sopstvene politike, između sopstvenog i tuđeg interesa. Upravo zbog toga, razgovor i započinjemo ukrajinskom poukom Srbiji.

Zalažete se za političku neutralnost Srbije i prekid evrointegracija. Ukoliko bi se, nakon predstojećih izbora, to zaista i dogodilo, imamo li razloga za bojazan da bi mogla da nas snađe sudbina Ukrajine, u kojoj je izazvan haos pošto su Janukovičeve vlasti odbile da potpišu sporazum sa Evropskom unijom?

U slučaju Ukrajine otkrilo se da je Evropska unija samo sredstvo, ili produžena ruka NATO-a. Ovde se očigledno radi o interesu Zapada da se približi ruskim granicama. Mi nismo toliko blizu Rusiji, tako da mi se ponavljanje tog scenarija ne čini izglednim. Sem toga, treba imati još jednu stvar u vidu; briselski pritisak na Srbiju je u velikoj meri pojačan zahvaljujući politici koju ovdašnja vlast vodi, prosto se namećući da učini katkad i više od onog što je iz Brisela traženo, ili da učini i brže nego što je to iz Brisela traženo. Na kraju krajeva, Brisel se u ovom trenutku nesumnjivo zabavlja svojim jadima i postoji očigledan zamor od proširenja EU, tako da se njihovo interesovanje za Srbiju uglavnom svodi na zainteresovanost za nastavak „rešavanja“ kosovskog pitanja.

Čak je i u Pregovaračkom okviru jasno rečeno da je proces pridruživanja otvoren, da se ishod ne može unapred garantovati…

Mislim da je to veoma važno. To je, prosto, nešto što se ne može zaobići, ta činjenica da je u Pregovaračkom okviru jasno stavljeno do znanja da samo trajanje pregovaračkog procesa nije ograničeno a, što je još važnije, da ni sam ishod nije garantovan. Dakle, Evropska unija izričito u Pregovaračkom okviru navodi da pregovori sa Srbijom mogu trajati beskonačno, poput Turske, i da se ne garantuje ulazak Srbije u EU. Kako je onda moguće da Srbija pristaje na ovakve uslove Brisela?!

Ali to se krije, nekako, zagovornici evropskih integracija to uopšte i ne spominju u ovoj predizbornoj kampanji.

Krije se to, ali se tokom ove kampanje kriju i zagovornici evropskih integracija. To mi je još zanimljivija stvar, oni kao da su u zemlju propali sa svojom zaista agresivnom i nasrtljivom evrofanatičnom propagandom, koje sada u kampanji nema. Za mene je to vrlo važno, jer pokazuje da su svesni kakvo je stvarno raspoloženje u narodu u odnosu na EU. Narod je zabrinut zbog posledica koje veliki deo naše privrede i poljoprivrede trpi zbog evrointegracija. Isto tako, i zbog izglednog prekida ekonomskih sporazuma koje u ovom trenutku imamo ili možemo imati sa Rusijom. To raspoloženje je jednostavno antiunijsko, odnosno, antibriselsko. Inače, da je stvar drugačija, čak i pre ove kampanje bili bismo svakodnevno zatrpavani rezultatima različitih anketa o tome kako raste procenat onih koji podržavaju ulazak u EU.

[restrictedarea]

Ovakvo raspoloženje naroda otvara prostor DSS-u, kao jedinoj partiji koja se protivi nastavku EU integracija, a ima realne šanse da uđe u naredni saziv parlamenta.

