Majstorstvo citiranja

Piše Milan R. Simić

Autor romana Tai rasipa u svom delu citate – ukrase onako kako „ život oko sebe rasipa takozvanu stvarnost“

Da je književnost posebno ispisivanje stvarnosti, uverava nas i Goran Gocić romanom Tai. Akteri njegove priče, zatočeni u ispostavljenom svetu i čudnoj sudbinskoj određenosti, iz svoje životne snage određuju vlastito delovanje u „predelu bez horizonta“ krećući se utabanim stazama kojima su prošli mnogi pre njih. Gocić, opisujući svet koji kao da je mimoišla nihilistička pustoš dobro zna da, kako zapisa Helderlin,  tamo gde je opasnost, raste i ono spasonosno! Akteri njegove priče, vlastitim delovanjem, pronalaze tračak svetlosti i usađuju nove – čini se svima poznate – vrednosti u odnosu muškarca i žene. Nije dovoljno tek reći sve je sudbina, mora se doživeti i preživeti  sudbinska određenost. Veštiji (očito, Gocić im pripada) mogu da zapišu da „ličio sam na junaka romana Tunel koji je u nekoliko trenutaka pre nego što će upoznati ženu svog života prošao takvu mentalnu agoniju oko odluke da joj priđe da pomislite kako ljudsko biće naprosto nije sazdano za takve muke“. Čitali smo neponovljivu Sabatovu priču, sećamo se Huana Pabla Kastela, „pred očima“ nam je zanosna Marija Iribarne, „opominje“ nas njihova tragična ljubavna priča. Hoćemo da kažemo da Gocić pripada majstorima citiranja, svako poglavlje „ukrašava“ rečenicom, neretko i čitavim pasusima iz drugih dela. Kroz njegov rukopis „promiču“ misli drugih pisaca i čine sazvežđe reči mudrih ljudi što jesu, kako bi rekao pesnik, reči guste kao smola. To su citati iz dela Volta Vitmena, Čehova, Sabata, Bretona, Oskara Vajlda, Žana Pola Sartra, Ničea, Hesea i drugih. Zatiču nas i zapisi iz beležnica slikara, zahvaljujući piscu „vraćamo“ se nezaboravnom filmu Emanuela čija se radnja prvog serijala dešava u Bangkoku i na Tajlandu. Roman Tai „poziva se“ i na stihove koji su osuđeni na trajanje. Rečju, rukopis rasipa citate – ukrase onako kako „život oko sebe rasipa takozvanu stvarnost, razbacuje se svojom divnom igrom slika“ (Hese) da se i sami poslužimo citatom. Da li zbog citata? – stičemo utisak da roman Tai jeste događaj prenet iz realnosti u književnost sve ne bi li ostao „kao da je voskom zaliven“ da bismo, na kraju krajeva, posle čitanja mogli i sami da kažemo: život je besmislen, živimo samo zbog ljubavi! I da je na nama samima da izaberemo način i mesto kako i gde da proćerdamo život uz uslov da jesmo vešti i kadri da budemo preduzimači sopstvene sudbinske određenosti. Da nas ne ograničava vreme, da nas ne ograničava prostor, već da budemo što je moguće bliže samom izvoru životne svetlosti i da ovakvo životno stremljenje nikada ne postane nejasno i bledo. Jer, čitamo: „Ja sam izgleda bio spreman za čuda.Oko pedesete muškarci polude‘, komentarisala je majka mog prijatelja. Moje ludilo sasvim prirodno uslovljeno, izgleda, izvadilo me je iz stanja mirovanja i smestilo na najzanimljiviju moguću putanju.“ (50)  Znamo, znanje i osećanje retko se dobro slažu. Gocić je romanom Tai pokušao, i uspeo, da neopiranjem razotkrivanju tajanstva životnosti i ljubavi znanje i osećanje dovede do znaka jednakosti. I da zaključimo. Roman Tai jeste ispisan unutrašnji svet pojedinca vredan pažnje (Ličio sam sebi na truli panj pored puta, na skitnicu čije je sećanje na vlastitu ljudskost davno izbledelo, na Jova koji je sve izgubio. /73/ ). Retka „mutna ogledala“ u tekstu rezultat su samog razlikovnog proznog procesa koji nudi delo iz kojeg se pamte rečenice. Da li je više rečenica za pamćenje u vlasništvu samog autora ili „autora gostiju“, svejedno. Već je rečeno da su tekstovi uvek verzija samo drugih tekstova, ali Gocić je uspeo da odvoji bitno, da sačuva osnovnu formu, da priča postane važnija od celog složenog sadržaja, da bude sama po sebi nosilac ideje, ne utisak. Da jeste stalno prikazivanje i ogledanje kultura i religijskih načela (Imam afiniteta prema monaškom odustajanju od sveta i saosećam s njihovom uzvišenom misijom ukidanja patnje /257/ ) da jeste priča o probanju nepoznatog a neskrivenog i onog „zaštićenog“ od nihilističke pustoši koja preti civilizaciji sve baveći se pitanjima umetnosti i smrti, ali i divljaštva. Ljubav, žudnja i tek jedna ljudska putanja na kojoj saznajemo da svet i nije samo ono što vidimo, da svet jeste i ono što osećamo. Prva rečenica u romanu jeste: Ljuljali smo se zajedno, moja trema i ja, rekom Ćao Prajom, golemom i zastrašujućom. A odjavna rečenica: Samo Bog zna koliko se trudim. Između te dve rečenice je rukopis romana Tai i odluka  NIN-ovog Književnog veća da je ovo najbolji roman publikovan u prošloj godini. Ima li mesta za znak pitanja? Čitaoci će dati odgovor pre svih kritičara. Tako i treba. Lično, dok sam zapisivao završne reči osvrta, osećao sam da ljuljali smo se zajedno, moja trema i ja. Razumemo se, zar ne?