Kultura s mirisom paljevine

Piše Darko Tanasković

Kako se politika tokom poslednjih desetleća u nas znatnim delom piromanski služila podmetanjem požara i raspirivanjem vatre, kako metaforički tako i sasvim fizički… ne treba se čuditi tome što nam i kultura još uvek teško vonja mirisom skorašnje paljevine

Odavno je zapaženo da je kultura na bivšem jugoslovenskom prostoru ozbiljno kontaminirana politikom. Deo je to opšteg stanja duha koje je počivšeg Radovana Bigovića, mudrog i dalekovidnog bogoslova otvorenog srca i melanholične vizije, navelo da zaključi da je politika postala naša jedina metafizika i da smo za neku drugu sve manje i manje sposobni. A kako se politika tokom poslednjih desetleća u nas znatnim delom piromanski služila podmetanjem požara i raspirivanjem vatre, kako metaforički tako i sasvim fizički, u odsustvu minimuma istinski metafizičkog, ne treba se čuditi tome što nam i kultura još uvek teško vonja mirisom skorašnje paljevine. Ima i dima, a gde je dima, tu je i vatre, samo što je zasad prigušena, tinjajuća, dok njeni plameni jezici ne počnu ponovo osvajati ulice i trgove. Naivno je, čak i u trenucima prepuštanja zadovoljstvu zbog vrednih uzleta prave kulture, poverovati da je ugašena. Miris paljevine opominje i guši…

„HLAĐENJE TOPA“ Nekoliki pokazatelji, prividno bez uzajamne veze, opominju na nemoć kulture da se otme zovu neugašenih mržnji i tvrdoglavih opsesija utvarama večnih neprijatelja za koje nema ni milosti ni oprosta. Samo vatra pakla. Lepo je i sasvim jednostavno u nedavnom intervjuu „Politici“ Aleksandar Gatalica rekao da ne razume ljude koji mogu istrajno da mrze neku naciju. Sopstvene frustracije i prikraćenosti sladostrasno se projektuju u navodnu zloćudnost onih drugih, uvek onih drugih… I uvek istih drugih. Svaka prilika za istinski kulturni prodor ka predelima univerzalnog ili, bar, opšteljudski (sa)osećajnog, poštenog i svima korisnog i za svakoga lekovitog, obogaćujućeg na požarištima naše nevesele bliske prošlosti i ne mnogo vedrije sadašnjosti, svaki iskorak ka smislu koji nije utemeljen na obesmišljavanju svakog drugog i drugačijeg smisla, nepogrešivo se zagađuje mirisom paljevine, kojem latentni potpaljivači novih požara nikako ne uspevaju odoleti. Najzloslutnije u svemu je to što se upravo oni nastoje predstaviti kao žrtve ranijih palikuća i higijeničari zaduženi za pročišćenje naše mrakom i raznim predrasudama opterećene svesti. Žustra polemika koja se ovih dana povela povodom filma „Top je bio vreo“, kojim je otvoren ovogodišnji FEST, pored toga što će svakako doprineti zanimanju za ovo filmsko ostvarenje, a i roman koji mu je poslužio kao predložak, paradigmatičan je primer sukoba dvaju shvatanja smisla i misije književnosti, a samim tim i kulture. Ostavimo li po strani staro pitanje granica do kojih je umetnički legitimno preosmišljavati autorska dela koja se uzimaju kao polazište za vlastitu kreativnu obradu, a o čemu u teoriji postoje različita mišljenja, nameće se utisak da je „hlađenje topa“, za koje se opredelio scenarista i režiser Slobodan Boban Skerlić, a protiv čega se pobunio pisac romana Vladimir Kecmanović, čin radikalne promene poruke koju je autor efektnim krajem priče o jednom nesrećnom sarajevskom detinjstvu želeo da saopšti čitaocima. To je otprilike kao kad bi limenom dobošu Gintera Grasa neki nadobudni filmadžija oduzeo jezivi zvuk. Verujemo da su koscenaristi (S. Skerlić i A. Kurt) Kecmanovićev roman u najboljoj veri pročitali „drugačije no što ga on tumači“ i „poslužili se motivima romana kao osnovom za film“, smatrajući da takvim „ispravnim“ čitanjem svom ostvarenju pribavljaju opšteljudsku dimenziju i oslobađaju ga svojstava „ratnohuškačkog pamfleta“. Nevolja i jeste u tome što oni dve decenije posle rata i opsade Sarajeva „top hlade“ nozdrva ispunjenih mirisom davne paljevine, za koju odgovorna može biti samo jedna strana, pa traumatizovani dečak, ako puca, top može (i sme) okrenuti samo prema toj strani. Kecmanovićeva namera je bila neuporedivo istančanija i slojevitija, u biti antiratna, dok je film, iako ambiciozno urađen, ostao na nivou političke korektnosti vatrogasne brigade koja tinjajuće požarište gasi zapaljivom penom zadate jednostranosti.