Mislim da prisustvujemo počecima velike promene raspoloženja naroda, koje ide suprotnim smerom od onoga što se događalo na političkoj sceni Srbije od 2008. godine, kada je stvorena ta koalicija za evropsku Srbiju i kada su se potpuno otvoreno i neskriveno ambasade uz takozvane tajkune umešale u proces pravljenja vlade. Pa je onda nešto kasnije jedan ambasador 2010. godine izjavio da je posao uspešno obavljen zato što su sada svi na istom putu, izuzimajući neke stranke, i tom prilikom pomenuo i DSS i SRS. Prvi put je 2012. formulisana ideja političke neutralnosti Srbije, koja svoje korene ima u pronalaženju našeg puta između Istoka i Zapada, ali nije bila odmah dovoljno i dobro shvaćena. Posle 2012. godine, međutim, pošto su se do kraja sabrali utisci o velikoj krizi u EU, pošto su se do kraja sabrali utisci o tome da se EU iz te krize izvlači okrećući se Istoku i ruskom tržištu, pokazalo se da politička neutralnost ima sve veću i veću podršku uprkos agresivnoj kampanji u prilog evropskih integracija. Ne treba potcenjivati ni činjenicu da je DSS, kao stranka koja je bila i jasno i vrlo dosledno i čvrsto i principijelno protiv evropskih integracija, stalno kriminalizovana na različite načine, kroz medije, kroz razne specijalizovane emisije, kroz izjave stranih ambasada.

 

Uprkos, dakle, svemu tome, ljudi sve više racionalno procenjuju šta im je bolje, da li da polako tonu sve više i više u jednu vrstu podaništva i ropstva EU i da samim tim propadaju u svakom pogledu pa i materijalno, ekonomski, ili će jednostavno tražiti rešenje u osloncu na sopstvenu privredu i sopstvene snage. Mislim da takođe ništa manje važnu ulogu ima i jedna vrsta protivljenja ovoj vrsti nasilništva koje dolazi iz Brisela, i koje zatim sprovode političke stranke u Srbiji. Tu se javlja jedna vrsta otpora.

Na koje nasilništvo konkretno mislite?

Mislim na sve uslove koji se postavljaju Srbiji kada je reč o ulasku u EU. Ako napravite jednu rekonstrukciju tog do sada pređenog puta, stiče se utisak da zapravo na strani EU i ne postoji interes da Srbija uđe u EU, već samo da ispunjava te nove i nove uslove koji su postavljeni. Pogledajte samo uslove koji su postavljeni i koji su vezani za Kosovo, za menjanje Ustava Srbije, za status Vojvodine, ili ekonomske uslove koji proizlaze iz SSP-a. Naravno da moramo da vodimo posebno računa i o sudbini Republike Srpske. Tako da s jedne strane imamo pokušaje dezintegracije Srbije, a s druge strane pokušaje nasilne integracije, centralizacije BiH u kojoj bi nestala Republika Srpska kao poseban entitet.

U velikom delu javnosti postoji svest o ovome, i rađa se prirodan otpor tom neprestanom klimanju glavom, prihvatanju uslova i stalnom ponižavanju.

Tako da, kad podvučete crtu, vidite da smo sa evropskim integracijama u gubitku i kada je reč o državnim i nacionalnim interesima, i kada je reč o ekonomskim interesima. Govorim o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, ukidanju carina, prodaji zemlje strancima. Ali gubimo i ono što se zove dostojanstvo jednog naroda. Svedoci smo i jednog procesa u kojem se traži promena istorijske svesti našeg naroda.

To bi možda i zvučalo kao teorija zavere, kada praktično ne bi bilo dana da od nas neko ne zatraži da promenimo svest… O čemu se tu radi?

Promena svesti podrazumeva da ne budete ono što jeste, nego da budete nešto što niste, jer ako ste ono što jeste, onda taj proces obavljanja poslova u Srbiji koji su vezani za, na primer, Kosovo i Metohiju, neće ići tako jednostavno. Ako počnete da razmišljate na drugi način, ako prestanete da budete ono što jeste, onda će sve to ići veoma brzo, tako da mislim da tu ima i nečeg što je krajnje utilitarno.

Spominjete promenu Ustava Srbije, o toj promeni – ali kao o nečemu što je poželjno – govore i bezmalo svi ostali učesnici izbora. Očekujete li da će se menjati Ustav tako što će Kosovo biti izbačeno iz njega, i kako DSS tome može da se suprotstavi?

