Ko je došao na vlast u Kijevu?

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Zastupnici ekstremističkih i nacističkih ideja, ili kratak pregled paradigmatičnog profila novih vlastodržaca u Ukrajini

Postoji opšta saglasnost eksperata za Ukrajinu da je u ovoj državi izvršena nasilna i nelegitimna smena vlasti, te da su na vlast došli ekstremisti i nacisti sa Zapada Ukrajine. Naciste je predvodio Dmitrij Jaroš. Njegova militaristička grupacija krije se pod imenom „Desni sektor“, odnosno „Banderovci“ (sledbenici Stjepana Bandere, ukrajinskog naciste koji je ratovao na strani Hitlera protiv Sovjetskog Saveza).

UMRI ZA UKRAJINU Prema pisanju Gulbata Rchiladzea, rukovodioca Instituta Evroazije iz Tbilisija, ovu militarističku grupaciju su obučavale zapadne obaveštajne službe. Sa ovim ocenama saglasan je i pokret „Svet bez nacizma“, koji je na svom portalu worldwithoutnazism.org analizirao političke ideje ljudi koji su preuzeli vlast u Ukrajini i došao do zaključka da se radi o nacističkim i ekstremističkim idejama. Interesantna je činjenica da iako je većina stanovništva pravoslavna, u novoj vlasti nema pripadnika ove veroispovesti.
Ko su, dakle, današnji vlastodršci u Ukrajini?
„Majdan“ je proslavio Dmi-trija Jaroša, lidera „Desnog sektora“, pošto je rukovodio borbom demonstranata sa policijom, često dajući lični primer saborcima u najtežim trenucima i situacijama. Upornost i umešnost vođenja borbe sa policijom donela je Jarošu popularnost među pristalicama nasilnog zauzimanja vlasti u Ukrajini, kao i među sledbenicima u „Desnom sektoru“, koji do tada niko nije uzimao za ozbiljno, ali je sada postao treća snaga među demonstrantima.
Naime, „Desni sektor“ je svojim aktivnostima naterao specijalnu jedinicu policije, „Berkut“, na povlačenje (sa njom se povlačila i vlast), a tim putem su zatim krenuli i ostali demonstranti. Posle uspešno izvedenog državnog udara, na Zapadu Ukrajine, Dmitrij Jaroš je postao „narodni heroj“. Po zauzimanju vlasti u Kijevu, „Desni sektor“ je objavio da će njegovi lideri voditi Ministarstvo unutrašnjih poslova i obračunati se sa Rusima.
Dmitrij Jaroš je rođen 30. septembra 1971. godine u Dnjeprodžeržinsku (Ukrajina). Završio je Filološki fakultet. Po veri je grko-katolik (unijat). Autor je knjige „Ukrajinska revolucija: HHI vek“. Od 1994. godine član je organizacije „Trizub – Stjepan Bandera“, gde je vodio jedno pododeljenje. Godine 1996. ušao je u Centralni komitet „Trizuba“ a od 2005. postaje zvanični lider organizacije. „Trizub“ je bila poluvojna organizacija zatvorenog tipa (po modelu nacističkog SS-a) koja nije proučavala teoriju politike, već je pripremala članove za aktivno učešće u ratu, kako u gradskim tako i u drugim uslovima. Svi članovi morali su biti vrsni sportisti, odnosno fizički dobro pripremljeni za borbu, spremni da umru za Ukrajinu. U novembru 2013. godine, Jaroš od „Trizuba“ stvara „Desni sektor“, kao bazu za koordinisanu revoluciju malih grupa usmerenih na aktivno učešće u „Evromajdanu“ u Kijevu.

