Sergej Baburin /potpredsednik ruske Dume/ – Da je bio Putin umesto Jeljcina, NATO agresija bi se drugačije završila

Razgovarao Sergej Belous

Potpredsednik ruske Dume Sergej Baburin, boraveći na nedavnoj ruskoj privrednoj izložbi u Beogradu, rado je pristao da za „Pečat“ odgovori na najvažnija, pa i najdramatičnija pitanja iz sadašnjosti i bliske prošlosti.

 

Navršava se 20 godina od kako ste prvi put posetili Srbiju. Koliko se za to vreme ona promenila? Nabolje ili nagore?

Prvi put sam bio u Srbiji kada su joj bile uvedene sankcije koje su tadašnjoj Jugoslaviji stvarno nanele štetu, mada manju nego što je tzv. „humanitarna pomoć“ početkom devedesetih nanela demokratskoj Ruskoj Federaciji. Za sve te godine, desile su se drastične promene, zato što mnogih političara, koji su tada bili na vrhuncu političke moći, više nema. Pre svega, radi se o liderima socijalista. Ali, mnogi koji su se tog trenutka nalazili u opoziciji, da bi posle svrgavanja Miloševića i dolaska Đinđića i Tadića neko vreme bili na vrhu piramide, takođe su otišli. Istovremeno, današnja Srbija me vrlo podseća na SFRJ iz vremena Josipa Broza Tita, pošto je rukovodstvo države prinuđeno da balansira između Moskve i Vašingtona. Pokušava da istovremeno radi i sa ovima i sa onima, mada to ne donosi garancije uspeha. Što se tiče života običnih ljudi, sa zadovoljstvom primećujem obnavljanje mnogih zdanja, pre svega mostova preko Dunava, uništenih  tokom NATO agresije 1999. godine, ali, uopšteno gledano, ekonomska situacija nije baš laka i, ubeđen sam, saradnja savremene Srbije sa Rusijom, pre svega ujedinjenjem naših tržišta, jeste jedna od strateških mogućnosti za razvoj Srbije.

 

Da preciziramo: kakve konkretne perspektive postoje u oblasti ekonomske saradnje?

Formalni razlog mog dolaska je učešće na privrednoj izložbi Ruske Federacije („Ekspo – Rusija Srbija“ – prim. aut.) u Beogradu, gde su predstavljene desetine preduzeća iz RF, od kojih 46 već vrlo blisko sarađuju sa srpskim partnerima ili rade na teritoriji Srbije, a druga bi htela da nađu partnere, ili mogućnosti za prođu svoje robe, ili za prodaju srpske robe u ruskim regionima. Ova izložba, koja se sprovodi prvi put u mnogo decenija, u mojim očima je principijelno bitan događaj u životu Srbije, pošto se radi o otvaranju ogromnog ruskog tržišta za srpske kompanije. A današnje rusko tržište je spremno da „proguta“ svu  proizvodnju Srbije, bez ostatka: kako industrijsku, tako i poljoprivrednu. I, uz garancije investicija, mnoga ruska preduzeća bi htela da naprave određene zajedničke strukture u Srbiji. Ili da ulože sredstva u proizvodnju koja će biti pokrenuta ovde – jer, ako imamo značajne mogućnosti u industriji, što su već pokazali ugovori potpisani tokom izložbe, tako je i u poljoprivredi, s obzirom na naše teške klimatske uslove, proizvodnja Srbije izuzetno poželjna i može da dopuni, ili čak i da pomeri uvoz iz drugih država Mediterana, ili Australije i Južne Amerike. Radi se o velikom dijapazonu ponuda sa ruske strane, koje obuhvataju, u principu, celi spektar srpske ekonomije.

 

Koje su glavne prepreke razvoju rusko-srpske ekonomske saradnje?

