Od agresije do lepog života

Piše prof. Radoš Smiljković

Moćnici Zapada strogo kontrolišu sve aspekte života u Srbiji kako ona ne bi više nikada postala subjekt regionalnog i evropskog razvoja

Agresija NATO 1999. na SR Jugoslaviju predstavlja međunarodni zločin imperijalnog Zapada na čelu sa SAD. Na prvi pogled, to je jedna u nizu koje se događaju vekovima. Ali nije sasvim tako. Jugoslavija je u Evropi jedinstvena po sveukupnosti svojih prijateljskih odnosa sa zapadnim saveznicama.

U stvari, od početka jugoslovenske krize odvija se napad na Srbiju, čiji su planeri i predvodnici Nemačka i SAD. Odluka o razbijanju SFR Jugoslavije predstavlja novi germanski udar na Srbiju. Zapad se u Mastrihtu poneo kao u Minhenu 1938. godine. Secesija Slovenije i Hrvatske i ukidanje ustavnih prava Srba jugoslovensku krizu pretvara u rat na Balkanu. Stižu trupe Zapada (ostavljam po strani njihovo imenovanje). Samo što je postignut Dejtonski sporazum 1995, Amerika sa Nemačkom otvara rat u južnoj srpskoj pokrajini.

 

AGRESIJA NIJE OKONČANA Oružana agresija na Srbiju počela je znatno ranije vojnim akcijama protiv Srba u Hrvatskoj i BH. Ona se odvijala i kroz podršku i pomoć pristizanju vojne pomoći secesionistima u Hrvatskoj i BH iz inostranstva. Mudžahedini su pristizali uz podršku sa Zapada. Ako Haški tribunal posmatramo u političko-sociološkoj kompleksnosti, agresija još uvek traje.

U borbi za slobodu i očuvanje nacionalnog identiteta Srbi su prvi put u novijoj istoriji doživeli da tradicionalni saveznici sa našim tradicionalnim neprijateljima izvrše višestruku temeljnu agresiju. Demonstriraju namere uništenja srpske države i totalne degradacije naroda srpskog. Nastavak agresije posle bombardovanja razočarao je i mnoge srpske „vesternfantaste“. Uoči pogibije premijer dr Đinđić izjavio je da više ne može da vlada Srbijom protiv interesa srpskog naroda.

Agresija je zaustavila sveukupni socijalno-politički razvoj Srbije. Omogućila je secesionistima da proteraju Srbe sa svojih životnih prostora… Zemlja i narod su zatrovani uranijumom kojim nas je temeljno zasipala NATO avijacija tri meseca. Posle decenije i po od bombardovanja najvidljivija svedočanstva prisustva imperije Zapada na Balkanu predstavljaju srušene fabrike i mostovi na rekama srpskim i evropskim. Uništavanje privrede tokom sankcija i bombardovanja predstavlja dokaz o dugoročnim namerama ubijanja naroda.

 

[restrictedarea]

POSLEDICE I − ĆUTANJE U Srbiji je posle bombardovanja polovina radno sposobnog stanovništva ostala bez sigurnih izvora za život. Bez obzira na statistike o broju nezaposlenih ostaje činjenica da i dalje bruto nacionalni dohodak ne prelazi 40 odsto iz 1989. godine. Moćnici Zapada strogo kontrolišu sve aspekte života u Srbiji kako ona ne bi više nikada postala subjekt regionalnog i evropskog razvoja. S vremena na vreme pojavi se poneka kompanija sa Zapada da otvori neki svoj pogon. Pri tome Srbija mora dodatno da plati prijem svakog novouposlenog. I da ne postavlja pitanje uslova pod kojima će njeni građani raditi. Posle 15 godina od bombardovanja svakog dana u Srbiji 600 ljudi ostaje bez posla. Polovinu tog broja čini mladost Srbije.

Niko, pri tome, ne sme da pomene odgovornost megakapitala Zapada za naše nazadovanje. Neki od predstavnika Srbije su toliko snishodljivi kao da se izvinjavaju zapadnjacima što nas je NATO bombardovao. Istovremeno, iz Brisela i Vašingtona stižu pretnje da se ne sarađuje sa Rusijom. Sa velikom silom koja nas nikada nije bombardovala i koja izgradnjom gasovoda i drugih strateških objekata pokazuje spremnost za saradnju u obostranom interesu.