RAT DO UNIŠTENJA Jaroš glavnim neprijateljem Ukrajine smatra Rusiju, ubeđen da je rat između dve države neizbežan i na pomolu. Rusiju naziva „imperijalnim čudovištem“ i traži njeno potpuno uništenje, kako bi se zatim na tom prostoru stvorile male nacionalne države. Uveren je da je moguće pobediti „satanističku Moskvu“ i razrušiti Rusku imperiju, navodi ruski vojni list „Krasnaja zvezda“, od 28. januara 2014. godine.
Ruski portal vz.ru (Vzglяd) navodi da se ipak radi o neobično iskrenom čoveku, jer ne krije svoje poglede i nije preletač. Obično ljudi ulaze u najperspektivniju partiju da bi došli do položaja, što Jaroš nije učinio.
On nije, što je interesantno, zagovornik evrointegracija. Napisao je: „Prisajedinjenje Evropskoj uniji znači smrt za Ukrajinu. Evropska unija predstavlja smrt za državu i hrišćanstvo. Mi hoćemo Ukrajinu za Ukrajince, koju će voditi Ukrajinci i koja neće služiti drugima“. Na drugom mestu ostale su zabeležene njegove reči: „Birokratski briselski monstrum nameće antihrišćansku politiku, gubljenje nacionalnog identiteta i rušenje tradicionalne porodice“. Ulazak Ukrajine u Evropsku uniju Jaroš neće, ali podržava izvesne oblike integracije, „jer to udaljuje Ukrajinu od Rusije“. Pored toga, smatra da je rat između Ukrajine i Rusije neizbežan i da vodi ka potpunom uništenju Rusije. „Da, pre ili kasnije mi smo osuđeni na rat sa Moskovskom imperijom. Najbolji zalog za miran i civilizovan razvoj naroda koji dele prostor sa Rusijom jeste poptpuna likvidacija imperije“, naglašava Jaroš, a prenosi portal euromaidan.net
Velike saveznike Jaroš vidi u Čečenima (možda i zato što je njegov najbliži saradnik, Aleksandar Muzičko ratovao na strani Čečena tokom rata u republici, a Dudajev mu je dodelio Orden „Heroj nacije“ za postignute rezultate u borbi protiv Rusa) svih ideoloških opredeljenja, čak i Doka Umarova.
Mnogi analitičari sa postsovjetskog prostora pišu da je „Majdan“ rodio monstruma Jaroša, koga nije moguće kontrolisati. Trenutno je u Kijevu njegov autoritet ogroman, jer se pobeda duguje njemu, ali ga se i plaše, jer se nikome ne potčinjava i nije sklon kompromisima. Strah pojačava i sledeća izjava: „‚Desni sektor‘ u svojim rukama ima veliki arsenal oružja, dovoljan da zaštiti celu Ukrajinu od unutrašnjih okupatora.“ Ukrajinu vidi kao krajnje konzervativnu državu koja je u svakom trenutku spremna na rat sa Rusijom.

TURČINOV, ZAPRAVO JULIJA Nova vlast u Ukrajini postavila je za predsednika parlamenta (Vrhovne rade) Aleksandra Turčinova, baptističkog sveštenika, senku Julije Timošenko, njenu desnu ruku i osobu od poverenja. Njihova zajednička zasluga je oboranje bivšeg saveznika, Kučme. Takođe, oni su zajedno radili tokom Juščenkove predsedničke kampanje i zajedno stajali na prvom „Majdanu“. Posle „narandžaste revolucije“ Timošenkova je vodila vladu a on Službu bezbednosti. Turčinov je veliki političar, strateg, a po potrebi i narodni političar. Koalicija revolucionara ga je kolegijalno postavila za predsednika parlamenta i države, ali sumnjaju da će sa tog mesta on ipak raditi za nekog drugog – za Juliju Timošenko.
Aleksandar Turčinov rodio se 31. marta 1964. godine u Dnjepropetrovsku. Završio je Metalurški fakultet a obavljao je, do državnog udara u Ukrajini, niz političkih funkcija, uključujući i funkciju glavnog urednika Ukrajinskog odeljenja Informacione agencije UNA-PRES APN. Bio je i savetnik premijera Ukrajine Leonida Kučme 1993. godine za pitanja ekonomije. Tokom predsedničkih izbora 2004. bio je zamenik šefa Izbornog štaba Viktora Juščenka, a potom je 2005, posle „narandžaste revolucije“, postavljen za šefa Službe bezbednosti Ukrajine. Iste godine prešao je u partiju Julije Timošenko. Februara 2014. godine, posle nasilnog preuzimanja vlasti u Kijevu, izabran je za predsednika parlamenta (Vrhovne rade), postao je i vršilac dužnosti predsednika Ukrajine, što je prvi pozdravio američki ambasador u Ukrajini Džefri Pajet.
Tužilaštvo je 2013. podnelo krivičnu prijavu protiv Turčinova „za pozivanje na izvođenje državnog udara“.

