Sumrak epohe čeličnog premijera

Piše Zoran  MILOŠEVIĆ

Osa SAD – Velika Britanija – Izrael zaključila je da je glavna opasnost za njihovu politiku na Bliskom istoku nepredvidivi i neposlušni Redžep Tajip Erdogan

Vašington je gradio „zeleni pojas“ (zelenu transverzalu) od Sarajeva do Instanbula i dalje prema Rusiji, odnosno od Britanije do Izraela, a Rusi se suprotstavljali „šiitskim polumesecom“ koji obuhvata teritorije Kine, Irana, Iraka, Sirije i Libana. Tako je Rusija stvorila efikasan front od Kaspijskog do Sredozemnog mora, zadržavajući Zapad od prodora u svoju zonu interesa. Za potpunu pobedu Rusije nad Zapadom na Bliskom istoku nedostaje samo još pridobijanje Dubaija, centra bogatstva, gde su Arapi – šiiti započeli veliku aktivnost. Ukoliko bi Dubai prišao „šiitskom polumesecu“, Iran bi u potpunosti kontrolisao Persijski zaliv i postao najmoćnija država u oblasti trgovine. Suština je da SAD i Rusija vode žestoku borbu korišćenjem interesa različitih država. U zoni sukoba trenutno se glavna borba vodi oko Turske. Naime, jermenski list „Armenija tudej“ je 15. februara 2014. godine doneo krajnje interesantnu analizu, u kojoj tvrdi da su se u Turskoj sukobili zapravo Amerikanci i Rusi.

TEŠKA GODINA „Problem” Redžepa Erdogana se pojavio pošto je počeo da u vakuumu „šiitskog polumeseca“ i „zelene transverzale“ oživljava neoosmanizam. U početnoj fazi imao je podršku Vašingtona, ali kada se usprotivio Zapadu, odbacivši ideju napada na Siriju (u zoni neoosmanizma) SAD su shvatile Erdoganove manevre, te su odlučile da ga ukolone sa vlasti i da Turska bude primereno kažnjena. Osa SAD – Velika Britanija – Izrael zaključila je da je glavna opasnost za njihovu politiku na Bliskom istoku nepredvidivi i neposlušni Erdogan. Da bi se Turska zaustavila i vratila na „generalnu NATO liniju“, na protestima se koristi taktika „zelene transverzale“, sa ciljem svrgavanja turskog premijera. Zemlje „šiitskog polumeseca“ trenutno podržavaju Erdogana dajući o tome instrukcije alavitima i džafaritima u Turskoj.

Ruski ekspert za Tursku, profesor Aleksandar Sotičenko, na portalu Kavpolit premijeru je dao sledeći savet: „U svakom slučaju, Tursku čeka veoma teška godina, možda i najteža u poslednjih nekoliko decenija. Moramo se nadati da turski političari neće državu uvući u građanski rat, kao što su uradile kolege iz susednih arapskih i postsovjetskih država.“

Borba protiv Erdogana u Turskoj je krajnje neobična i prljava. Koriste se demonstracije, pojedinačna ubistva, korupcija, skandali, društvene mreže… No, pođimo redom.

Tokom februara 2014. godine u Turskoj se rasplamsao veliki skandal, u kojem su glavne uloge imali premijer Redžep Erdogan i njegov sin Bilal. Naime, tokom telefonskog razgovora (decembar 2013. godine) između premijera i njegovog sina jasno se čuje kako Erdogan govori: „Oni izvode operaciju, 18 ljudi je uhapšeno. Uzmi sve i skloni iz kuće. Jasno?“ Sin Bilal na to je odgovorio: „Sve je već urađeno. Ostalo je da se reši pitanje šta sa 30 miliona evra, ne mogu se rastvoriti. Još 25 miliona dolara nije dobio Ahmet Čalik a za ostalo možemo kupiti stan. Šta kažeš, hoćeš li da sav novac  ‚nestane‘ ili ćeš nešto da ostaviš?“ Erdogan je odgovorio: „Ne, to nije moguće. Potrebno je da se svega otarasimo.“

Razgovor je snimila turska policija, koja je, kako se kasnije ispostavilo, Erdogana prisluškivala prethodne tri godine. Objavljen je na Tviteru a Erdogan je to označio kao „napad na premijera Republike Turske“ i zabranio ovu društvenu mrežu u Turskoj. Pre toga se, takođe, dogodila velika policijska antikorupcijska akcija „Veliki mito“ kada su uhapšeni sinovi nekih aktuelnih turskih ministara. Potom je premijer Erdogan smenio sa dužnosti nekoliko visokih službenika policije, inicijatora i izvršilaca antikorupcijske akcije.