Pre svega, mislim da se prenebregava činjenica da je za promenu Ustava Srbije potreban i referendum, i to celu stvar komplikuje. S druge strane, ono što je takođe veoma važno jeste činjenica – a to nam govori o stavu vlasti koja je potpuno snishodljiva, podanički, ekstremno kooperativna bez ikakve potrebe – da se o promeni ustava razgovara, ili se može razgovarati, tek kada zemlja dođe nadomak tih briselskih vrata. Pre toga ne mora. Kao što nisu morale unapred da se ukidaju carine na poljoprivredne proizvode. Kao što nije trebalo za tri godine omogućiti strancima da kupuju našu zemlju, već je moglo i za 10 ili 15 godina, ili nikad, kao u slučaju Mađarske. Isto se odnosi i na promenu Ustava Srbije. Hoću da kažem da se tom kooperativnošću vlasti Srbija dovodi u sve teži i teži položaj, i to prosto vraća na činjenicu da je, zaista, politika i prethodne i sadašnje vlasti zapravo politika ekstremne kooperativnosti na štetu Srbije i sopstvenog naroda.

Da li Vučićeva politika predstavlja kontinuitet sa Tadićevom?

Taj kontinuitet nesumnjivo postoji, ali postoje i razlike. Kada je reč o državnom pitanju i kada je reč o Kosovu, očigledno da prošlost čini svoje i zato je – prosto, imajući u vidu tu prošlost SNS-a – njihova potreba za dokazivanjem ili potvrđivanjem pred ovim zapadnim faktorom daleko veća nego kada je reč o prethodnicima.

I baš zato Brisel i EU prelaze preko svega što vlast čini a što ne odgovara demokratskim standardima za koje se inače, makar deklarativno zalažu. I kao što im do pred sam kraj ništa nije smetala ona famozna reforma pravosuđa koju je sprovodila prethodna vlast, tako im ni sada ne smeta, kada je reč o SNS-u, ceo društveni inženjering sa brojnim strankama. Te stranke se sada utrkuju koja će koju da saplete sve u želji da budu partneri SNS-a. To Briselu i Vašingtonu ne smeta.

Dok god je vlast kooperativna.

Da, dok god su kooperativni.

Istovremeno su i Brisel i Vašington prešli preko očigledne neustavnosti svih briselskih sporazuma. S druge strane, Ustavni sud Srbije je konačno počeo da radi, i neustavnom je proglašena uredba vlade o katastarskim knjigama. Da li je njegovim dosadašnjim ćutanjem na izvestan način suspendovan bio pravni poredak u Srbiji?

Sigurno da je najgrublje suspendovan pravni poredak u Srbiji, i sigurno da poslednji garant tog poretka treba da bude Ustavni sud, i sigurno je da bi EU i njene vodeće članice, kojima su puna usta priča o pravnoj državi, morale to da znaju. Ali ovde postoji ta saradnja između EU i naše vlasti u grubom kršenju i prenebregavanju ustavnog poretka Srbije. Međutim, mislim da je ova odluka Ustavnog suda o neustavnosti uredbe o katastru značajna, jer zapravo nema nikakve razlike između te uredbe i onih preostalih, nastalih na osnovu Briselskog sporazuma. I ono što je takođe zanimljivo je da je vlast to sve prećutala, zapravo medijski je to prošlo kao da ta odluka nije ni doneta.

Istovremeno je, baš na vašem primeru, na izvestan način pao još jedan od briselskih sporazuma, onaj o slobodi kretanja. Nisu vam dozvolili da uđete na Kosovo. Kako tumačite što je baš vama zabranjen ulazak na Kosovo?

DSS je svojom politikom najviše osporavao, ili ukazivao na pravu prirodu Kosova kao jedne nelegalne, odnosno lažne države, i verovatno da kao predsednik te stranke najviše simbolizujem tu politiku. U svakom slučaju, ta poruka, koja je upućena meni, nije upućena nekim drugim predsednicima stranaka i nije primenjena na neke državne funkcionere koji su prolazili kroz ovu „normalnu“ proceduru obraćanja Prištini i traženja njihove dozvole za ulazak na teritoriju Kosova.

Zašto Beograd ne reaguje žešće? Ipak ste vi bili i predsednik i u dva navrata premijer naše zemlje.

Oni su krenuli jednim putem bez povratka kada je reč o pristajanju, i postepenom ukidanju naših državnih institucija na Kosovu…

Dobro, ali ovde govorimo o zaštiti dostojanstva države, makar i tog dela koji je ostao.