Osnovni problemi u našoj ekonomskoj saradnji se, koliko vidim, nalaze u čisto političkoj sferi. Prilikom ne baš tako jednostavnih procesa evroazijskih integracija na postsovjetskom prostoru, značajno je to što naše partnerstvo sa Srbijom ima viševekovnu istoriju. Na današnji dan, kada se od Srbije zahteva prekidanje tesne saradnje sa Rusijom, a zauzvrat obećava nekakvo partnerstvo sa evropskim savezom i možda čak i sa NATO, to i jeste jedino ograničenje naših odnosa. Jer, Rusija u saradnji sa Srbijom nikada nije nametala uslove, recimo, da bi, ako hoće da sarađuje sa Rusijom, sa nekim drugim morala da radi manje. Ne, mi kažemo: samo ekonomski interesi Srbije i ravnopravno partnerstvo mogu da leže u osnovi odnosa. Nikakvih ultimatuma tipa „Prestanite da sa nekim da radite!“ Žao nam je što se mnogi srpski preduzetnici čak i zvaničnici suočavaju sa diktatom inostranog karaktera, kada naši prijatelji, koji rade sa Rusijom, Srbiji govore: „A vi prestanite da sarađujete sa Rusijom“. Pri čemu ništa ne predlažu zauzvrat. Mislim da je Srbima očigledno i korisno iskustvo Mađarske i mnogih drugih država, gde je pristupanje Evropskoj uniji dovelo do zatvaranja čitavih industrijskih grana, likvidacije ili smanjenja poljoprivrede – i to sve u ime interesa proizvođača iz Francuske, Nemačke i drugih moćnijih država. Zato se iskreno nadam da potencijal Srbije, kao mosta koji povezuje Istok i Zapad, nije iscrpljen. U 21. veku, zbog položaja posrednika između Evropske unije i Evroazijske ekonomske zajednice, Srbija ima ozbiljnu perspektivu.

 

Sada kada se u Srbiji sve češće čuju parole o Evroazijskom ekonomskom savezu, kao alternativi EU, rađaju se i odgovarajuće inicijative. Koliko je ta opcija realna za Srbiju, s obzirom na geografsku „odsečenost“ od Rusije?

Evroazijski ekonomski savez nije politička organizacija, on dozvoljava svim učesnicima da ostvare ekonomsku korist u saglasnosti sa unutrašnjim trgovinskim pravilima i međusobnim carinskim odnosima. Zato se, bez preuzimanja na sebe ikakvih političkih obaveza, osim prijateljstva i vernog ispunjavanja projekata, od Srbije ništa drugo i ne traži. Smatram da pristupanje Srbije ili slanje posmatrača – posle predstojećih parlamentarnih izbora – u organe Evroazijskog ekonomskog društva, kako bi se razumelo šta je to, šta je za nju korisno, a šta ne: to bi bio pravilni korak.

[restrictedarea]

Smatrate li da je Rusija, u svojoj spoljnoj politici, dopustila sebi neke greške u odnosima sa Srbijom?

Sa stanovišta nedavne prošlosti, mogu samo da žalim što je Rusija, zaglibljena u svojoj „perestrojci“ i posledičnoj demontaži socijalizma, više od dve decenije bila izolovana ne samo od Srbije već i od svih naših prijatelja i saveznika. Zato je srpska drama, prilikom rušenja Jugoslavije, počela uz ravnodušnost zvanične Rusije. To je dovelo do pogrešnog glasanja Jeljcinovih predstavnika u Savetu bezbednosti UN, zbog čega je Savezna Republika Jugoslavija posledično ostala usamljena pred mnogim izazovima 90-ih godina. Ja mogu samo da žalim što smo tokom devedesetih godina imali takvog predsednika kakav je bio Jeljcin, različitog od sadašnjeg ruskog predsednika, koji je pri rešenju „ruskog Kosova“, tj. Krima, i borbi sa fašističkim sledbenicima u Kijevu posle državnog prevrata u Ukrajini, pokazao svoju spremnost na odlučne akcije. Da je Putin bio predsednik Rusije 1999. godine, uveren sam da bi se agresija NATO protiv Jugoslavije završila drugačije. No, urađeno se ne može promeniti. Danas moramo reći da se Rusija menja nabolje, vraćajući se na poziciju geopolitičke odgovornosti pred svojim partnerima. Srbija mora iz toga da izvuče svoje zaključke. Sem toga, za savremenu Rusiju je nemoguće da se vraća na politiku nekakvog diktata ili nametanja svoje tačke gledišta. Mi smo za slobodu volje i izbor naroda. Jedina stvar koju bismo želeli da vidimo jeste da narodi, koji su se gradili vekovima u formatu istočnohrišćanske tradicije, ostanu na putu moralnih i duhovnih vrednosti koje su štitili naši preci. Zato imamo poseban odnos prema Srbiji i drugim pravoslavnim narodima, tako da je Rusija spremna da ide u značajne troškove, jačajući ove odnose.