[restrictedarea]

METAFORA KAO TAKVA Slučaj(?) je hteo da se u kulturnoj rubrici nedeljnika „Slobodna Bosna“ (27. 02.) jedan do drugog nađu dva teksta simptomatično okađena mirisom paljevine. Onome iz pera Maje Rajević, posvećenom slučaju „ohlađenog topa“, prethodi sadržajni izveštaj iz pera Dina Bajramovića, o obnavljanju sarajevske Vijećnice, požarom teško oštećene 1992. godine, u vreme dok je Kecmanovićev dečak nemo pamtio užase sarajevskog pakla. Tekstopiscu je neposredan povod pružilo objavljivanje vredne monografije „Sarajevska Vijećnica – gradnja, razaranje, obnova“, čiji su koautori književnik Valerijan Žujo i arhitekti Smajo Mulaomerović i Ferhad Mulabegović, zaslužni, inače, i za pomnu rekonstrukciju tog impozantnog zdanja iz austrougarskih vremena (1894) jednog od arhitektonskih simbola grada na Miljacki, sa, kažu, masonskim tlocrtom. Ko se ne bi obradovao obnavljanju divne građevine u neomavarskom stilu, u kojem je bila i ponovo će biti smeštena Nacionalna biblioteka BiH! Svi koji su na ovaj ili onaj način doprineli njenom preporađanju iz pepela zaslužuju iskreno priznanje i zahvalnost. Samo još da nije tog upornog mirisa paljevine… Jer, stoji u zaključku članka, „Vijećnica… predstavlja svojevrsnu metaforu urbicida i kulturocida i kao takva mora imati knjigu na više jezika“. Znači, kao takva, a ne kao jedan od najvrednijih kulturnih spomenika Sarajeva. Važnije je, izgleda, što je bila u ratu popaljena nego što je danas obnovljena. Ali, mora se znati i zauvek zapamtiti na kojoj je strani bio top. A nije bio samo na toj strani! Kultura bez istine opasno se približava svečanoj laži. Kakva li je sve tumačenja ratnih zbivanja u Šeheru slušao italijanski novinar Stefano Đantin, koji je u nekoliko brojeva tršćanskog „Pikola“ objavio više reportaža o Sarajevu, kuda je otišao povodom žestokih i rušilačkih februarskih demonstracija građana nezadovoljnih vlašću i stanjem u zemlji. Opširno pišući o obnavljanju Vijećnice, Đantin, između ostalog, kazuje kako su u varvarskom srpskom granatiranju Biblioteke izgorele „hiljade najvrednijih knjiga i inkunabula, novina, časopisa i geografskih karti, istorijsko sećanje grada koji je vekovima bio multietnički i zbog toga nemio brđanima kojima su manipulisali intelektualni mediokriteti, poput Nikole Koljevića, i psihijatri, kao Radovan Karadžić, spremni da cinično zloupotrebe predačke mitove i mržnje“! A taj „intelektualni mediokritet“, veliki znalac i tanani tumač Šekspira, u svom Dnevniku je zapisao: „Ono s čime se mi sada suočavamo jeste jedna tragična i grčevita potreba za identitetom, potreba za vraćanjem prošlosti da bi se našao oslonac, duhovni, a ne da bi se odvojilo od sveta. Naše, naizgled, zatvaranje samo je jedna prolazna faza, jedna nužna faza da bi se osetilo tlo pod nogama, pa da bi se s čvrstim osloncem moglo ići dalje i primati drugo.“ Ali, šta vredi, miris paljevine guši li, guši… muti pamet, sužava svest i razara moral.

