Rusko “ njet”  i britansko  ”pliz ”

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Evociranje atomskog arsenala u ukrajinskoj priči ostaje usamljen incident, govornici, glasila i nosioci impulsa intervencionizma unapred su izračunali kako samo u Sevastopolju na Krimu ima dovoljno ruskih ratnih brodova, kako Ukrajina nije Kosovo, Avganistan, Irak ili Libija i kako u Moskvi ne sedi tužni Gorbačov ili pijani Jeljcin, nego Vladimir Vladimirovič

Kada je Barak Obama u Vašingtonu zapretio Moskvi da će joj, ako ne ostavi na miru uzurpatore vlasti u Kijevu, biti ispostavljena „cena“, u Dauning Stritu su se obradovali jer su Amerikanci javno izgovorili ono što na Temzi misle ali se ustežu da javno izuste.
U suštini, razlika u stavovima Vašingtona i Londona o baratanju ukrajinskom krizom je, prema oceni jednog broja analitičara u Londonu, kao razlika u poznatoj francuskoj glosi „crna kapa i kapa crna“. U prevodu na engleski to znači da se Britanija i SAD u odnosu prema Putinovom tretmanu puča u Ukrajini „razlikuju“ po tome što različito interpretiraju nepostojanje koherentne politike odgovora Moskvi a nemaju politiku zato što nemaju opciju.

KAMERONOVA UPUTSTVA Premijer Dejvid Kameron je drugog marta podigao slušalicu da „čuje svoje mišljenje“ od Baraka Obame, posle čega su se dve strane na dva kraja Atlantika pojavile sa dve različite verzije koje su pak i imale da objave jedinstvo pogleda o „agresiji“ u Ukrajini. Barak Obama se još jednom brzopleto spotakao o „crvenu liniju“ na koju se Vladimir Putin nije ni osvrnuo. U napadnoj suprotnosti sa Obaminom novom „crevnom linijom“, posle Sirije, u Londonu se Dejvid Kameron prilično mučio da kaže isto, ali da, takođe, stavi do znanja kako Vajthol ne želi da povlači nikakve linije, pogotovo crvene koje bi implicirale i pomisao na upotrebu vojne sile.
A onda se na misteriozan način u londonskoj štampi pojavio snimak internog dokumenta i to samo onaj njegov deo gde piše da zvanični London nema nameru da prema Rusiji preduzima ni ekonomske ni trgovinske mere kao što bi, na primer, bilo zatvaranje londonskog Sitija za ruske milijarde ili pak neki drugi paket sankcija protiv Moskve. U pitanju je fotografija, za sada sa nepoznate kamere, a nosio ju je na sastanak u Dauning Strit „visoki vladin funkcioner“. Deo snimljenog rukopisa, koji je obigrao britanske listove i TV stanice, doslovce kaže da „Ujedinjeno Kraljevstvo neće da podrži (za sada) ni trgovinske sankcije, dok, međutim, razmatra – zajedno sa drugim EU zemljama – vizne restrikcije i zabrane putovanja za ruske zvaničnike.“
U instrukciji ministrima u vladi nalaže se da „treba da obeshrabre bilo kakve razgovore (cilja se na NATO) o vojnim pripremama“ a da se u okviru EU „podrže inicijative za obezbeđenje alternativnog gasa i nafte Ukrajini… ukoliko dođe do prekida isporuke iz Rusije“.
Bi-Bi-Sijev komentar posle „provale“ ovog poverljivog vladinog dokumenta kaže da je Kameron naredio ministrima da zvanični istupi o Ukrajini moraju da budu „okrugli pa na ćoše“, pri čemu pretnje Rusiji treba da se upotrebljavaju „samo u privatnim kontaktima“. Što je pak u koliziji sa pretnjama\Obame i Stejt departmenta (Keri) da se Putinu iz Vašingtona priprema naplata neke „cene“.
Visoki izvor u Vajtholu objašnjava (povodom pojave dokumenta u javnosti) političkom uredniku Bi-Bi-Sija, Niku Robinsonu: „Naša je taktika da govorimo mekano, a držimo u ruci veliki štap“(!?) Veliki štap znači da se saveznici u Evropskoj uniji pripremaju za slučaj da Putin ne posluša upozorenja, mada se izražava nada da je „deeskalacija u Ukrajini još uvek moguća“.

