Мајкл Фројнд, публициста – Срби су дивови

Разговарала Наташа Јовановић

Задивљујуће је видети народ који је толико дуго био под Турцима, а није асимилован, толико под Аустроугарима, а да није променио ни име ни веру, народ који је преживео нацисте, а и даље постоји, говори српски језик, чува своју културу и сећање на прошлост

Дошао сам у Србију да покажем солидарност са грађанима Србије поводом сећања на погром, када је више десетина хиљада албанских муслимана кренуло у кампању етничког чишћења. Ако албански екстремисти немају поштовања према мртвима, неће имати ни према живима. То је био очигледан покушај да се избрише сваки траг српског присуства на Косову и Метохији, каже у разговору за „Печат“ Мајкл Фројнд, новинар „Џерузалем поста“ и  председник Друштва српско-израелског пријатељства.

 

Колико људи је у Израелу упознато са дешавањима на Косову и како се у јавном дискурсу оцењује улога међународне заједнице у решавању конфликта и коначно њена подршка сепаратистичким тежњама Албанаца?

Косово је свакодневни проблем, централно питање везано за ваш идентитет и несумњиво тема која у вашем дискурсу привлачи највише пажње. Зато је у том контексту веома тешко разумети зашто за већину западног света питање Косова не постоји на радару интересовања. Сматрам да су подршка коју је тзв. Косово уживало од стране међународне заједнице, као и притисак који је заједница вршила на Србију да се одрекне дела своје територије велике грешке. Такве грешке се враћају као бумеранг. Оног тренутка када су решили да признају сецесију Косова, они су потпалили фитиљ политичке експлозије која ће букнути у Шкотској, Венецији, Каталонији… Принципи нису нешто чему се прибегава селективно.

Када сте се ви лично заинтересовали за тему Косова?

У време конфликта на Балкану деведесетих година, студирао сам у САД и као већина Американаца пратио дешавања кроз призму америчких медија, на првом месту „Њујорк тајмса“. Приметио сам да је медијско извештавање једноставно, сурово и сведено и помислио да оно што се дешава на Балкану неодољиво подсећа на извештаје који су долазили из Израела а који су били непотпуни и давали искривљену слику стварности тамо. Ту је почетак мог интересовања за тему Косова, али и за све додирне тачке које су нас кроз историју спајале. Када је цео свет грмео на лоше Србе, током бомбардовања 1999. године, покојни премијер Израела Аријел Шарон је јавно осудио акције против Србије. Такође, многим Израелцима је тешко пало што се Срби у медијима приказују на веома негативан начин. То је разумљиво јер ми смо такође земља окружена непријатељима који нам желе зло. Мислим да све већи број људи у Израелу боље разуме и уочава паралеле између Србије и Израела. Обе земље су мале и обе у ситуацији да буду под притиском међународне заједнице да предају део своје територије и тако непријатеље награде за насиље и терор који се чини над њима. Исто тако, обе нације су погрешно схваћене од стране међународне јавности и обе, будући сатанизоване, морају да се носе са лицемерном политиком која им се намеће. Зато сам поносан на чињеницу да је Израел изабрао да не призна једнострано проглашење независности Косова, упркос међународном притиску под којим је био и под којим је још увек. Ми се идентификујемо са вашим народом и разумемо ситуацију када свет покуца на ваша врата са жељом да отргне део територије и то управо онај на којем је духовно рођена нација. Још једна несрећна околност везује наша два народа а то је чињеница да ни ви ни ми нисмо успели у науму да објаснимо себе свету. Већина људи, када посматра ситуацију на Косову или конфликтну ситуацију између Израела и Палестине, није упозната са нијансама историје. И као резултат тога долазе неосновани закључци који одају необразовану или особу недовољно поткрепљену информацијама. Такви људи олако доносе закључак да Србија жели да окупира Косово, или Израел Јудеју и Сумарију. И наши непријатељи су у предности јер знају да је лакше рећи лаж него објаснити истину. Зато обе земље морају да уложе више напора да боље објасне себе и свој став о тим питањима. Отуда сматрам да је важно да се Израел и Србија држе заједно.

[restrictedarea]

Аутор сте више чланака на тему страдања Срба и Јевреја у НДХ. Како у светлу истине о Балканском холокаусту оцењујете спор који се води између Срба и Хрвата пред Хашким трибуналом?

Прошле године сам написао чланак о заборављеном Холокаусту у Хрватској у време Другог светског рата. Након објављивања текста, у којем сам изнео сведочанства о стравичној мржњи која је водила Хрвате у једну од најмрачнијих епизода историје, много људи је звало, у неверици, објашњавајући да никада раније ништа о томе није чуло. Тема Балканског холокауста, нажалост, није добила довољно пажње нити места у јавном дискурсу. О њој се очигледно дуго и смишљено ћутало. Сходно томе, мало људи зна шта се дешава у Хашком трибуналу сада.

Како тумачите чињеницу да целокупан масовни погром у Јасеновцу никада у јавности такозване цивилизоване Европе и света, као стратиште није сврстан равномерно са осталим нацистичким концлогорима?