Danas se na Balkanu živo raspravlja o situaciji u Ukrajini: prave se poređenja sa bivšom Jugoslavijom i Kosovom, ili obrnuto, pobuna u Bosni se upoređuje sa ukrajinskom. Ali, mnogima nije u potpunosti jasna ruska politika prema Ukrajini. Kako biste je opisali? Šta dalje predviđate?

Za mene, tragedija iz 1991. godine, rušenje Sovjetskog Saveza, predstavlja geopolitičku katastrofu. Ja sam u tom trenutku bio jedinstveni član ruskog parlamenta koji je na zasedanju istupio protiv ratifikacije dokumenta o rušenju SSSR. Ali, na glasanju nas je bilo svega šestorica. Ukrajina, Rusija i Belorusija – to su tri suverene nezavisne države, na koje je podeljen jedinstven pravoslavni narod. Ova podeljenost je bila i jeste dramatična. Zato smatram da je referendum na Krimu, zakazan za 16. mart, principijelno važan, jer to je referendum o civilizacijskom izboru. Ne znam kako će glasati stanovnici Krima, ali znam da je 1954. godine Krim, kao Kosovo od Srba, bio bezakonito otrgnut od Rusije i pridodat u sastav Ukrajine, kršenjem u tom trenutku svih postojećih ustava: i SSSR-a, i Rusije, i Ukrajine. Znam i to da se za 60 godina, tokom kojih je ta teritorija otcepljena od Rusije, nisu promenila naša nacionalna osećanja u pogledu Krima, zato što je Krim mesto na kojem je bio kršten Knez Vladimir od kojeg je poteklo hrišćanstvo u našoj otadžbini. To je teritorija gde je, u Sevastopolju, za vreme carice Jekaterine osnovana glavna pomorska baza Rusije. I Sevastopolj i Krim su, u poslednjih nekoliko vekova, uvek bili deo ruskog nacionalnog identiteta. Deo ruske nacionalne samosvesti. Ne državne, nego baš nacionalne. Ostali su to čak i kada su formalno bili u sastavu Ukrajine. Zato se na današnji dan nadam da će građani, kojima su, ne pitajući ih za saglasnost, 1954. godine oduzeli rusko državljanstvo, većinom glasati za vraćanje u sastav Rusije. Zato su Krim i Ukrajina bliski, ali različiti problemi. A što se tiče Ukrajine, ta drama Istoka, ta drama Juga, ti pokušaji „banderovaca“ neće se ograničiti samo na Zapadnu Ukrajinu već će zahvatiti Kijev, a planiran je i istočni deo države. Ovde smo osuđeni da budemo svedoci, može biti i učesnici drame.

 

Kako bismo mogli da uporedimo „krimsku dramu“ sa kosmetskom?

Pre 20 godina sam prvi put posetio Kosovo. Sastao sam se sa rukovodstvom srpske pokrajine. I, na moju molbu, organizovan je sastanak sa predstavnicima nacionalnih manjina, pre svega Albanaca. To je bio veoma težak i složen razgovor o nacionalnoj kulturi, o mnogim problemima na verskom planu… Ali, želim da naglasim da su se pre 20 godina mnogi albanski lideri sa Kosova zalagali za to da Albanci budu deo srpskog društva, i da je Kosovo deo Srbije, ali su zahtevali posebnu, suštinsku autonomiju, veća prava, veće garancije. Druga situacija je bila 1998, zatim 1999, kada sam bio na Kosovu, zapravo već na pragu NATO agresije, i upoznao se sa gospodinom Aganijem (Fehmi Agani, zamenik Ibrahima Rugove, lidera DSK – prim. aut.) Put ka miru u tom trenutku bio je još uvek očuvan. Da sa zapadne strane nije bilo nametanja secesije Kosova, uveren sam da bi jedinstvo Srbije i usaglašavanje srpskih i albanskih interesa na teritoriji bili izvodljivi.