[restrictedarea]

ISPRAZNA UPOZORENJA MOSKVI Prema komentaru londonskog „Mejla“, cela afera pokazuje da London, u odsustvu boljih opcija, a pogotovo u odsustvu „velikog štapa“, želi da „utiče na ponašanje Rusije, pre nego da razmišlja o kažnjavanju“. U ovom tonu je i jedna gotovo groteskna pretnja da „Rusija od nas, zaista, ne može da očekuje novi Soči“. Isprazno, koliko i efemerno zvuči upozorenje Moskvi da može doći u pitanje i njen opstanak u članstvu G8.
Da se ne bi zamerio Obami, i Vilijam Hejg, šef britanske diplomatije, pripretio je malo Putinu da je njegovo ponašanje u Ukrajini „neprihvatljivo“, pa je u istom dahu rekao i da je Putinovim ponašanjem u Ukrajini „naneta velika šteta poverenju između Rusije i zapadnih država“, što bi, implicite, trebalo da sugeriše kako je do ovog incidenta poverenja bilo nešto više.
Na osnovu izvora u Dauning Stritu, Robinson tvrdi da ključna razlika u stavovima Londona i Vašingtona prema krizi u Ukrajini leži u geostrateškom faktu da je sukob u Ukrajini u srcu Evrope pa stoga Obama može sebi da dozvoli luksuz da uputi još jednu pretnju koju ne može da ostvari. Umesto toga, britanske kalkulacije za izlazak iz krize usmerene su prema tome kako će se u Berlinu ponašati Angela Merkel, koja zbog zavisnosti od ruskih energenata i geografske pozicije Nemačke ne želi da se u ovoj fazi pominje bilo kakva „cena“, nego, naprotiv, dijalog.
Mnoge londonske analize govore kako je stav Vašingtona prema ukrajinskom pitanju određen i raspoloženjem u samoj Americi gde se (posle Sirije) Obama sapleo na još jednu „crvenu liniju“. U uvodniku „Vašington posta“ od drugog marta stoji, tako, da je „Vladimiru Putinu trebalo samo dva dana da se pojavi sa bagatelisanjem Obaminog upozorenja Rusiji… SAD se sada nalaze suočene sa aktom gole ruske agresije u centru Evrope, koja preti da kao parni valjak pregazi američkog predsednika i njegove saveznike… Obama mora da pokaže da se to neće dogoditi“.
Nik Robinson zaključuje kako je „jasno“ da Putin računa da će Zapad još malo „graktati, ali se neće pokrenuti“. Za razliku od ranijih sličnih situacija, kada je podržavala ratne pokliče ultradesnih intervencionista u Americi i kod kuće, britanska štampa ovih dana pokazuje više smisla za balans, sada kada je instinkt imperijalnog intervencionizma udario u tvrdo.

PUČISTI NA TANKOM LEDU Nedeljno izdanje „Mejla“ dozvolilo je sebi da preko svih stubaca (2. marta) umesto osude, postavi pitanje: „Da li je Putin bio u pravu kada je intervenisao?“
Prvi put u dugim decenijama posle okončanja Hladnog rata konstatuje se da je Zapad 25 godina „pogrešno postupao sa Rusijom“, pa kolumnista u „Mejlu“, Piter Hičins postavlja pitanje: „Zašto smo to radili kada je Moskva mogla da bude naš prijatelj, samo da smo mi to hteli?“ Trebalo je, dakle, četvrt veka da se otkrije vrlina saradnje umesto neprijateljstva prema Rusiji i da, tek kada je Moskva, posle toliko decenija, rekla veliko „njet“, u nekim glavama na Zapadu sevne mudrost da „današnja Rusija nije nekadašnji Sovjetski Savez“. Sve i da jeste…
Hičins, takođe, pita zašto Zapad nije pomogao ponosnom i hrabrom ruskom narodu kada se posle1991. godine Sovjetski Savez našao u ruševinama nakon 74 godine marksizma. Zapad je, naprosto, kaže se dalje, prigrlio haotičnu vladavinu Borisa Jeljcina, koji je bombardovao i vlastiti parlament, „pa nije ni čudo što ruski glasači vide u Vladimiru Putinu svog spasioca“.
Ključna ideja Hičinsovog stava jeste kako je Zapad, umesto da prihvati da je Hladni rat okončan, pokrenuo sada novi… Na još veću žalost, taj rat se pokreće bez dobrog razloga podstičući ruskog suseda, Ukrajinu da po svaku cenu uđe u Evropsku uniju i NATO, baš kao da SSSR još i danas postoji.
„Mejl“ je izrazito kritičan prema Evropskoj uniji i daljem članstvu Britanije u njoj, pa podseća da su EU i SAD poslednjih meseci učinili sve da – diplomatijom, novcem i propagandom – Kijev što više udalje od Moskve, a približe EU i NATO-u… Potpirivali su vatru sukoba kojem se trenutno ne sagledava kraj… Oni su agresivno pokušavali da Ukrajinu „otkače“ od Rusije i da je uvuku o orbitu Brisela, mada su morali da budu svesni kako će to da razjari Rusiju.
U istom smislu je i jedan osvrt na Radiju BBC4, različit od celokupne redakcijske politike korporacije, koja je izrazito neobjektivna u podršci kijevskom puču: „Visoke američke, EU i nemačke ličnosti u jatima su sletale u Kijev da podrže i potpale antiruske mase… Zamislite kako bismo se mi osećali kada bi ministar spoljnih poslova Rusije došao u Edinburg na miting Britanske nacionalne partije (BNP) i sa te tribine podržavao nezavisnost Škotske?“
„Miror“, opet, kaže da je Putinov krimski gambit u stvari „izrugivanje zapadnoj demokratiji“. Po ovoj tezi, Putin šalje jasnu poruku Zapadu: „Vi po celom svetu podstičete secesionističke pokrete i uživate da se mešate u poslove drugih naroda… Evo vam sada prilike da probate stvarni ukus te politike.“
Eksponirajući nemoć Zapada da uobičajenim manirom vojne sile neutrališe Putinov ukrajinski gambit, „Miror“ piše da su pučisti u Kijevu, u stvari, navučeni na tanak led; da je Kijev izneveren od onih koji su ga podsticali da ruši demokratski izabran režim, ma koliko taj režim ne bio po volji bilo kojoj strani u novom hladnom ratu. „Sada kada smo Ukrajincima podgrejali nade koje ne možemo da ispunimo, samo smo probudili stare strasti u ovom inače neuralgičnom delu sveta i samo Bog zna gde će ovo da se završi“ (Hičins).
Zvanična politika u Vajtholu ne pokazuje, bar po spoljnim manifestacijama, znake da je shvatila veličinu greške u kojoj je Britanija, kao jedna od ključnih članica EU, imala većinski udeo.