IZMEĐU POLITIKE I SAJENTOLOGIJE Ukrajinski parlament je 27. februara za premijera nove revolucionarne vlade izabrao Arsenija Jacenjuka. Jacenjuk se rodio 22. maja 1974. godine u Černovicu. U periodu 2005-2006 vršio je dužnost ministra spoljnih poslova Ukrajine, zatim u naredne dve godine predsednika parlamenta (Rade) Ukrajine. Od 2009. do 2012. vodio je partiju „Front promena“ a od juna do decembra 2012. godine rukovodio je Savetom ujedinjene opozicije.
Jacenjukov otac bio je profesor istorije Rusije, Nemačke i Latinske Amerike, majka profesor francuskog jezika. Započeo je studiranje prava, a završio ekonomiju u Kijevu. Od januara 1998. preselio se u Kijev, gde je dobio posao konsultanta u Rajfajzen banci. Iste godine postao je i član kontroverzne Sajentološke crkve.
Ministar ekonomije Autonomne Pepublike Krim postaje 2001. kada započinje političku karijeru. Maja 2002. godine prelazi u Kijev, da bi već od januara 2003. godine postao predsednik Nacionalne banke Ukrajine. Godine 2004. odbranio je doktorsku disertaciju na temu „Organizacija sistema nadzora i regulisanja rada banaka u Ukrajini“. Od 27. septembra 2005. godine Jacenjuk je ministar ekonomije Ukrajine i sa tog mesta vodi pregovore o stupanju u Svetsku trgovinsku organizaciju, rukovodio je Komitetom „Ukrajina – Evropska unija“ i bio glavni konsultant za pitanja stranih investicija.
Prvi zamenik sekretara predsednika Ukrajine Viktora Juščenka i predstavnik predsednika u vladi Ukrajine postaje septembra 2006. Od marta 2007. je ministar spoljnih poslova Ukrajine, čime je ušao i u sastav Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine.
Decembra 2007. godine izabran je za predsednika parlamenta Ukrajine, da bi septembra 2008. godine dao ostavku zbog raspada vladajuće koalicije. Posle toga osniva svoju partiju „Front promena“. Mediji su njegov politički profil ocenili kao „političko kloniranje ideologije predsednika Viktora Juščenka“. Godine 2009. bio je kandidat na predsedničkim izborima i dobio 6,96 odsto glasova birača. Na bilbordima je predstavljen u militarističkom stilu, što je poništavalo prethodno građeni imidž „mladog liberala“.
Kada je u februaru 2010. godine Viktor Janukovič formirao vladu Ukrajine, za premijera je predložio tri kandidata: Jacenjuka, Tigipka i Azarova a izabran je treći kandidat. Od juna 2012. godine rukovodi Savetom ujedinjene opozicije koja je osvojila ukupno 110 poslaničkih mandata i postaje šef poslaničke grupe „Batkivšćina“.
Od 21. novembra 2013. godine zajedno sa drugim opozicionarima, Vitalijem Kličkom i Olegom Tjagnibokom, koordinirao je protestne akcije u centru Kijeva.
Jacenjuk je protiv privatizacije državne imovine i zagovara pojednostavljenje sistema uprave kako bi se izborio sa korupcijom. Bio je protiv produženja ugovora o stacioniranju ruske Crnomorske flote na Krimu, jer sprečava Ukrajinu da uđe u NATO. On se protivi upotrebi ruskog jezika i smatra da samo ukrajinski treba da ima status državnog jezika. Jacenjukova sestra, Alina, od 1999. godine živi u SAD-u i radi kao psiholog u Sajentološkoj crkvi u Santa Barbari (Kalifornija).
Tokom izborne kampanje za predsednika Ukrajine 2009. godine, mediji su analizirali Jacenjukovo nacionalno poreklo i posle uvida u matične knjige utvrdili da je Jevrej. Iste godine, 2009, Jacenjuk je uvršten u knjigu „Pedeset najpoznatijih Jevreja Ukrajine“ profesora Akademije istorije i kulture Šimona Dubnova, predsednika Lavovske jevrejske opštine Rudolfa Mirskog i direktora Akademije istorije i kulture, takođe Jevrejina, Aleksandra Najmana. Sam Jacenjuk je više puta izjavljivao da je po verskom poreklu grko-katolik (unijat) navodi portal regnum.ru.

