Ko profitira od avganistanskog opijuma

Piše Filip Rodić

Prema najnovijem izveštaju UN, uzgoj maka od kojeg se proizvodi opijum u Avganistanu povećan je za 36 odsto u 2013. u odnosu na prethodnu godinu i dostiže do sada neviđene razmere. Postavlja se pitanje kako je moguće da je, uprkos snažnom međunarodnom vojnom prisustvu u ovoj zemlji u poslednjih 13 godina, dok je sve propadalo, rasla samo proizvodnja opijuma i heroina?

Mak se u Avganistanu gajio praktično oduvek i pravljenje opijuma od njega skoro da je stvar tradicije u ovoj centralnoazijskoj zemlji. Procenjuje se da je 1979, pred sovjetsku intervenciju u avganistanskom građanskom ratu, godišnja proizvodnja opijuma bila oko 250 tona godišnje a proizvodnja heroina nije ni postojala. Ovaj nivo proizvodnje smatrao se dovoljnim za lokalne potrebe i nikako Avganistanu nije mogao obezbediti mesto vodećeg svetskog igrača u trgovini narkoticima. Već tada, međutim, i pre „sovjetske invazije“ na Avganistan, na terenu su bili američki agenti koji su proizvodnju opijuma držali pod kontrolom. Avganistanske ratne vođe, koje su ustale protiv komunističkog režima u Kabulu, uvidele su da je najbolji način da se obezbedi novac za oružje za rat bio proizvodnja droge. Zbignjev Bžežinski, tadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera, otvoreno je rekao da je to bio važan cilj Vašingtona: „Tajna operacija bila je sjajna ideja. Uvukli smo Ruse u avganistansku zamku i želite da žalim zbog toga? Na dan kada su Sovjeti zvanično prešli granicu, pisao sam predsedniku Karteru rekavši u suštini da sada imamo priliku da SSSR damo njihov Vijetnamski rat.“

Sovjeti su u više navrata optužili agente CIA da pomažu šverc heroina iz Avganistana bilo na Zapad kako bi se došlo do novca, bilo u Sovjetski Savez kako bi se ova zemlja oslabila tako što bi se povećao broj heroinskih zavisnika.

HEROIN KAO AMERIČKO ORUŽJE Američki profesor Alfred Mekoj, jedan od najvećih svetskih stručnjaka za ovu temu, koji je još 1972. godine u knjizi „Politika heroina u Jugoistočnoj Aziji“ dokumentovao povezanost CIA sa narkokartelima u ovom regionu, navodi da se opijum kao „ključno sredstvo u avganistanskoj politici pojavio tokom tajnog rata CIA protiv Sovjeta. Istorijska je ironija da se južna granica uticaja Kine i Sovjetskog Saveza podudarala sa granicom azijske opijumske zone, što je CIA navelo na stvaranje vrlo kontroverznih savezništava sa lokalnim gospodarima rata,“ naveo je on.

Tajna operacija CIA u Avganistanu nije, međutim, bila nalik ostalim operacijama tokom Hladnog rata. Sudar američkih tajnih operacija i sovjetskog konvencionalnog ratovanja protiv pobunjenika doveo je do uništenja krhke ekološke ravnoteže u avganistanskim planinama i do ozbiljne štete tradicionalnoj avganistanskoj poljoprivredi, što je stvorilo zavisnost naroda od međunarodne trgovine narkoticima. Drugi važan faktor je što je CIA najveći broj operacija u ovom regionu sprovodila preko pakistanske tajne službe ISI, koja je zahvaljujući ovome postala jedna od najznačajnijih tajnih službi u svetskim razmerama. Kada je ISI Vašingtonu predložila svog saradnika u Avganistanu, Gulbudina Hekmatjara za glavnog vođu antisovjetskog otpora, Amerikanci su pristali. Tokom narednih 10 godina CIA je preko ISI avganistanskim mudžahedinima dostavila oko dve milijarde dolara, od čega je polovina otišla direktno nasilnom fundamentalisti Hekmatjaru. Prema pisanju „Vašington posta“ iz 1990, Hekmatjar je, pod zaštitom ISI, upravljao lancem od oko stotinu laboratorija za proizvodnju heroina u Pakistanu. Drugi ključni igrač u ovome – i, takođe, saradnik CIA – bio je guverner severozapadne pogranične provincije u Pakistanu, general Fazli Hak, koga Mekoj naziva „najbližim saradnikom pakistanskog predsednika Muhameda Zije ul-Haka i de facto šefom mudžahedinskih gerilaca“. Prema Mekoju, od 1982. pakistanski vojni kamioni koji prevoze oružje CIA iz Karačija u Avganistan često u povratku preuzimaju heroin u Hakovoj provinciji i vraćaju se nazad puni droge, zaštićeni agentima ISI. Od te 1982. godine, Hak se nalazi na spisku Interpola kao jedan od najvećih svetskih trgovaca drogom, ali uprkos tome, ili možda baš zahvaljujući tome, ostaje jedan od najvažnijih saradnika CIA s kojim se susreću i najvažniji američki zvaničnici toga vremena, poput direktora CIA Vilijema Kejsija i potpredsednika SAD Džordža Buša Starijeg.