Pošto se u liku sadašnje vlasti država ponižava na nebrojeno mnogo načina ne samo kad je reč o Kosovu koje je lažna država nego kada je reč i o nekim susednim državama, republikama one prethodne Jugoslavije, onda se zapravo tome ne treba ni čuditi.

Državna pitanja o kojima govorimo, međutim, nisu tema tekuće predizborne kampanje, već je tema ekonomija. Za razliku od onih koji su na stanovištu „EU ili propast“, DSS na ove izbore izlazi sa programom ekonomske neutralnosti.

Za razliku od ovog stava – EU ili propast – naše shvatanje je, iako nisam sklon preterivanju, da je članstvo u EU propast Srbije. Mislim pritom na ekonomsku propast Srbije, jer tako stvari stoje kada uzmete u obzir šta je sve izgubljeno od 2008. godine, od kad je počeo da se primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Šta je izgubljeno samo na carinama, šta će se izgubiti ukidanjem carina na poljoprivredne proizvode od ove godine, kojih će problema biti sa mogućnošću da stranci kupuju našu zemlju za nekoliko godina, koji problemi nastaju zbog pritisaka EU i ugroženosti „Južnog toka“. U poslednje vreme dolaze iz SNS-a izjave da nema garancija za izvođenje radova na „Južnom toku“. Kada se sve to sabere, onda zaista vidimo da se s razlogom može reći da će taj put Srbije u EU Srbiju prosto ekonomski uništiti, na onaj način na koji su to pretrpele neke druge zemlje. A ne treba daleko da idemo, dovoljno je da pogledamo Grčku, Rumuniju, Bugarsku. Tako da je stav DSS-a potkrepljen dokazima o tome da članstvo u EU vodi ekonomskom propadanju Srbije. S druge strane, ovaj drugi stav, „EU ili propast Srbije“, nije ničim dokazan, već je reč o demagogiji ili jednoj dogmi o tome da će se sve promeniti onog časa kad Srbija uđe u EU.

Koja, opet, nema potvrdu ni u jednoj od zemalja koje su u EU ušle.

Tu dogmu nijedna od ovih zemalja ne potvrđuje, naprotiv.

Kakve mogućnosti razvoja nudi program ekonomske neutralnosti Srbije?

On nudi mogućnost razvoja već i time što nas lišava gubitaka koje danas imamo zbog EU. Zamislite da smo sve ono što smo izgubili samo na carinama, a reč je o najmanje milijardu i petsto miliona evra, uložili u svoju privredu. Sve ovo što će se gubiti, recimo, ovim ukidanjem carina na poljoprivredne proizvode iz EU, moglo bi da bude uloženo u poljoprivredu. Podsetiću vas da, dok sam bio predsednik vlade, izdvajanje u agrarni budžet iznosilo je pet odsto budžeta, umesto sadašnjeg mizernog iznosa. Srbija treba da se otvori prema svim tržištima, a ne da se zatvara u ovo jedno zapadno, koje je u dubokoj krizi.

Dodajmo tome i saradnju sa Ruskom Federacijom kroz Sporazum o slobodnoj trgovini, kroz sve one mehanizme koji su razrađeni u ekonomiji političke neutralnosti. U našem programu su predviđeni i kancelarija za saradnju sa Rusijom, i distributivni centri, otkupne stanice, dakle čitava jedna mreža za to veliko tržište koje ne postavlja uslove koje postavlja tržište EU. Pri tome, naši su proizvodi konkurentniji u odnosu na one koji dolaze sa Zapada, jer nema carina. To je, ukratko, način da se Srbija pokrene i počne da se zapošljava, bez ikakve pompe o ovoj ili onoj investiciji ili povoljnom kreditu.

Nasuprot tome, nastavak EU integracija predviđa raskid Ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom…

To sigurno znači raskid tog ugovora. Na kraju krajeva, i šefica tima za pregovore sa EU je nedavno potvrdila da taj proces evrointegracija podrazumeva i preispitivanje ugovornih odnosa koje danas imamo sa Rusijom.