Srpskom narodu se ostavlja na raspolaganju da se unutar sebe grize i okrivljuje za nedaće koje su nas snašle. Nacionalne manjine se podstiču na doprinos daljem rastakanju Srbije. Naravno, snosimo i mi veliki deo odgovornosti, naročito politički vrhovi. Ali ni približno koliko zlo koje je naneo megakapital Zapada, i dalje ga nanosi.

Nama je određena jedna alternativa za budućnost – integracija u Evropsku uniju. Naravno, mi smo evropski narod i država, pa je normalno da učestvujemo u stvaranju Evropske državne zajednice. Nažalost, od nas se ne očekuje da učestvujemo u njenom stvaranju, već da prihvatimo uslove koje nameću vodeće države u njoj. U stvari, naše integrisanje u Evropsku zajednicu počelo je satanizacijom i sankcijama, pa tromesečnim bombardovanjem. Ali mi smo zaboravili na prošle integracije preko okupacije kao jedine alternative. Nemojmo zato da se čudimo što u tome prednjači nemačka vlada sa kancelarkom Merkel na čelu.

 

MRŽNJA Nama Srbima nije svejedno ko je glavni i najuticajniji pregovarač u ime Evropske unije. Ako je to Nemačka, imamo previše razloga da ne verujemo u dobre namere. Njen politički vrh se ponaša kao da konkurišemo za ulazak u nemačku federaciju. Posle svetskih ratova Nemačka je svoj prvi vojni nastup u svetu realizovala u bombardovanju Srbije. Samo ljudi što nas genetski mrze mogu avijaciju poslati na Beograd koji još nije zalečio rane iz Drugog svetskog rata.

Integrisanje Srbije u Evropsku uniju odvija se u senci NATO agresije i haških suđenja. Prvi krug pretpostavki za ulazak treba da obezbedimo realizovanjem zahteva NATO i SAD. Pre svega, faktičko priznanje Kosova za nezavisnu državu. Zaboravljanje Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 jeste najvažnija provera lojalnosti svake vlasti u Srbiji. Sledi iza toga dalje razbijanje Srbije na delove, pa „razvaljivanje“ jedinstvenog srpskog jezika. U tom kontekstu i nezaboravni pesnik i državnik Njegoš stigao je pred Haški tribunal. Ubrzo će i Ivo Andrić da mu se pridruži. Ako se nastavi taj trend, Srbija će ući u EU kao šagrinska koža.

Od srpskog naroda se traži da promeni svest i da jednom zasvagda zaboravi svoju prošlost i svoje pretke. Treba da zaboravi svoje borbe za oslobođenje od Osmanlijske Turske i germanskih okupacija u svetskim ratovima. Da zaboravi da je u svetskim ratovima i daljoj prošlosti predstavljala primer ostatku Evrope kako se brani nezavisnost. Nisu retki progresivni intelektualci na Zapadu koji ističu da se od nas može naučiti kako nema cene borba za slobodu i nezavisnost. Zapamtio sam odgovor na pitanje novinara velikog američkog pisca, Normana Majlera u austrijskim novinama u vreme bombardovanja: „Nije Milošević zločinac, već heroj koji brani svoju otadžbinu.“

 

NAŠA OBAVEZA Obeležavanje 15-godišnjice oružane agresije na SR Jugoslaviju obavezuje nas da pažljivo pogledamo još jednom do čega je ona dovela Balkan. Posle višedecenijskog mira i razvoja Balkan je postao najnerazvijenije i najnestabilnije područje Evrope. Tu funkcioniše više malih državica sa perspektivom daljeg usitnjavanja. Nastavlja se stvaranje ekonomskih, nacionalnih i verskih uslova za nove mržnje i sukobljavanja. Reafirmišu se ideje i nosioci međunacionalnih i državnih sukoba iz Drugog svetskog rata.

U toku je međunarodno suđenje između Srbije i Hrvatske za zločine tokom građanskog rata devedesetih godina. Da ne bi došlo do pomirenja među njima, postarao se Vatikan. Uveliko traju pripreme za beatifikaciju ratnog kardinala Hrvatske, Alojzija Stepinca. Ako bude proglašen za hrišćanskog sveca, to će značiti prenebregavanje njegove odgovornosti za nebrojene žrtve Srba, Jevreja i Cigana tokom vladavine hrvatskih fašista.

[/restrictedarea]