[restrictedarea]

Iako sredinom sedamdesetih godina u ovom regionu proizvodnja heroina praktično nije ni postojala, tajni rat CIA je bio katalizator koji je pogranični pojas Avganistana i Pakistana pretvorio u region sa najvećom proizvodnjom ove droge na svetu. Kako su mudžahedinski gerilci osvajali poljoprivredne delove Avganistana, tako su počeli da uvode taksu na gajenje maka. Kada bi avganistanski opijum preneli preko pakistanske granice, predavali su ga laboratorijama koje su radile pod zaštitom Haka i zahvaljujući tome je između 1981. i 1990. avganistanska proizvodnja opijuma udesetostručena – sa 250 tona godišnje došlo se do 2.000 tona. Svega dve godine od početka tajne operacije CIA, 1981, američki državni tužilac saopštio je da je Pakistan izvor za oko 60 odsto heroina koji se prodaje na tržištu SAD. U Evropi i SSSR avganistansko-pakistanski heroin imao je još veći udeo na tržištu, dok je u samom Pakistanu broj heroinskih zavisnika sa nula 1979. za pet godina skočio na 1,2 miliona.

Kako je naveo Mekoj, „saradnici CIA su kontrolisali trgovinu heroinom“. „Tokom čitave decenije skoro javne trgovine drogom, američka Agencija za borbu protiv narkotika (DEA) u Islamabadu nije izvršila niti jednu veću zaplenu droge ili bilo koje važnije hapšenje. Američki zvaničnici odbijali su da istraže navode o trgovini heroinom svojih avganistanskih saveznika jer je politika borbe protiv narkotika bila podređena ratu protiv sovjetskog uticaja. Bivši direktor CIA za operacije u Avganistanu Čarls Kogan priznao je 1995. da je CIA žrtvovala borbu protiv narkotika zarad Hladnog rata. ‘Naša glavna misija bila je da nanesemo što više štete Sovjetima. Ne mislim da treba da se izvinjavamo što je posledica toga bio rast trgovine narkoticima. Svaka situacija ima svoje posledice’“ napisao je Mekoj.

Po sovjetskom povlačenju iz Avganistana, tokom devedesetih godina, nemilosrdni lokalni gospodari rata koristili su preostale zalihe američkog oružja i trgovinu narkoticima u brutalnoj borbi za vlast. Tokom ovog građanskog rata, da bi finansirale borbu, rivalske frakcije povećale su proizvodnju opijuma i do 1999. godine dostignuta je količina od 4.600 tona. Dve decenije ratovanja bile su dovoljne da se Avganistan transformiše iz raznovrsnog poljoprivrednog ekosistema u jedinu svetsku privredu koja zavisi od proizvodnje samo jedne nelegalne droge. Pošto su talibani, koji su se takođe tokom rata finansirali proizvodnjom narkotika, učvrstili vlast u Avganistanu, odlučili su da se s tim prekine i sproveli do sada na svetu neviđenu kampanju iskorenjivanja proizvodnje narkotika. Ovaj uspeh priznat im je na sednici Generalne skupštine UN u oktobru 2001, koja je održana svega nekoliko dana po početku američkog napada na ovu zemlju. „Što se tiče kontrole narkotika, koncentrisaću se na posledice talibanske zabrane gajenja opijumskog maka u predelima koji su pod njihovom kontrolom. Ovogodišnja proizvodnja iznosi oko 185 tona. Ovo je smanjenje od oko 94 odsto u odnosu na 3.300 tona prošle godine (2000). U poređenju sa rekordnim rodom od 4.700 tona pre dve godine, ovo smanjenje iznosi više od 97 odsto“, rekao je tada izvršni direktor Kancelarije UN za borbu protiv narkotika i kriminala (UNODC) Pino Arlaki.

