Поглед из дијаспоре

Пише Предраг Радоњић

Сваки излазак Срба са Космета на српске изборе је много више од баналног политичког опредељивања. Он представља и потврду, макар и замагљену, да су и даље грађани Србије

Тек што се агонија одржавања косовских локалних избора на једвите јаде привела крају, Срби на Косову и Метохији, а са њима и Београд и Приштина, нашли су се у још једном (пред)изборном галиматијасу. Овога пута у питању су избори за парламент Републике Србије, на којима би свој глас требало да дају исти они што ће, колико на јесен најкасније, гласати, или барем моћи то да учине, и за скупштину онога што се зове „Република Косово“. Грађани за које владе и у Београду и у Приштини тврде да њима припадају. Сад, ко се може снаћи у овој кафкијанској и(ли) бекетовској поставци политичке стварности и из њене слике ишчитати јасне поруке, свака му част.

 

УТУК НА УТУК

Оно што повезује све ове изборе за институције два система, осим што се одржавају на истој територији и међ’ истом бирачком базом, јесте чињеница да увек представљају много више од пуког исказивања воље грађана. И за Београд и за Приштину они и на симболичан и на буквалан начин означавају управљање територијом на којој се одржавају, што се посебно заоштрено одражава на примеру севера Косова. Управо због тога, а још више због унутрашње политичке и предизборне употребе, долази до реторичког препуцавања из редова другог ешeлона и једне и друге стране. На поруке послате од Едите Тахири, заменице косовског премијера, да „Србија не може да организује изборе на Косову“ јер је „суседна земља“ и да је „Споразум о нормализацији односа, постигнут у Бриселу, дефинитивно означио крај било каквог мешања Србије у унутрашње ствари Републике Косово“, одговорио је председник Одбора Скупштине Србије за КиМ Милован Дрецун речима да ће они свакако бити одржани а да „приштински званичници увек износе у јавност другачије ставове од оних договорених Бриселским споразумом када год је осетљива тема која може да доживи критику од албанске заједнице“.

Овај утук на утук првенствено отвара круцијалну тему објављивања или необјављивања званичне верзије или превода интегралног Бриселског споразума, као и његовог темељнијег и стручног тумачења, око чега су, као и око многих других лако доказивих чињеница, мишљења власти и опозиције подељена.

 

[restrictedarea]

ИЗБОРИ ИЛИ САКУПЉАЊЕ ГЛАСОВА

Пре неких месец дана, када се ова тема први пут начела у српским медијима, „високи званичник владе Србије је незванично изјавио“, како се то овештало каже када је реч о информацијама плански пласираним у јавност, да ће Срби на Косову и Метохији моћи да гласају на предстојећим парламентарним изборима. Вест лепа, обрадовала готово све Србље, па и оне сумњичаве према достигнућима Бриселског споразума. Већ дан потом стигла су тумачења ОЕБС-а, представника косовске владе и најбитнијег чиниоца у овој причи, америчке амбасадорке у Приштини Трејси Џејкобсон, а она су у начелу потврђивала ову могућност, али су упућивала на тражење модалитета по којима би се гласови Срба са Косова водили као „гласови из дијаспоре“. Ово је већ био својеврсни „хладни туш“, после чега су се сви којима је до Косова и Метохије стало могли осећати као Пантић (Крстимир) када је погледао испод стикера на својој заклетви.

Прича о модалитетима организовања српских парламентарних избора на КиМ се наставила, па је током претходних недеља највише било речи о томе да ли ће бити стандардних бирачких места где ће косовски Срби гласати или ће бити гласачки центри у којима ће се прикупљати гласови па одатле у џаковима слати „у Србију“(!) на пребројавање. На том нивоу су и Дрецунове речи како је Приштини преостало „само да промени реторику“, да „изборе назове сaкупљањем гласова“ а „изборна места некаквим центрима“. И овде се дошло до већ амблематичне ситуације, да делује како је важније именовање нечега од његове суштине.

 

ТЕАТАР АПСУРДА

Судећи по свему до сада познатом, изабран је међумодел гласања из 2012. који и у овом тренутку може да се тумачи као мала победа Београда. Сад, да ли је у питању игра,  својеврсни реванш за претходне косовске изборе или барем привид пружања нечег сличног, отворено је питање. Занимљиво би било у том смислу упоредити понашање Приштине и Београда. Док се први оштро, макар реторички, супротстављају одржавању српских избора на Косову, српска страна је била прилично кооперативна у подршци и одржавању косовских избора.

И у једној и у другој изборној причи појављује се неизбежни ОЕБС, који као deus ex machina, тј. као виша сила ниоткуда решава проблеме у овом театру апсурда. Ако се пажљивије прочитају изјаве Едите Тахири, увиђа се да она није рекла да се српски избори, односно гласање на Косову за српски парламент не може одржати, већ да то не може спроводити Београд. ОЕБС, дакле, може. Слично је било, за српску употребу, и са косовским локалним изборима на северу. Са друге стране, Дрецун отписује да ће ОЕБС тек надгледати њиховo одржавање, као што су то и приштински званичници тврдили у случају косовских.

За то време, Срби на КиМ остају „топовско месо“ у овом надгорњавању и поигравању. Да њих неко нешто пита, одговор би био једноставан. Они би гласали искључиво на српским изборима, што је и њихова излазност, у односу на косовске изборе, до сада више пута показала. Сваки излазак на српске изборе за њих је много више од обичног гласања и баналног политичког опредељивања. Он представља и потврду, макар и замагљену, да су и даље грађани Србије.

Аутор је уредник КиМ радија

[/restrictedarea]