[restrictedarea]

ŠARLATANI I DEMOKRATIJA Istovremeno, u zemlji se obnavljaju protesti, povezani sa predstojećim lokalnim izborima zakazanim za 30. mart 2014. godine. Erdogan se, prema portalu Euronews, u govoru na otvaranju novog kraka metroa izjasnio o demonstrantima kao „o šarlatanima koji nemaju ništa zajedničko sa demokratijom“. „Oni kažu: ‚Hajde da stvorimo haos i možda ćemo tada dobiti dobar rezultat.‘ Međutim, oni ne mogu ništa dobiti. Moja braća u Ankari i iz cele Turske daće potreban odgovor 30. marta!“

Antivladine demonstracije su deo svakodnevice mnogih turskih gradova, koje policija revnosno razgoni tradicionalnim metodama – suzavcem i vodenim topovima. Tokom nereda poginuli su jedan policajac od srčanog udara i demonstrant od nepoznatog uzroka. Takođe, ima na desetine povređenih.

Na sve to, Erdogan govori da će se povući iz politike samo ako njegova partija ne dobije najviše glasova na izborima. No, prema istraživanjima javnog mnjenja koje objavljuje turska štampa, premijer, navodno, gubi popularnost, pa je njegov odlazak izvestan. Razlozi su korupcija, masovno hapšenje oficira, novinara i profesora, nasilno rasterivanje demonstranata, smrt maloletnika itd. Demonstranti nazivaju Erdogana „ubicom“. Interesantno je da najnoviji talas protesta u Turskoj podržava dijaspora iz SAD-a i Evropske unije, posebno iz Nemačke, Francuske i Belgije. Neki čak dolaze da se uključe u proteste. U borbu protiv Erdogana uključio se i Evropski parlament usvojivši rezoluciju o događajima u Turskoj, a posebno o gušenju medija, nepoštovanju podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, te o neefikasnoj borbi sa korupcijom.

Erdogan je posebno ljut na društvene mreže. „Mi nećemo ostaviti naš narod na milost Jutjubu i Fejsbuku“, rekao je on na televiziji. Mi ćemo preduzeti važne korake, istakao je, čak i njihovo zatvaranje, ako treba. Upravo je na Jutjubu objavljen telefonski razgovor između Erdogana i njegovog sina Bilala, što je on okvalifikovao kao montažu. Inače, parlament Turske je u februaru usvojio zakon koji omogućava vladi i nadležnim ministarstvima da blokiraju određene portale bez odluke suda. Zakon je izazvao u Istanbulu žestoke proteste, ali je policija uspela da rastera nezadovoljnike.

Rasplamsavanje krize u Ukrajini i organizovanje referenduma na Krimu primorali su turske analitičare da se bave (i) pitanjem da li će Turska doživeti istu sudbinu ovoj  gde su vlast preuzeli, uz pomoć Zapada, (pro)nacistički i ekstremistički nastrojeni ljudi. Naime, ističe portal topwar.ru, Turska ima dovoljno svojih radikala – islamista, koji još od osamdesetih godina prošlog veka objavljuju svoje političke ambicije i ne miruju. Spremni su na saradnju sa svakim samo da dođu do vlasti. Tu su i militantni Kurdi koji se bore za formiranje nezavisne države Kurdistan, ali i ratoborni levičari, kao i nezadovoljni Zapad, rad da izvede revoluciju i u Turskoj. Drugim rečima, savremena Turska ima sasvim dovoljno neprijatelja i iznutra i spolja, ističe Artem Viti za spomenuti protal topwar.ru. Zato ne čudi što je neverovatan broj medija, od štampanih do elektronskih, tokom poslednjih nedelja propagirao stav da je ponavljanje kijevskog scenarija sasvim moguće u Ankari i Stambolu.

Ovaj strah je zasnovan na višemesečnim protestima (od proleća 2013. godine) u mnogim turskim gradovima, gde se zahteva ostavka vlade premijera Erdogana, navodno ogrezle u korupciji.

Ko se bori protiv Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja u Turskoj?

