Pogled iz dijaspore

Piše Predrag Radonjić

Svaki izlazak Srba sa Kosmeta na srpske izbore je mnogo više od banalnog političkog opredeljivanja. On predstavlja i potvrdu, makar i zamagljenu, da su i dalje građani Srbije

Tek što se agonija održavanja kosovskih lokalnih izbora na jedvite jade privela kraju, Srbi na Kosovu i Metohiji, a sa njima i Beograd i Priština, našli su se u još jednom (pred)izbornom galimatijasu. Ovoga puta u pitanju su izbori za parlament Republike Srbije, na kojima bi svoj glas trebalo da daju isti oni što će, koliko na jesen najkasnije, glasati, ili barem moći to da učine, i za skupštinu onoga što se zove „Republika Kosovo“. Građani za koje vlade i u Beogradu i u Prištini tvrde da njima pripadaju. Sad, ko se može snaći u ovoj kafkijanskoj i(li) beketovskoj postavci političke stvarnosti i iz njene slike iščitati jasne poruke, svaka mu čast.

 

UTUK NA UTUK

Ono što povezuje sve ove izbore za institucije dva sistema, osim što se održavaju na istoj teritoriji i međ’ istom biračkom bazom, jeste činjenica da uvek predstavljaju mnogo više od pukog iskazivanja volje građana. I za Beograd i za Prištinu oni i na simboličan i na bukvalan način označavaju upravljanje teritorijom na kojoj se održavaju, što se posebno zaoštreno odražava na primeru severa Kosova. Upravo zbog toga, a još više zbog unutrašnje političke i predizborne upotrebe, dolazi do retoričkog prepucavanja iz redova drugog ešelona i jedne i druge strane. Na poruke poslate od Edite Tahiri, zamenice kosovskog premijera, da „Srbija ne može da organizuje izbore na Kosovu“ jer je „susedna zemlja“ i da je „Sporazum o normalizaciji odnosa, postignut u Briselu, definitivno označio kraj bilo kakvog mešanja Srbije u unutrašnje stvari Republike Kosovo“, odgovorio je predsednik Odbora Skupštine Srbije za KiM Milovan Drecun rečima da će oni svakako biti održani a da „prištinski zvaničnici uvek iznose u javnost drugačije stavove od onih dogovorenih Briselskim sporazumom kada god je osetljiva tema koja može da doživi kritiku od albanske zajednice“.

Ovaj utuk na utuk prvenstveno otvara krucijalnu temu objavljivanja ili neobjavljivanja zvanične verzije ili prevoda integralnog Briselskog sporazuma, kao i njegovog temeljnijeg i stručnog tumačenja, oko čega su, kao i oko mnogih drugih lako dokazivih činjenica, mišljenja vlasti i opozicije podeljena.

 

[restrictedarea]

IZBORI ILI SAKUPLJANJE GLASOVA

Pre nekih mesec dana, kada se ova tema prvi put načela u srpskim medijima, „visoki zvaničnik vlade Srbije je nezvanično izjavio“, kako se to oveštalo kaže kada je reč o informacijama planski plasiranim u javnost, da će Srbi na Kosovu i Metohiji moći da glasaju na predstojećim parlamentarnim izborima. Vest lepa, obradovala gotovo sve Srblje, pa i one sumnjičave prema dostignućima Briselskog sporazuma. Već dan potom stigla su tumačenja OEBS-a, predstavnika kosovske vlade i najbitnijeg činioca u ovoj priči, američke ambasadorke u Prištini Trejsi Džejkobson, a ona su u načelu potvrđivala ovu mogućnost, ali su upućivala na traženje modaliteta po kojima bi se glasovi Srba sa Kosova vodili kao „glasovi iz dijaspore“. Ovo je već bio svojevrsni „hladni tuš“, posle čega su se svi kojima je do Kosova i Metohije stalo mogli osećati kao Pantić (Krstimir) kada je pogledao ispod stikera na svojoj zakletvi.

Priča o modalitetima organizovanja srpskih parlamentarnih izbora na KiM se nastavila, pa je tokom prethodnih nedelja najviše bilo reči o tome da li će biti standardnih biračkih mesta gde će kosovski Srbi glasati ili će biti glasački centri u kojima će se prikupljati glasovi pa odatle u džakovima slati „u Srbiju“(!) na prebrojavanje. Na tom nivou su i Drecunove reči kako je Prištini preostalo „samo da promeni retoriku“, da „izbore nazove sakupljanjem glasova“ a „izborna mesta nekakvim centrima“. I ovde se došlo do već amblematične situacije, da deluje kako je važnije imenovanje nečega od njegove suštine.

 

TEATAR APSURDA

Sudeći po svemu do sada poznatom, izabran je međumodel glasanja iz 2012. koji i u ovom trenutku može da se tumači kao mala pobeda Beograda. Sad, da li je u pitanju igra,  svojevrsni revanš za prethodne kosovske izbore ili barem privid pružanja nečeg sličnog, otvoreno je pitanje. Zanimljivo bi bilo u tom smislu uporediti ponašanje Prištine i Beograda. Dok se prvi oštro, makar retorički, suprotstavljaju održavanju srpskih izbora na Kosovu, srpska strana je bila prilično kooperativna u podršci i održavanju kosovskih izbora.

I u jednoj i u drugoj izbornoj priči pojavljuje se neizbežni OEBS, koji kao deus ex machina, tj. kao viša sila niotkuda rešava probleme u ovom teatru apsurda. Ako se pažljivije pročitaju izjave Edite Tahiri, uviđa se da ona nije rekla da se srpski izbori, odnosno glasanje na Kosovu za srpski parlament ne može održati, već da to ne može sprovoditi Beograd. OEBS, dakle, može. Slično je bilo, za srpsku upotrebu, i sa kosovskim lokalnim izborima na severu. Sa druge strane, Drecun otpisuje da će OEBS tek nadgledati njihovo održavanje, kao što su to i prištinski zvaničnici tvrdili u slučaju kosovskih.

Za to vreme, Srbi na KiM ostaju „topovsko meso“ u ovom nadgornjavanju i poigravanju. Da njih neko nešto pita, odgovor bi bio jednostavan. Oni bi glasali isključivo na srpskim izborima, što je i njihova izlaznost, u odnosu na kosovske izbore, do sada više puta pokazala. Svaki izlazak na srpske izbore za njih je mnogo više od običnog glasanja i banalnog političkog opredeljivanja. On predstavlja i potvrdu, makar i zamagljenu, da su i dalje građani Srbije.

Autor je urednik KiM radija

[/restrictedarea]