Ovo su sve logične stvari o kojima govorite. Pa kako onda objašnjavate činjenicu da ste vi jedini na političkoj sceni koji to govori, zar niko drugi to ne vidi iako deluje očigledno, ili o čemu se tu radi?

Mislim da već danas sve ovo vidi više ljudi nego pre dve godine. S druge strane, nažalost, jedan deo javnosti to što vidi možda neće potvrditi svojim glasom na izborima. Zašto neće, pa prosto zato što je stanje zaista u zemlji teško, zato što je velika apatija, što je prisutan strah…

Uz to, ako govorimo o prethodnim izborima, ima i stranaka – mislim na SNS – koje su izašle sa jednim programom na izbore 2012. godine, a posle tih izbora su radile nešto sasvim drugo.

SPS je istu stvar uradio 2008, a nisu pretrpeli nikakve posledice.

Nisu za sada pretrpeli nikakve posledice, ali videćemo kako će biti kada stanje u zemlji bude postajalo teže i nesnošljivije, jer sa ovom politikom neće biti bolje nego sve gore i gore. S druge strane, ovde imate slučaj SNS-a, pojavu jedne vrste vladavine zaista otvorenom i vrlo agresivnom demagogijom, uz pridobijanje jednog broja pristalica, onako na najdoslovniji način, nuđenjem nečega što je u Srbiji u ovom trenutku na najvećoj ceni, a to je posao. Tako da će se taj novac koji treba da stigne kreditima, a koji predstavljaju podršku našem budžetu, na kraju krajeva razlivati na zapošljavanje, namirivanje tih stranačkih kadrova SNS-a i njihovih porodica.

Kad spominjete SNS, da li vidite sebe u postizbornoj koaliciji sa njima? Da li je tako nešto moguće, odnosno, pod kojim uslovima?

Politika DSS-a je toliko jasna i toliko dosledna – govorim o državotvornoj politici DSS-a, koja je sada pretočena u program političke i ekonomske neutralnosti Srbije – da je nezamisliv bilo kakav kompromis na štetu naše politike. Naravno, verujem da bi za Srbiju bilo najbolje kada bi ponovo DSS predvodio vladu, jer bi od Srbije napravili politički neutralnu državu koja obezbeđuje mirnu budućnost i da naši građani žive normalno od svog rada. Svaki građanin koji glasa za DSS dobro zna da je njegov glas siguran i da predstavlja zalog za budućnost Srbije i njen razvoj.

Što se doslednosti u sprovođenju politike tiče, pokazali ste je i 2008. kada ste vratili mandat narodu. I može da se pretpostavi da je baš zbog toga Zorana Mihajlović rekla da DSS nije poželjan partner u novoj vladi, baš zato što se protivi evropskim integracijama. S druge strane, pronalazite li da postoji nešto pomalo šizofreno u tome što se u načelu ne dovodi u pitanje mogućnost formiranja koalicije, na primer, SNS-a i LDP-a?

Ništa tu nije šizofreno, prosto zato što je to postala ista politika. Kao što je, već sam to spomenuo, jedan ambasador sa zadovoljstvom rekao da su sve stranke na istom putu, pa, ako su na istom putu, onda nema ničeg šizofrenog u tome da se one nađu na okupu. Možda to sa stanovišta javnosti i jednog dela njihovih birača predstavlja neki problem, ali ne veliki, očigledno. Nekada su SNS i LDP bili politički potpuno suprotstavljeni, dok danas govore da im je politika ista.

Koliko dug vek predviđate narednoj vladi, s obzirom na sve to što nas očekuje, od promene Ustava do izglednog nastavka ekonomskog propadanja?

Mislim da je ovim potezom raspisivanja prevremenih izbora SNS zapravo pokazao da pokušava da produži sebi vek. Utoliko što se u narednom periodu, koji može potrajati i četiri godine, jednostavno neće suočiti direktno sa izborima i polaganjem računa o onome što je obećano, a nije ostvareno.

Zbog čega je DSS odlučio da ponovo izađe sam na izbore? Zbog čega niste ušli u tzv. patriotski front?