ZATOČENICI MRŽNJE Nedavno je stvarni plamen ponovo zahvatio jedno važno sarajevsko zdanje, zgradu Predsedništva BiH, kojom prilikom je izgoreo značajan deo fonda Arhiva BiH. Ovaj plamen nije sišao s okolnih brda, već ga je ukresalo ogorčenje građana Sarajeva, među kojima sigurno nije bilo baš mnogo Srba. Arhivu su u pomoć solidarno pritekle kolege iz srodnih sarajevskih institucija, ali i iz Arhiva Republike Srpske i Arhiva Srbije iz Beograda, pa je tako istoričar Vladan Vukliš iz Banjaluke u bosanskohercegovačkom magazinu „Dani“ napisao objektivan članak o tome šta je zaista izgorelo u Arhivu BiH i kako je teklo spasavanje arhivske građe. Čudno za jednog službenika iz „genocidne tvorevine“! Ali, ne lezi vraže! Taman se ponadasmo da je novi požar razvejao miris starih paljevina, kad u istom broju „Dana“ pročitasmo kolumnu „Dnevnik s ruba“ Faruka Šehića, s krajnje indikativnim naslovom „Oprljeni sarajevski duh“. „Oprljeni duh“, originalno i intrigantno, nema šta! Ironično se osvrćući na Vukliševu „reportažu“, Šehić saopštava da ga je ova paljevina „navodnog simbola Sarajeva i BiH“ toliko ganula, „da mu sanak neće na oči, a duša se istinski pati i tuguje po službenoj dužnosti“. Komentatorove strelice su zapravo upućene svima onima koji nisu zdušno i aktivno podržali februarske demonstracije, jer se, po Šehiću, kao i nekad 1992, „napravila jasna razdjelnica na raju i šupke“. I, opet taj neodoljivi miris stare paljevine: „Znači, ako ti nije jasno ko puca sa brda po tvom gradu, bilo da se on zove Foča ili Sarajevo, tebi, jarane, nikakvo znanje ni filozofske fraze neće pomoći“. A zatim, jedna iznenađujuća konstatacija: „ Sarajevo uvijek ostaje isto. Grad koji je nesposoban da se uzdigne iznad esnafskog duha ćevapa ili džezve. Grad nesposoban za solidarnost, jer je u ulozi vječne žrtve. Sarajevo i jeste grad žrtva, ali žrtva bogaćenja nekolicine bošnjačkih familija.“ Revolucionarno, reklo bi se. Samokritičnost koje odavno nema. Da li je baš sasvim tako? I da, i ne! Relativizovanje mantre o Sarajevu, kao gradu žrtvi, u svetlu nekih novih socijalnih požara, ne uspeva da se otrgne reminiscencijama na one stare, nikad ugašene. Priželjkivanje da zlikovce stigne sudbina Viktora Janukoviča ostavlja otvoreno pitanje na koga se tu (sve) misli i dokle bi požar iz sedišta Kantona Sarajevo trebalo da se širi. A zašto su ćevapi u somunu i kahva koja se iz fildžana srkuće preko kocke šećera baš toliko nepoželjni? Bio je to, i ostao, neuporedivo prijatniji miris i ukus od zadaha ideoloških paljevina kojima nam svima samozvani kulturni dušebrižnici već odavno pročišćavaju zaostalu svest. To su oni isti što su Momu Kapora, koji je nadahnuto i nežno pisao o kafi doljevuši i sikteruši, godinama smatrali „lakim piscem“, a onda ga preko noći proglasili zatočenikom „govora mržnje“. Oni nikada ništa neće shvatiti. Koliko li se samo takvi groze, i preziru, kad u Beogradu i Novom Sadu prepuna sala s Kemalom Montenom peva „Sarajevo, ljubavi moja!“ A mirisa paljevina niotkuda! Samo pesma…

[/restrictedarea]