U MOSKVI NE SEDI PIJANI JELJCIN Apologeta britanske zvanične politike u Ukrajini, Edvard Lukas, ekspert za pitanja Rusije u londonskom „Ekonomistu“, misli, međutim, da „Putinov pokušaj da reinkarnira Sovjetsku imperiju preti ne samo Ukrajini nego i miru u celoj Evropi“. Po njemu, odgovor Zapada na ruski izazov bio je „blag i kukavički“ i neka vrsta „samoubilačkog rizika“. Takozvani Budimpeštanski memorandum (1994) koji garantuje suverenitet Ukrajine, flagrantno je prekršen. Najpre putem ruskih trgovinskih sankcija prema Kijevu kako bi se Ukrajina udaljila od EU a zatim podrškom Janukovičevom udaru na opoziciju i, na koncu, „ovom okupacijom Krima“. Istina, podvlačeći kako su Rusi prekršili reč datu u Budimpešti, Lukas kaže da su i Britanci prekršili reč, ali time što su opoziciji koja je rušila vlast Janukoviča uskratili pomoć „u barutu“… Opoziciji je obećano sve kako bi se Ukrajina udaljila od Rusije, „ali smo kao pravi beskičmenjaci omanuli čak i u primeni tako blagih mera kao što su uskraćivanje viza ili zamrzavanje pologa u bankama da bar na taj način kaznimo Kremlj za njegovo ponašanje“.
Poenta što u celu ukrajinsku priču unosi i sablast atomskog oružja, a Ukrajina ga se svojevremeno odrekla u zamenu za garancije suvereniteta osporavanom odlukom (1954) Nikite Hruščova, kada je Ukrajina postala samostalna država. „Da li bi se“ – sledi pitanje londonskih jastrebova Kameronu – „tadašnja vlada uopšte odrekla posedovanja atomskog oružja da je znala da će Putin napasti, a da mi nećemo ni prstom mrdnuti?“
Dobra vest iz Londona je, ipak, da evociranje atomskog arsenala u ukrajinskoj priči ostaje usamljen incident, da su govornici, glasila i nosioci impulsa intervencionizma unapred izračunali kako, na primer, samo u Sevastopolju na Krimu ima dovoljno ruskih ratnih brodova (136); kako Ukrajina nije Kosovo, Avganistan, Irak ili Libija. Kako u Moskvi ne sedi tužni Gorbačov ili pijani Jeljcin nego Vladimir Vladimirovič. Zato kao posledicu toga prvi put od okončanja prvog Hladnog rata pa do početka ovog drugog, imamo rusko”njet”, a umesto bombi, samo englesko „pliz“.

[/restrictedarea]