Vera Hitilova / 1929-2014 / Amazonka iz  Barandova 

Piše Nikola Stojanović

Njen naglašeni individualizam i estetika drskosti, kao i satira na rubu cinizma, nisu pogodovali birokratskom ustrojstvu kinematografije

Ne povodeći se za bilo kakvim oblikom ‚političke korektnosti‘, nije teško utvrditi da je u svetu filma premalo žena reditelja. Uzroci su višestruki i očigledni. U pitanju je vrlo zahtevna profesija, koja u psihofizičkom kontekstu traži puni angažman, a uz to je i vrlo stresna. Neophodna je doza pune samosvesti i samouverenosti da bi se uopšte pokrenula takva ambicija a onda tek predstoji naporna bitka za osvajanje prostora poverenja, podrške, saradnje i simpatija najbliže okoline (produkcija, ekipa) zatim i one šire (publika, kritika).

Zato i nije čudno da se u svetskim okvirima istaknute žene reditelji mogu nabrojati na prste dve ruke: od francuske avangardistkinje Žermen Dilak i Hitlerove miljenice, znamenite dokumentaristkinje Leni Rifenštal, preko Dovženkove udovice Julije Sonceve i Dovženkove učenice Larise Šepitko, Poljakinje Vande Jakubovske, zatim žestoke Lilijane Kavani i Felinijeve učenice Line Vertmiler, pa harizmatične Anjes Varda, preteče novog talasa, i Jančove supruge Marte Mesaroš do Vere Hitilove koja je stasavala sa protagonistima „praškog proleća“ tokom sedme decenije prošlog veka.

SNAGA SLABIJEG POLA   Zbog toga sa punim uverenjem tvrdim da sve navedene dame (a neke od njih sam i lično upoznao) poseduju snagu i energiju, koje su apsolutno ravne, a ponekad i prevazilaze iste elemente kod muških kolega. Do tog zaključka sam došao ne samo na osnovu utisaka iz ličnih kontakata već i kroz brižljivu analizu njihovog rediteljskog učinka, odnosno strukture njihovih filmova.

U veliku grešku upali bi oni koji pretpostavljaju da ta snaga podrazumeva i da su u pitanju ‚muškobanjaste‘ dame. Neke od njih su karijeru započele kao zanosne glumice i vamp zavodnice (Rifenštal, Sonceva, pa i Hitilova) a Larisa Šepitko (tragično poginula u četrdesetoj, 1979) bila je tip apsolutno produhovljene ženske lepote. Na drugoj strani, filmovi su joj bili ispunjeni snagom i žestinom, na rubu surovosti, ali uvek sa umetničkim alibijem, naročito poslednji poetski uzlet pod naslovom „Uspeće“ (Gran pri u Berlinu,1977).

Vera Hitilova predstavlja poseban slučaj (uostalom, kao i svaka od njih). Počinje da studira arhitekturu a istovremeno se bavi manekenstvom. Biva zapažena po fizičkim atributima i angažovana za epizodnu ulogu u filmu Martina Friča. Filmski studio „Barandov“ ju je odmah osvojio, pa je neko vreme radila kao skripterka (sekretarica režije) i kao asistentkinja reditelja. Onda je shvatila da je neopozivo privlači režija i upisala Akademiju FAMU (1957-1962). Našla se u čuvenoj klasi profesora Otokara Vavre, zajedno sa Milošem Formanom, Jiržijem Menclom i Ivanom Paserom. Upravo oni će pokrenuti talas inovacija u čehoslovačkom filmu.

Mada u kasnijim izjavama to osporava kao svoj kreativni program, odmah se usmerila ka feminističkim temama. U prvom filmu „Plafon“ (1962) junakinja je rastrzana između izbora ‚korisnog‘ i ‚nekorisnog‘ zanimanja. U sledećem filmu pod naslovom „O nečem drugom“ dve žene su prisiljene da rade uvek isto (jedna je domaćica, ona sprema kuću, druga je sportistkinja, ona vežba na gimnastičkom razboju) i zaboravljaju smisao svojih pokreta, njihovu korisnost. Smatrajući da im je život ništavan i prazan (iako gimnastičarku tumači svetska šampionka Eva Bosakova) one maštaju o ‚nečem drugom‘. Kroz crnohumorni obrt Hitilova im pruža tu šansu, da bi ih na kraju vratila u njihove živote. Možda je ‚ono drugo‘ samo iluzija i utopija!

