Majkl Frojnd, publicista – Srbi su divovi

Razgovarala Nataša Jovanović

Zadivljujuće je videti narod koji je toliko dugo bio pod Turcima, a nije asimilovan, toliko pod Austrougarima, a da nije promenio ni ime ni veru, narod koji je preživeo naciste, a i dalje postoji, govori srpski jezik, čuva svoju kulturu i sećanje na prošlost

Došao sam u Srbiju da pokažem solidarnost sa građanima Srbije povodom sećanja na pogrom, kada je više desetina hiljada albanskih muslimana krenulo u kampanju etničkog čišćenja. Ako albanski ekstremisti nemaju poštovanja prema mrtvima, neće imati ni prema živima. To je bio očigledan pokušaj da se izbriše svaki trag srpskog prisustva na Kosovu i Metohiji, kaže u razgovoru za „Pečat“ Majkl Frojnd, novinar „Džeruzalem posta“ i  predsednik Društva srpsko-izraelskog prijateljstva.

 

Koliko ljudi je u Izraelu upoznato sa dešavanjima na Kosovu i kako se u javnom diskursu ocenjuje uloga međunarodne zajednice u rešavanju konflikta i konačno njena podrška separatističkim težnjama Albanaca?

Kosovo je svakodnevni problem, centralno pitanje vezano za vaš identitet i nesumnjivo tema koja u vašem diskursu privlači najviše pažnje. Zato je u tom kontekstu veoma teško razumeti zašto za većinu zapadnog sveta pitanje Kosova ne postoji na radaru interesovanja. Smatram da su podrška koju je tzv. Kosovo uživalo od strane međunarodne zajednice, kao i pritisak koji je zajednica vršila na Srbiju da se odrekne dela svoje teritorije velike greške. Takve greške se vraćaju kao bumerang. Onog trenutka kada su rešili da priznaju secesiju Kosova, oni su potpalili fitilj političke eksplozije koja će buknuti u Škotskoj, Veneciji, Kataloniji… Principi nisu nešto čemu se pribegava selektivno.

Kada ste se vi lično zainteresovali za temu Kosova?

U vreme konflikta na Balkanu devedesetih godina, studirao sam u SAD i kao većina Amerikanaca pratio dešavanja kroz prizmu američkih medija, na prvom mestu „Njujork tajmsa“. Primetio sam da je medijsko izveštavanje jednostavno, surovo i svedeno i pomislio da ono što se dešava na Balkanu neodoljivo podseća na izveštaje koji su dolazili iz Izraela a koji su bili nepotpuni i davali iskrivljenu sliku stvarnosti tamo. Tu je početak mog interesovanja za temu Kosova, ali i za sve dodirne tačke koje su nas kroz istoriju spajale. Kada je ceo svet grmeo na loše Srbe, tokom bombardovanja 1999. godine, pokojni premijer Izraela Arijel Šaron je javno osudio akcije protiv Srbije. Takođe, mnogim Izraelcima je teško palo što se Srbi u medijima prikazuju na veoma negativan način. To je razumljivo jer mi smo takođe zemlja okružena neprijateljima koji nam žele zlo. Mislim da sve veći broj ljudi u Izraelu bolje razume i uočava paralele između Srbije i Izraela. Obe zemlje su male i obe u situaciji da budu pod pritiskom međunarodne zajednice da predaju deo svoje teritorije i tako neprijatelje nagrade za nasilje i teror koji se čini nad njima. Isto tako, obe nacije su pogrešno shvaćene od strane međunarodne javnosti i obe, budući satanizovane, moraju da se nose sa licemernom politikom koja im se nameće. Zato sam ponosan na činjenicu da je Izrael izabrao da ne prizna jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, uprkos međunarodnom pritisku pod kojim je bio i pod kojim je još uvek. Mi se identifikujemo sa vašim narodom i razumemo situaciju kada svet pokuca na vaša vrata sa željom da otrgne deo teritorije i to upravo onaj na kojem je duhovno rođena nacija. Još jedna nesrećna okolnost vezuje naša dva naroda a to je činjenica da ni vi ni mi nismo uspeli u naumu da objasnimo sebe svetu. Većina ljudi, kada posmatra situaciju na Kosovu ili konfliktnu situaciju između Izraela i Palestine, nije upoznata sa nijansama istorije. I kao rezultat toga dolaze neosnovani zaključci koji odaju neobrazovanu ili osobu nedovoljno potkrepljenu informacijama. Takvi ljudi olako donose zaključak da Srbija želi da okupira Kosovo, ili Izrael Judeju i Sumariju. I naši neprijatelji su u prednosti jer znaju da je lakše reći laž nego objasniti istinu. Zato obe zemlje moraju da ulože više napora da bolje objasne sebe i svoj stav o tim pitanjima. Otuda smatram da je važno da se Izrael i Srbija drže zajedno.