 

Kako vi tumačite čuvenu izjavu Vladimira Putina da, ako je pravo otcepljenja dato kosovskim Albancima, tada i stanovnici Krima imaju pravo na samoopredeljenje?

Pa, bilo kakvo poređenje je i tačno i uslovno istovremeno, zato što, s jedne strane, za Rusiju je Krim „rusko Kosovo“, ali sa druge strane Krim je i za Ukrajinu takođe „Kosovo“, koje se njoj oduzima. U tom smislu, svi računamo – i Putin i politička elita Rusije uopšte – da su Evropljani danas zarobljenici svojih standarda i da oni moraju da odgovore na pitanje kada zaista govore istinu: kada pričaju o pravu naroda na samoopredeljenje, ili kada pričaju o zaštiti celovitosti država po svaku cenu? Dakle, ovde na Krimu, oba pogleda imaju jednaka prava, i iz perspektive Kijeva, i iz perspektive Moskve. Tako da će sve rešiti stanovnici Krima.

 

Vi ste se upoznali i više puta sastajali sa bivšim predsednikom SR Jugoslavije Slobodanom Miloševićem. Kakve utiske je on ostavio u vašem sećanju?

Slobodan Milošević za mene će zauvek ostati čovek koji je, sa ogromnim iskustvom partijskog komunističkog rada i sa ličnošću oformljenom u uslovima marksističke ideologije, ostao do poslednjeg dana izvanredni srpski patriota. Jer, to je ono što zapadni partneri nisu mogli da mu oproste u pregovorima, upravo to što se on zalagao za pravo Srba da se ujedine u jednu državu. Prvobitno je otvoreno govorio da Srbi iz Bosne, koji su zatim stvorili Republiku Srpsku, kao i Srbi iz Krajine iz Hrvatske, imaju svako pravo da se nakon uništenja SFRJ ujedine sa Republikom Srbijom u jednu državu. A u stvari, to bi bilo u skladu sa međunarodnim principima i međunarodnim sistemima garancije. Dakle, za mene je Milošević bio srpski lider kojim će se uskoro srpski narod ponositi. I mnogi pravilno to rade već sada.

 

Tezu „Rusi ne mogu da budu veći Srbi od Srba“ zvanična Moskva često koristi u kontekstu dvostranih rusko-srpskih odnosa. Ali, kad se Srbiji zamera da, uprkos svom hvaljenom „rusofilstvu“, danas ima uglavnom prozapadnu vladu, da li bi trebalo razumeti i da „Srbi ne mogu da budu veći Rusi od Rusa“? Da li je Rusija previše pasivna u srpskom smeru spoljne politike?

I u Srbiji i u Rusiji, u političkoj eliti prilično su jaka antinacionalna osećanja. Na primer, u Rusiji vlada skoro uopšte ne pomaže i ne podržava predsednika Putina u njegovoj odluci da se zaštite naši sugrađani na Krimu i u Ukrajini. I uopšte, vlada Medvedeva je neobuzdana, prozapadna, liberalna vlada. Iste takve političare bi, mislim, Srbi mogli po svom nahođenju da izdvoje u većem broju. To je realnost, sa tim se treba suočiti. Ali najbitnije je, smatram, ono što moramo uraditi, i Rusi i Srbi, a to je da osetimo pravac promena. I ovde, s jedne strane, mi svi moramo da shvatimo da se globalni problemi mogu rešavati samo sa čovečanstvom u celini. Svi moramo da se ujedinimo, i Rusi, i Srbi, i ostali Evropljani, Afrikanci i Amerikanci, u ime uspešnog odgovora na izazove globalnih problema. Ali, s druge strane, krajem 20. veka život je pokazao da pri tome ne smemo da izgubimo nacionalnu svest. Da ne izgubimo one korene koji omogućavaju bilo kojem narodu da postoji na planeti. U suprotnom, neće biti naroda i neki drugi će biti srećni, a ne naši potomci.

[/restrictedarea]