[restrictedarea]

Tim svojim socioesejima, kombinujući dokumentaristički postupak ‚filma istine‘ sa maštovitim iskoracima u crnohumorno zaigrane pasaže, ona se praktično kao najhrabrija stavila na čelo ove ‚zlatne generacije‘ Jirži Mencl priznaje da mu je ona bila kao starija sestra, mentor i zaštitnik. Mada je njemu, kao i Formanu, na udaru satire bio pre svega češki mentalitet, kojim dominira malograđanski duh konformizma i oportunizma, oni su negovali mekšu humornu varijantu. Hitilova je bila drskija i provokativnija, često beskompromisna, kako u traganju za sadržajima tako i u eksperimentisanju formom.

ANARHIZAM, DIDAKTIZAM, FEMINIZAM… Pošto se udala za sjajnog snimatelja Jaroslava Kučeru, podsticala ga je da joj se pridruži u inoviranju vizuelnih efekata. Tako je nastao začudan film „Bele rade“ (1966) koji je šokirao sižeom (u domovini) ali i vizuelnom estetikom (u inostranstvu). Zanemarujući hronologiju i ilustrativni realizam, Hitilova naglašava simboličku prirodu filmske slike u funkciji ikoničkog i konceptualnog dejstva. Prihvatajući donekle uticaje ejzenštenovske didaktike i montaže, ona ih integriše u sopstveni pandemonijski vizuelni vrtlog i, uz ispoljavanje agresivnog feminizma, tvori montažnu slagalicu, sa obiljem likovnih deformacija, trikova i kolor-ekperimenata. Ovakva struktura odražava anarhiju koju proizvode njene junakinje, dve drske i socijalno neprilagođene devojke a ujedno predstavlja omaž klasicima filma, od Limijera do Čaplina. U filmu je zastupljen duh buntovne rok i hipi generacije ali, uz sve simpatije autorke, ona istovremeno opominje i na razarajuće posledice tolike neodgovornosti.

I samoj Hitilovoj njena drskost i hrabrost vraćaju se kao bumerang: uprkos naglašavanju moralnih vrednosti, njeni filmovi nailaze na sve žešći otpor u zvaničnim krugovima i posle dramatične 1968. godine, ona biva otpuštena iz studija „Barandov“. Njen naglašeni individualizam i estetika drskosti, kao i satira na rubu cinizma, nisu pogodovali birokratskom ustrojstvu kinematografije. Neki od najistaknutijih autora napuštaju zemlju (među njima Forman i Paser) a uz nju ostaje verni drug Jirži Mencl. Međutim, ni on nije mogao da pomogne, tako da desetak godina Vera nije stala iza filmske kamere. Onda je u svom stilu napisala hrabro protestno pismo predsedniku Husaku, pa joj je ipak omogućeno da se vrati u studio.

SPASONOSNI HUMOR  U toj, drugoj fazi stvaranja ona se približava izvesnom realizmu, ali nikada u akademskoj formi. Uvek je u pozadini prisutan njen pritajeni, anarhično razigrani duh. I vragolasti smisao za humor, sada u blago osenčenim formama, bez drastičnog cinizma. U tom smislu se približila iskustvima svog prijatelja Mencla, koji je redovnije režirao, zahvaljujući oslanjanju na dobroćudnu literarnu tradiciju češkog humora, pre svega Bogumila Hrabala, zakonitog sledbenika Jaroslava Hašeka i kultnog „Dobrog vojnika Švejka“.

Uostalom, Mencl igra glavnu (i jedinu mušku) ulogu u njenom povratničkom filmu „Igra sa jabukom“ (1977) čija radnja je smeštena u veseli pakao jednog porodilišta. Dok se iz minuta u minut upakovane bebe pojavljuju kao vekne u pekari, Hitilova upozorava da seksualni odnosi nisu i ne mogu biti samo zabava za dokolicu, a Lucifer u tom paklu je niko drugi nego dokazani erotoman – Jirži Mencl, glavom i bradom! Hitilova opet naglašava određeni oblik didaktizma, ali ne na socijalnom, već na individualnom planu, zagovarajući lične slobode ali i prihvatanje lične odgovornosti za posledice.

Posle toga, borbena Amazonka iz „Barandova“ postepeno je obarala svoje koplje u defanzivni položaj. Njeni filmovi „Panel“ (1981) i „Nevolja“ (1982) pozivaju na ljudsku solidarnost i kritikuju ravnodušnost. Kao da je slutila da nailazi vreme kada će zagospodariti samo jedna dimenzija ljudskog karaktera – bezdušnost!

U međuvremenu je obavila svoju misiju tako što je ukresala varnicu hrabrosti i razbuktala plamen entuzijazma u jednoj od najplodonosnijih faza – u evropskim i svetskim razmerama – veoma značajne čehoslovačke kinematografije.

[/restrictedarea]