POVRATAK CIA Da li je odluka talibanskog vođe Mule Omara da se iskoreni proizvodnja opijuma bila jedan od razloga za američku intervenciju 2001, pitanje je na koje je nemoguće dati siguran odgovor, ali očigledno je da su Amerikanci ponovo iskoristili narkotike za borbu protiv svojih neprijatelja. Pošto je proizvodnja opijuma postala praktično jedina privredna grana u ovoj zemlji, politika talibana naišla je na otpor u narodu; da bi pobedili talibane, Amerikanci su se ponovo okrenuli svojim starim saveznicima – gospodarima rata koji trguju narkoticima. Drugim rečima, CIA i njihovi saveznici stvorili su idealne uslove za preokretanje talibanske politike o zabrani proizvodnje opijuma i oživeli trgovinu narkoticima. Svega nekoliko nedelja po padu talibanskog režima, iz Avganistana stižu izveštaji o eksploziji uzgoja maka u regionima Helmand i Nangarhar, koji su i ranije bili centri opijumske industrije. Već tokom prve godine američke okupacije Avganistana, proizvodnja opijuma ponovo je dostigla nivo od 3.400 tona i od tada je samo rasla, da bi 2007, prema izveštaju UNODC, opijumski mak bio zasađen na 193.000 hektara od čega je dobijeno oko 7.700 tona opijuma, odnosno 93 odsto svetskog heroina. Da bi se stekao utisak o kojoj količini novca se radi, iznećemo podatak da je ruska Federalna služba za borbu protiv narkotika 2010. godine procenila da vrednost droge proizvedene u Avganistanu iznosi oko 65 milijardi dolara godišnje, od čega uzgajivači dobijaju samo 500 miliona. Postavlja se pitanje kome ide ostatak od 64,5 milijardi dolara.

Od 2007. do 2009. proizvodnja opijuma je malo opala, ali u poslednje četiri godine je ponovo došlo do značajnog rasta. Prema podacima UNODC 2012. mak je uzgajan na površini od 154.000 hektara, što je povećanje od 18 odsto u odnosu na prethodnu godinu a 2013. je uzgajan na rekordnih 209.000 hektara, što je povećanje od čak 36 odsto, što bi moglo biti pretvoreno u oko 8.000 tona opijuma. Koliko je to heroina, lako je izračunati, ako se uzme u obzir da je razlika otprilike jedan prema deset, odnosno da se od jednog kilograma opijuma dobije oko sto grama čistog heroina.

I danas, kao i tokom sovjetske intervencije, jasno je da Vašington umesto da se bori protiv proizvodnje opijuma i heroina u Avganistanu, čini upravo suprotno – štiti proizvođače droge. Za ovo je NATO i Vašington najdirektnije optužio šef ruske Federalne službe za borbu protiv narkotika Viktor Ivanov. On je 2010. otvoreno rekao da „američko odbijanje da uništi polja maka u Avganistanu garantuje nepovredivost izvorišta droge“ i upozorio da se količina droge koja se uvozi u Rusiju „udvostručila od početka američke operacije u Avganistanu“. Ivanov je, takođe, odbacio američke tvrdnje da su za porast proizvodnje opijuma u Avganistanu odgovorni pobunjenici, odnosno talibani, koji, po njegovim rečima, „proizvode minimalnu količinu“ droge, svega oko jedan odsto.

[/restrictedarea]