Misterija leta MH370

Piše Filip Rodić

Sudbina aviona „boing 777“ sa 239 putnika i članova posade na letu MH370 „Malezija erlajnsa“ i dalje je nepoznata. Tokom deset dana potrage za nestalim avionom saznalo se vrlo malo o tome šta se dogodilo, došlo se do sukobljenih dokaza i najrazličitijih teorija

Avion na letu MH370 poleteo je iz Kuala Lumpura u subotu 8. marta u 12:40 po lokalnom vremenu i uputio se ka severu sa 12 članova posade i 227 putnika. U 1:07 prekinuta je rutinska satelitska komunikacija aviona preko sistema ACARS, a 14 minuta kasnije, u 1:21 isključen je i transponder koji civilnoj kontroli leta omogućava praćenje aviona. Malo nakon toga, iz aviona je upućena i poslednja poruka: „U redu, laku noć.“ Iako je u ovo vreme avion postao nevidljiv za civilnu kontrolu leta, radar malezijske vojske pratio je avion još oko sat pošto je skrenuo oštro na zapad, prešao Malezijsko poluostrvo i ušao u Andamansko more oko 2:15.

Gde je završio let MH370? Zbog toga što se za sada zna samo ovo što je gore navedeno, poslednjih dana razvijen je čitav niz teorija koje idu od toga da je pilot počinio samoubistvo, preko otmice do mehaničkog kvara na avionu.

 

TEORIJA SAMOUBISTVA PILOTA Kada su malezijske vlasti otkrile da je avion na letu MH370 namerno skrenut sa kursa i da je oprema za lociranje isključena, pažnja je upućena na pilote. Kapetan Zahari Ahmed Šah, star 53 godine, opisan kao otac troje dece, „velikodušan i pun ljubavi“, navodno je na dan leta obišao sud gde je malezijski opozicioni lider Anvar Ibrahim nepravosnažno osuđen na pet godina zatvora zbog optužbi da je praktikovao sodomiju, zabranjenu u muslimanskoj Maleziji. Nesporno je da je Šah bio njegov pristalica i daleki rođak, ali su njegovi prijatelji odbacili mogućnost da bi mogao biti „fanatik“.

Teorija da je sudbina aviona zapečaćena u kokpitu dovodi u sumnju i drugog pilota, Farika Abdula Hamida, starog 27 godina koji je, kako je potvrđeno, izgovorio poslednje reči iz aviona, dospele do kontrole leta. On je, pred put, na internetu ostavio komentar „Vreme je da se žrtva podigne na viši nivo“. Pretrage domova oba pilota, uključujući i konfiskovanje simulatora leta kod Šaha, nisu, međutim, donele nikakve očigledne dokaze, poput oproštajne poruke, koji bi ukazali na njihovu odgovornost za nestanak aviona. U prošlosti, međutim, postoje slučajevi da su piloti uništili sopstvene avione.

[restrictedarea]

TERORIZAM Pošto je komunikacija prekinuta u fazama, posebno kad se uzme u obzir i sadržina poslednje poruke koja istovremeno može biti i umirujuća, ali i vrlo uznemirujuća, jedna od najprihvatljivijih teorija za sada je teroristička otmica.

Jedna od najraširenijih ideja je da je avion odvezen negde u Centralnu Aziju, leteći nisko da bi se izbegao radar. Ova teorija je primamljiva jer ostavlja mogućnost da je 239 ljudi iz aviona i dalje živo, ali je, međutim, teško održiva, jer je u svim dosadašnjim slučajevima otmice aviona, od 1970. pa do terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001, odmah svima bilo poznato šta se desilo sa otetim avionom.

Na primer, setimo se otmice aviona koju je 6. septembra 1970. organizovao Narodni front za oslobođenje Palestine. Plan je tada bio da se otmu ukupno četiri aviona – tri aviona koja su letela za Njujork i jedan koji se bio uputio u London. Otmica jednog aviona bila je sprečena, dva su sletela na aerodrom „Doson“, bivšu britansku vojnu bazu u Jordanu, i jedan je prvo odvezen u Bejrut a potom u Kairo. Cilj otmica bio je da se stekne što veća medijska pažnja i putnici su držani kao taoci. Novinari su odvezeni u Jordansku pustinju gde su održavane konferencije za štampu. U ovim otmicama niko nije izgubio život, osim jednog teroriste, a svi taoci su bili naknadno oslobođeni. Doba ovakvih otmica brzo je okončano, jer su uvedene mere koje su dovele do toga da one postanu praktično nemoguće, a Narodni front za oslobođenje Palestine je odustao od ove taktike nakon svega nekoliko godina.