U ovom trenutku nema stranaka koje su saglasne sa načelima političke neutralnosti. A svaka druga vrsta politike svrstavanja, na jednu ili na drugu stranu, ima svojih mana i može ozbiljno da ugrozi političko-ekonomsku stabilnost Srbije.

Postoji i mnogo drugih razlika. Teško je ići u kampanju u kojoj stranke koje čine jedan blok govore različite stvari o nekim bitnim pitanjima. Možete postaviti pitanje, recimo, i o Vojvodini i o statusu Vojvodine; DSS ima tu jedan vrlo jasan stav da je sadašnji stepen autonomije, koji Vojvodina ima po Ustavu Srbije, nešto što odgovara i omogućava normalan razvoj i Srbije i Vojvodine. S druge strane, imate među strankama koje bi se našle u tom patriotskom bloku i one koje smatraju da Vojvodini ne treba nikakva autonomija. I otvara se niz drugih pitanja. Bilo je tih razlika i, na kraju krajeva, i kada su počeli briselski pregovori. DSS je od početka osporio te pregovore, dok ima i onih koji su drugačije govorili.

Govorite o „Dverima“.

Da, o njihovom dokumentu o smernicama za briselske pregovore. Ali ja govorim potpuno načelno, nije dobro da krenete u zajedničku kampanju a da se onda ispostavi da su različite politike koje se zagovaraju.

Najjači utisak iz ovogodišnje predizborne kampanje, međutim, nisu ostavili ni politika ni politički ni ekonomski programi kojih ionako nema, već žestoki rat, bezmalo, svih sa svima. DSS, nekako, stoji po strani i nije izložen žestokim napadima.

Politika DSS-a je toliko suštinski različita u odnosu na ove druge politike da jednostavno i ne može da bude u samom fokusu. Znate, ta tuča se ipak odvija u okviru jednog kolača i oko nekih vrednosti koje svi dele, bez obzira na to što je DS sada na neki način najviše izložena udaru. U svim tim kalkulacijama vidite da se najžešća borba odvija ipak u porodičnom krugu tih proevropskih stranaka. DSS se izdvaja prosto zato što je ta njena ukupna pozicija drugačija od svih ostalih. A, s druge strane, postoji nešto što ograničava one koji na različite načine sprečavaju, napadaju, sumnjiče DSS. To je svest da se radi o jednoj vrlo doslednoj politici kakvom, opet, sve ove druge stranke ne mogu da se pohvale. Udariti do kraja na našu politiku znači razgolititi sopstvenu nedoslednost. Uz to, te stranke koje su bile do juče u vladajućoj koaliciji predstavljaju se kao tobože patriotske, a naspram sebe imaju jednu stranku koja to jeste u doslovnom smislu reči, i u takvom okršaju bi opet bilo razgolićeno nešto što nije nikakav patriotizam tih stranaka koje su na vlasti.

Kakav rezultat očekujete da će DSS ostvariti na ovim izborima?

Ono što me ohrabruje jeste jedna veća energija koju vidim u narodu, ali i u samoj organizaciji stranke. Vidim i veće razumevanje u jednom delu javnosti onoga što Srbiji donosi članstvo u EU. Naravno, suočeni smo sa propagandom vladajućih stranaka, ili pre svega SNS-a, korišćenjem svih resursa u ovoj kampanji koje DSS-u ne stoje na raspolaganju. Ali prosto vidim jednu promenu raspoloženja. Na kraju krajeva, u toj preterano agresivnoj propagandi koju vlast vrši, obećavajući stalno, a ne ispunjavajući ništa i tako ukrug, vidim iskru nečega o čemu sam govorio na samom početku našeg razgovora, a to je jedna vrsta otpora, ako hoćete i ljutnje i nezadovoljstva zbog sadašnjeg stanja stvari.

Dobar rezultat DSS-a otuda jeste zalog za budućnost. Mislim, zaista, bez nekih krupnih reči, da politika DSS-a ima budućnost i da je vreme pred nama. Za buduću Srbiju zato je važno da DSS što bolje prođe na ovim izborima. Verujem da će Srbija povratiti svoju dušu.

[/restrictedarea]