MEHITARISTA KOJI JE RASPUSTIO BERKUT Novi ministar spoljnih poslova Ukrajine, Arsen Avakov, rodio se 2. januara 1964. godine u Bakuu, Azerbejdžan. Po nacionalnosti je Jermenin, ali po veri pripadnik zajednice mehitarista (Jermena koji priznaju papu). Po zanimanju je mašinski inženjer. Od 27. februara 2014. godine je ministar inostranih poslova Ukrajine i vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova Ukrajine. Zauzima 118. mesto među 200 najbogatijih ljudi ove države.
Avakov je bio desna ruka Viktora Juščenka na jugoistoku Ukrajine tokom izbora 2004. godine. Iako u Harkovu „Majdan“ nije prošao, novi predsednik je Avakova postavio za gubernatora i uveo ga u rukovodstvo svoje partije „Naša Ukrajina“. Kada je postalo jasno da je Juščenko politički mrtav, preorijentisao se i približio Juliji Timošenko.
Pre postavljenja na mesto ministra spoljnih poslova imenovan je za ministra unutrašnjih poslova. Odmah po preuzimanju dužnosti ministra unutrašnjih poslova, 22. januara, izjavio je da će u ministarstvo ući pripadnici „Desnog sektora“ Dmitrija Jaroša. Tri dana kasnije počeo je sa kadrovskim promenama u policiji Ukrajine i sa krivičnim gonjenjem nekih pripadnika ovog ministarstva. Takođe, doneo je Ukaz br. 144 o raspuštanju specijalne jedinice milicije, „Berkut“. Pretposlednjeg dana februara postavljen je na dužnost ministra spoljnih poslova, ali je zadržao i ministarstvo unutrašnjih poslova u statusu vršioca dužnosti.
Avakov je krivično gonjen. Naime, 26. januara 2012. godine Tužilaštvo Ukrajine je podiglo optužnicu protiv Avakova za neovlašćeno prisvajanje 55 hektara državne zemlje a 31. januara je uhapšen i smešten u kućni pritvor. Iz kućnog zatvora je pobegao u Italiju a na osnovu Interpolove poternice uhapšen je 25. marta 2012. godine u italijanskom gradu Frozinone. Pošto Ukrajina nije dostavila dokaze o njegovoj krivici, Avakov je oslobođen 18. oktobra 2012. godine. Dve godine kasnije se vraća i postaje poslanik Vrhovne rade preko liste partije Julije Timošenko.
Kako vidimo, ključni ljudi nove vlasti u Ukrajini su veliki ljubitelji vlasti. Takođe, jasno je da oni nisu i ne mogu biti predstavnici većine stanovništva koje je pravoslavno, a prema kome oni ne kriju neprijateljske aspiracije. Vidi se i da ideološki ekstremizam novih vladara Ukrajine, koji teži uništenju ili promeni identiteta pravoslavne većine, nagoveštava da ova vlast neće biti dugog veka. Ne samo zbog vojne pomoći Rusije ruskojezičkom stanovništvu već zbog potpuno različitih pristupa i viđenja budućnosti Ukrajine. Postoji prirodni zakon po kojem vlast što ne sledi volju naroda, pre ili kasnije, bude smenjena na ponižavajući način. Nadamo se da nećemo dugo čekati taj trenutak, jer siledžije i nacisti to svakako zaslužuju.