Tek 11. septembra 2001. započela je nova era vazdušnog terorizma. Do tada, vazduhoplovne agencije primenjivale su u ovakvim slučajevima taktiku koja se svodila na pregovaranje s otmičarima, bezbedno spuštanje aviona na neki od aerodroma i prepuštanje snagama reda da okončaju situaciju. Cilj je bio da svi iz aviona izađu živi. Napadi na Njujork i Vašington dokazali su da je ova tehnika neefikasna kada planovi terorista uključuju uništenje aviona. Putnici više nisu argument u pregovorima i nisu ni od kakve koristi teroristima, osim da njihovom smrću šokiraju javnost. Uvedene su nove mere, kao što su bezbednosna vrata na ulazu u kokpit aviona.

U odnosu na to vreme promenila se priroda otmice aviona, ali nije jedna stvar – otmičarima je važan publicitet. U oba slučaja otmice su osmišljene tako da privuku pažnju javnosti. U prvom, otmičari su imali jasne zahteve objavljene na sva zvona, dok je u drugom bio jasan cilj šokirati i zaplašiti javnost.

U slučaju leta MH370, međutim, deset dana pošto je on nestao ne samo da niko nije izneo nikakav zahtev nego se i terorističke organizacije trude da se distanciraju, pa je čak jedan pakistanski talibanski vođa izašao u javnost i jasno agenciji „Rojters“ rekao: „Želeli bismo da smo imali priliku da otmemo ovakav avion, ali mi to nismo uradili.“

 

MEHANIČKI KVAR ILI GREŠKA PILOTA Jedno od mogućih objašnjenja za nestanak aviona na letu MH370 moglo bi biti u činjenici da je američka Federalna vazduhoplovna administracija (FAA) prošle godine upozorila na ozbiljan tehnički nedostatak kod aviona tipa „boing 777“ i svim kompanijama skrenula pažnju na opasnost od pucanja omota trupa ispod mesta na kojem se nalazi satelitska antena aviona, što bi moglo dovesti do pada pritiska, zbog čega bi putnici, uključujući i posadu, mogli pasti u nesvest. Stručnjaci za avijaciju navode da bi „spori pad pritiska mogao postepeno da onesposobi i zbuni pilote i pre nego što bi sistem za upozorenje registrovao dekompresiju u kabini“. Ako bi pad pritiska bio dovoljno postepen, moguće je da piloti ne bi bili svesni šta se događa i ne bi stavili maske s kiseonikom pre nego što bi bilo kasno.

Mesto na kojem se nalazi tehnički nedostatak na avionu (satelitska antena) moglo bi da objasni i prekid satelitskih komunikacija, uključujući i transponder. U slučaju da se to desilo, avion bi mogao da nastavi da automatski leti, pa čak i da skrene sa kursa, dok su pilot i putnici u nesvesti.

Pošto se oko 72 odsto vazduhoplovnih nesreća dogodi ili zbog mehaničkog kvara, ili zbog greške pilota, i ovu teoriju treba ozbiljno uzeti u obzir, iako je malo verovatno da bi avion mogao sam da promeni pravac leta i nastavi da se kreće narednih nekoliko sati.

 

NAJVEĆA POTRAGA U ISTORIJI Šta se dogodilo s nestalim avionom, sa sigurnošću će se saznati tek kada budu bili pronađeni njegovi ostaci, što može da potraje jako dugo. U slučaju leta kompanije „Er Frans“ 447 iz Rio de Ženeira do Pariza 1. juna 2009, kada se avion srušio u Atlantski okean, potraga je bila svedena na prostor od 5.000 nautičkih milja (9.260 kvadratnih kilometara) i prvi ostaci letelice i dva tela pronađeni su posle pet dana,a tek dve godine kasnije pronađene su crne kutije i ostatak aviona.

Potraga za malezijskim avionom još je komplikovanija, jer je kod „Er Fransovog“ leta 447 poslednja poznata pozicija bila četiri minuta od poslednjeg poslatog signala, dok se za avion MH370 veruje da je leteo još satima, a površina koja se pretražuje iznosi čak 2,24 miliona nautičkih milja (7,68 miliona kvadratnih kilometara). U sadašnjoj potrazi učestvuje 26 država i ona se proteže na teritoriju 11 zemalja i dva vazdušna koridora. Severni koridor proteže se od severnog Tajlanda do granica Kazahstana i Turkmenistana, dok južni koridor ide od Indonezije do juga Indijskog okeana. Na severu potragu predvodi Kina, koja za pregledanje teritorije koristi 21 satelit, dok potragu na jugu predvodi Australija, koja je na osnovu satelitskih podataka znatno suzila prostor potrage, ali je i dalje potrebno pregledati površinu od oko 600.000 kvadratnih kilometara. „Za ono s čime se mi suočavamo može se reći da je potraga za iglom u plastu sena“, rekao je šef Australijske službe za pomorsku bezbednost Džon Jang.

Najduža potraga

Najduža potraga za nestalim avionom u modernoj putničkoj avijaciji desila se pre sedam godina, kada je nestao avion „boing 737-400“ kompanije „Pi-Ti Ejdam skajkonekšn erlajns“. Avion na letu AE574 nestao je nedaleko od indonežanskog ostrva Sulavezi 1. januara 2007, i prvi ostaci aviona pronađeni su tek nakon deset dana.

[/restrictedarea]