 

ČEKAJUĆI POSTERDOGANOVU ERU Opozicija je sastavljena iz liberala, nacionalista, Kurda, islamista, komunista… a njihov rad koordinira niz nevladinih organizacija. Ona, što je posebno interesantno, nema ni jedinstven stav kako treba da izgleda posterdoganova Turska. Turski list „Jeni safak“ se posebno specijalizovao za razmatranje teme koliko strane sile destabilizuju Tursku kako bi na vlast dovele marionetsku vladu. Analitičari ovog lista tvrde da Zapad rukama opozicije želi da liši Tursku realne nezavisnosti, te navodi niz iskaza i podataka da su se u Austriji, Nemačkoj i Belgiji obučavali demonstranti za svrgavanje turske vlade a da nove grupe tek treba da dođu i provere naučeno. Priprema demonstranata obuhvata čak i vojnu i političku obuku, tj. obuke za vođenje gradskih borbi i demonstracija, za rad sa medijima, ali i za rad u državnim institucijama (državni sekretari, ministri i slično). „Jeni safak“ ističe da su proteste u Kijevu i Turskoj organizovale i organizuju i finansiraju iste zapadne države. Cilj protesta je da se Ukrajina otme od Rusa a da se Turska destabilizuje i na vlast dovedu marionete koje bi dalje ispunjavale naloge sa Zapada. Pri tome, borbu sa nezavisnom Turskom vode sami Turci, iako se „mozak“ nalazi u inostranstvu.

Tokom prošlogodišnjih nereda, nekoliko turskih listova i portala objavilo je informaciju da se u nemirima oko Parka Gezi protiv vlasti borilo oko 1.000 najamnika. Turske specijalne službe su istraživale ovu informaciju i došle do pouzdanog podatka da nema najamnika, ali da je novac za domaće demonstrante stigao „sa Zapada“.

Glavni razlog nezadovoljstva Zapada Turskom je što se poslednjih decenija osamostalila u spoljnoj politici. Obično je NATO diktirao turskoj vladi s kim da sarađuje, a s kim da ratuje. Do Erdogana, sve turske vlade su se pridržavale „generalne linije“ NATO-a. No, kada je NATO tražio od Erdogana da pošalje vojsku na Siriju (i 2011. i 2012. godine) on je to odbio. Krenuo je da obnavlja neoosmanizam i pantursku ideju, umesto da kleči na vratima Evropske unije, a i previše se približio Rusiji i počeo da druguje sa Putinom. Jednostavno, turski premijer je prestao da ispunjava naloge Brisela. Zato je dobio proteste, koji traju, evo, skoro godinu dana, a ako izgubi vlast, ima najava, biće uhapšen i osuđen na dugogodišnju kaznu zatvora.

NEPOŽELJNO TVITOVANJE

 

Turska vlada je blokirala pristup društvenoj mreži Tviter na teritoriji Turske, saopštio je list „Hurijet dejli njuz“. Sve se dogodilo samo nekoliko sati posle izjave turskog premijera Erdogana da su za to dobili odobrenje suda. „Mi ukidamo Tviter. Ne interesuje me šta o tome misli međunarodna zajednica“, naglasio je Erdogan.

Premijerova pres služba objasnila je da se to dogodilo zbog ignorisanja zahteva turske vlade da se sa mreže uklone neki sadržaji. Naime, prema saopštenju pomenute službe, dosta se turskih građana žalilo na određene sadržaje i zahtevalo njihovo uklanjanje, našta se administracija Tvitera oglušila.

Isti list u drugom članku piše da se broj korisnika Tvitera u Turskoj povećao posle blokiranja pristupa mreži, ne objašnjavajući kako. „Pristup Tviteru je blokiran tokom noći 21. marta 2014. godine a prema saopštenju agencije za rejtinge socijalnih medija „Somera“, broj „tvitovanja“ turskih korisnika je od vremena zabrane prešao šest miliona. Ranije je bilo oko 4,5 miliona „tvitovanja“. Na taj način zabeležen je rast od 33 odsto u korišćenju Tvitera. Broj aktivnih turskih korisnika blogova je takođe porastao za 17 odsto, sa 1,49 miliona na 1,75 miliona.“

Turski premijer namerava da blokira pristup i Jutjubu i Fejsbuku.

Agencija „Rojters“ tvrdi da je sve povezano sa objavljivanjem kompromitujućeg materijala o brojnim Erdoganovim saradnicima na Tviteru, ali i sa korišćenjem mreže za koordinaciju protesta protiv vlade.

[/restrictedarea]