[restrictedarea]

Autor ste više članaka na temu stradanja Srba i Jevreja u NDH. Kako u svetlu istine o Balkanskom holokaustu ocenjujete spor koji se vodi između Srba i Hrvata pred Haškim tribunalom?

Prošle godine sam napisao članak o zaboravljenom Holokaustu u Hrvatskoj u vreme Drugog svetskog rata. Nakon objavljivanja teksta, u kojem sam izneo svedočanstva o stravičnoj mržnji koja je vodila Hrvate u jednu od najmračnijih epizoda istorije, mnogo ljudi je zvalo, u neverici, objašnjavajući da nikada ranije ništa o tome nije čulo. Tema Balkanskog holokausta, nažalost, nije dobila dovoljno pažnje niti mesta u javnom diskursu. O njoj se očigledno dugo i smišljeno ćutalo. Shodno tome, malo ljudi zna šta se dešava u Haškom tribunalu sada.

Kako tumačite činjenicu da celokupan masovni pogrom u Jasenovcu nikada u javnosti takozvane civilizovane Evrope i sveta, kao stratište nije svrstan ravnomerno sa ostalim nacističkim konclogorima?

Ne bih rangirao tragedije, jer sve su podjednako strašne, ma u kom delu sveta se desile i ma koliko da je stradalo ljudi u njima. Ipak, u svesti Jevreja Aušvic baca senku na sva ostala stratišta, jer Poljska je 1939. bila dom više miliona Jevreja i gotovo svi su nestali u užasu Holokausta. Svaki Jevrejin, ma gde živeo, ima porodičnu ili neku drugu vezu sa stradalima. Dužnost oba naroda jeste da ovu temu rasvetli i mlađim naraštajima ostavi svedočanstvo o tome ko su bili nacisti i šta su radili njihovi pomagači na terenu. To je samo pitanje informisanja, informisanja, informisanja…

U kojoj meri je neonacizam u Ukrajini skopčan sa antisemitizmom, te kako na dešavanja u ovoj zemlji gledaju izraelski analitičari?

Gledano kroz prizmu evropske istorije, Ukrajina je uvek bila problematična zemlja. Tamo je živela velika jevrejska zajednica izložena strašnom antisemitizmu, proganjana i ubijana. Poznat je slučaj masakra nad Jevrejima u 17. veku. Ljudi koji su počinili te zločine u Ukrajini se danas slave kao nacionalni heroji. Tokom 20. veka, u vreme Holokausta, Ukrajina je bila mesto stravičnih zločina i mnogi Ukrajinci su radili kao čuvari u nacističkim logorima u kojima su stradali moji sunarodnici. Jasno je da je ukrajinski nacionalizam obojen ksenofobijom i kao takav sposoban da iznedri nasilje. S druge strane, mnogi u Izraelu ne gledaju blagonaklono na rusko delovanje na teritoriji Ukrajine i pripajanje Krima doživljavaju kao invaziju na teritorijalni suverenitet jedne zemlje. Mi na sukob u Ukrajini ne gledamo kao na holivudski film u kojem je uvek jedan momak loš, a drugi dobar. U ovom slučaju oba momka su loša. Razumem vaš odnos prema Rusiji, konačno Rusija je Srbiji pružala podršku što se Kosova tiče, no ipak, smatram da situacija na Krimu može biti presedan sa dugoročnim posledicama u budućnosti.

Kolumnista ste u „Džeruzalem postu“. Koliko je srpska tema zastupljena u vašem časopisu? 