Не бих рангирао трагедије, јер све су подједнако страшне, ма у ком делу света се десиле и ма колико да је страдало људи у њима. Ипак, у свести Јевреја Аушвиц баца сенку на сва остала стратишта, јер Пољска је 1939. била дом више милиона Јевреја и готово сви су нестали у ужасу Холокауста. Сваки Јеврејин, ма где живео, има породичну или неку другу везу са страдалима. Дужност оба народа јесте да ову тему расветли и млађим нараштајима остави сведочанство о томе ко су били нацисти и шта су радили њихови помагачи на терену. То је само питање информисања, информисања, информисања…

У којој мери је неонацизам у Украјини скопчан са антисемитизмом, те како на дешавања у овој земљи гледају израелски аналитичари?

Гледано кроз призму европске историје, Украјина је увек била проблематична земља. Тамо је живела велика јеврејска заједница изложена страшном антисемитизму, прогањана и убијана. Познат је случај масакра над Јеврејима у 17. веку. Људи који су починили те злочине у Украјини се данас славе као национални хероји. Током 20. века, у време Холокауста, Украјина је била место стравичних злочина и многи Украјинци су радили као чувари у нацистичким логорима у којима су страдали моји сународници. Јасно је да је украјински национализам обојен ксенофобијом и као такав способан да изнедри насиље. С друге стране, многи у Израелу не гледају благонаклоно на руско деловање на територији Украјине и припајање Крима доживљавају као инвазију на територијални суверенитет једне земље. Ми на сукоб у Украјини не гледамо као на холивудски филм у којем је увек један момак лош, а други добар. У овом случају оба момка су лоша. Разумем ваш однос према Русији, коначно Русија је Србији пружала подршку што се Косова тиче, но ипак, сматрам да ситуација на Криму може бити преседан са дугорочним последицама у будућности.

Колумниста сте у „Џерузалем посту“. Колико је српска тема заступљена у вашем часопису? 

Када сам почео да радим у „Џерузалем посту“, као праксу сваког месеца у викенд издању радио сам интервју са страним државником или амбасадором неке земље. Прошле године сам разговарао са председником Томиславом Николићем а пре неколико месеци са министром Александром Вулином приликом његове посете Израелу. Дубоко ме је дирнула страст са којом Вулин прича о Косову и његова решеност да штити интересе свог народа у окупираној јужној покрајини. И ту сам препознао још једну копчу која везује наша два народа, неку врсту физичке, духовне и мистичке везе и љубави према месту за које знамо да су њиме ходали наши преци. Био сам врло захвалан када сам добио позив да дођем у госте и учествујем у Свечаној академији поводом 10 година од мартовског погрома на Косову и Метохији. Одазвао сам се позиву јер верујем да када је твој брат у жалости, важно је да одеш и да га утешиш, а ми и Срби јесмо браћа.

Да ли се израелска штампа може похвалити слободом извештавања?

Медијска слика у Израелу је жива, медији, штампа врло су критични према власти. Тек у ванредним ситуацијама дешавало се да се штампање неког текста одложи, уколико такву одлуку на основу процене да тема задире у националне интересе земље, донесе војни цензор. У времену, ери интернета, када је немогуће контролисати ток информација, цензура је застарела. Што се тиче пристрасности у извештавању појединих медија, морам рећи да је код нас ситуација слична оној на Западу и да док левичарско-либерални приступ извештавању подразумева заговарање уступака у смислу територије Палестини и одустајања од земље, с друге стране постоје и куће, као она у којој ја радим, које бране националне интересе своје земље. Оцењен као екстремистички, овај део медијске сцене је у односу на претходно описани, доста скрајнут. Мене та ситуација узнемирава јер спадам у људе који не мисле да је национализам ружна реч. Наше право на израелску земљу је апсолутно, библијско, историјско, стратешко и морално. Реч Палестина не постоји у јеврејској Библији ни у Светом писму ни у Курану. То је модерна творевина, нешто што су арапске земље створиле и промовисале како би Израелу ускратиле легитимно право на своју земљу. То је лаж. То је исто као када би вама рекли да је Косово албанска земља а Срби окупатори који немају историјско право на то подручје. То је једна очигледна лаж. Али многи људи не познају историју и подлежу таквој врсти лажи.

Чиме потакнути сте одлучили да оснујете Друштво српско-израелског пријатељства?

Пре неколико година разговарао сам са српским амбасадором Зораном Басарабом и тада се родила идеја о оснивању Друштва израелско-српског пријатељства, које у том тренутку није постојало, а истовремено се чинило, да поред официјалне, постоји много простора за развијање и неговање народне дипломатије. У међувремену смо организовали и спонзорисали више манифестација где је циљ био упознати грађане Израела са историјом Србије. Један од пројеката био је везан и за филмски фестивал одржан у Јафи, у Тел Авиву и Јерусалиму, као и музички концерт који је био веома успешан. Друштво има и своју Фејсбук страницу са преко 16 хиљада чланова. Запањен сам бројем Израелаца који кажу „Ја волим Србију“, и Срба који кажу „Ја волим Израел“. Лично мислим да су Срби дивови, и дословно, и у смислу историје. Када ходам улицама, сви су високи, то је дословно. Историјски, сматрам да су дивови јер и даље постоје упркос ономе кроз шта су прошли свих ових векова. Били су под Турцима, а нису постали Турци, били су под Аустроугарима, а нису променили ни име ни веру, преживели су нацисте, а сви су и даље ту и говоре српски језик, чувају своју културу и сећање на прошлост.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.