Kada sam počeo da radim u „Džeruzalem postu“, kao praksu svakog meseca u vikend izdanju radio sam intervju sa stranim državnikom ili ambasadorom neke zemlje. Prošle godine sam razgovarao sa predsednikom Tomislavom Nikolićem a pre nekoliko meseci sa ministrom Aleksandrom Vulinom prilikom njegove posete Izraelu. Duboko me je dirnula strast sa kojom Vulin priča o Kosovu i njegova rešenost da štiti interese svog naroda u okupiranoj južnoj pokrajini. I tu sam prepoznao još jednu kopču koja vezuje naša dva naroda, neku vrstu fizičke, duhovne i mističke veze i ljubavi prema mestu za koje znamo da su njime hodali naši preci. Bio sam vrlo zahvalan kada sam dobio poziv da dođem u goste i učestvujem u Svečanoj akademiji povodom 10 godina od martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji. Odazvao sam se pozivu jer verujem da kada je tvoj brat u žalosti, važno je da odeš i da ga utešiš, a mi i Srbi jesmo braća.

Da li se izraelska štampa može pohvaliti slobodom izveštavanja?

Medijska slika u Izraelu je živa, mediji, štampa vrlo su kritični prema vlasti. Tek u vanrednim situacijama dešavalo se da se štampanje nekog teksta odloži, ukoliko takvu odluku na osnovu procene da tema zadire u nacionalne interese zemlje, donese vojni cenzor. U vremenu, eri interneta, kada je nemoguće kontrolisati tok informacija, cenzura je zastarela. Što se tiče pristrasnosti u izveštavanju pojedinih medija, moram reći da je kod nas situacija slična onoj na Zapadu i da dok levičarsko-liberalni pristup izveštavanju podrazumeva zagovaranje ustupaka u smislu teritorije Palestini i odustajanja od zemlje, s druge strane postoje i kuće, kao ona u kojoj ja radim, koje brane nacionalne interese svoje zemlje. Ocenjen kao ekstremistički, ovaj deo medijske scene je u odnosu na prethodno opisani, dosta skrajnut. Mene ta situacija uznemirava jer spadam u ljude koji ne misle da je nacionalizam ružna reč. Naše pravo na izraelsku zemlju je apsolutno, biblijsko, istorijsko, strateško i moralno. Reč Palestina ne postoji u jevrejskoj Bibliji ni u Svetom pismu ni u Kuranu. To je moderna tvorevina, nešto što su arapske zemlje stvorile i promovisale kako bi Izraelu uskratile legitimno pravo na svoju zemlju. To je laž. To je isto kao kada bi vama rekli da je Kosovo albanska zemlja a Srbi okupatori koji nemaju istorijsko pravo na to područje. To je jedna očigledna laž. Ali mnogi ljudi ne poznaju istoriju i podležu takvoj vrsti laži.

Čime potaknuti ste odlučili da osnujete Društvo srpsko-izraelskog prijateljstva?

Pre nekoliko godina razgovarao sam sa srpskim ambasadorom Zoranom Basarabom i tada se rodila ideja o osnivanju Društva izraelsko-srpskog prijateljstva, koje u tom trenutku nije postojalo, a istovremeno se činilo, da pored oficijalne, postoji mnogo prostora za razvijanje i negovanje narodne diplomatije. U međuvremenu smo organizovali i sponzorisali više manifestacija gde je cilj bio upoznati građane Izraela sa istorijom Srbije. Jedan od projekata bio je vezan i za filmski festival održan u Jafi, u Tel Avivu i Jerusalimu, kao i muzički koncert koji je bio veoma uspešan. Društvo ima i svoju Fejsbuk stranicu sa preko 16 hiljada članova. Zapanjen sam brojem Izraelaca koji kažu „Ja volim Srbiju“, i Srba koji kažu „Ja volim Izrael“. Lično mislim da su Srbi divovi, i doslovno, i u smislu istorije. Kada hodam ulicama, svi su visoki, to je doslovno. Istorijski, smatram da su divovi jer i dalje postoje uprkos onome kroz šta su prošli svih ovih vekova. Bili su pod Turcima, a nisu postali Turci, bili su pod Austrougarima, a nisu promenili ni ime ni veru, preživeli su naciste, a svi su i dalje tu i govore srpski jezik, čuvaju svoju kulturu i sećanje na prošlost.

[/restrictedarea]