Bosanski gambit

Piše Dragomir Anđelković

Izgledno je intenziviranje pokušaja obesmišljavanja Republike Srpske. Za Beograd, kako iz državnih tako i parcijalnih interesa vladajućih, to mora da bude ravno pokušaju ukidanja Srbije

Ne u pogledu osnovnih pravaca, ali svakako kada se radi o njihovim dometima, rezultati tek okončanih izbora su, gotovo za sve, iznenađujući. No, time se sada neću baviti. Želim da sagledamo samo jednu stranu stvari: zašto su oni, bar kada se radi o kapacitetu i odgovornosti pobednika, dobri s obzirom na to kakvi pritisci na nacionalno-državnom planu predstoje Srbiji.

 

PRITISCI NA POMOLU  Srbija će se uskoro suočiti sa (1) energičnim zahtevima Brisela i Vašingtona da osude Rusiju u vezi sa događanjima na Krimu. Takođe, nastaviće se, posle predizborne pauze, snažan pritisak na nas da (2) idemo putem normalizacije odnosa sa kvazikosovskom državom, skoro do punog prihvatanja njene lažne nezavisnosti. Konačno, uskoro će otpočeti, već uveliko najavljena, (3) ofanziva na Republiku Srpsku, u cilju pokušaja da se dejtonsko uređenje BiH modifikuje do neprepoznatljivosti.

O odnosu prema Rusiji u svetlu najnovijih dešavanja nedavno sam pisao. Da li će Srbija imati integriteta da se od nje ne „ogradi“, pitanje je mnogo više naših nego ruskih nacionalnih interesa. Rusi bez nas mogu, ali mi nismo u stanju da istrajemo u svojim vitalnim težnjama bez podrške Rusije. Što se tiče Kosova i Metohije, i tu su moji stavovi potpuno jasni. Nismo u stanju da radimo ono što bismo želeli i što je pravedno, ali ne smemo ni da kapituliramo. Linija koja ne sme da se pređe – a kada bi se to učinilo, radilo bi se o grubom narušavanju sopstvene državnosti – to je priznanje kvazikosovske države i prihvatanje vlasti Prištine nad severom Kosova.

Najkompleksnije pitanje je naš odnos prema RS a kroz njega se i ostalo navedeno prelama. Tu ćemo se, verovatno, suočiti i sa najvećim izazovima. Uveliko su u toku raznovrsni zlonamerni pokušaji da se ukrajinska kriza projektuje na BiH i RS. Moguć je munjevit razvoj događaja na tom planu, pa ćemo se tim problemom pre svega i pozabaviti.

 

POTKOPAVANJE DEJTONA Razni zapadni i regionalni krugovi očito smatraju da je došlo vreme da se konačno anuliraju tekovine Dejtona. EU lobisti sarajevskih struktura koje žele centralizaciju već duže vreme su glasni unutar evropskih institucija. Svesni činjenice da heterogena Unija ima vrlo ograničenu moć nametanja rešenja, oni su sada krenuli u ofanzivu sa druge strane Atlantika. To ukazuje da su njihove namere da se izvrši udar na RS vrlo ozbiljne.

Da nije tako, ne bi se razne Tanje Fajon upinjale da pokrenu SAD na novu antisrpsku akciju. Dotična poslanica metiljavog Evropskog parlamenta obratila se, relativno nedavno, moćnom američkom Senatu. Ona je tom prilikom pozvala SAD da se angažuju kako bi bio obezbeđen „novi pristup prema BiH“, koji bi rezultirao promenom Dejtona u smislu radikalne centralizacije.

Od kada je narandžasta lopta počela da se kotrlja ulicama gradova muslimansko-hrvatskog entiteta sa većinskim udelom prve južnoslovenske etno-konfesionalne grupe, otpočela je manipulativna operacija prikazivanja tih procesa kao odraza želje – kako bi se kod nas nekada reklo – svih „naroda i narodnosti“ BiH da se uspostavi funkcionalni državni sistem (čitajte unitarna država).

[restrictedarea]

FAZNE MANIPULACIJE Kako bi izgledala BiH koju pokušavaju da nametnu, pojasnio je Stipe Mesić, čovek koji je sledbenik ekstremno mondijalističkih ideja a ček ne ni pravi hrvatski nacionalista. Da to jeste, ne bi zagovarao BiH bez entiteta i nacionalnih kantona, već podeljenu na multinacionalne administrativne jedinice. U takvim okolnostima ne bi postradali samo Srbi već bi i Hrvati nestali sa prostora na kojima u Hercegovini pa i Bosni još opstaju.

Srećom, kako naš narod kaže, „čovek snuje a Bog odlučuje“. Mesić i njemu slični mogu da plasiraju kakve god hoće projekte, oni zbog toga neće zaživeti. RS je dovoljno snažna i odlučna da se u okviru legalnih političkih procesa – pa makar i uz asistiranje nekih relevantnih inostranih centara moći Sarajevu – izbori protiv pokušaja nametanja Dejtona 2.

 

UKRAJINSKA MINA Za sada se ne radi o unisonoj politici Zapada protiv RS, ali postoje ozbiljni nagoveštaji da bi BH unitaristički, za sada još ekstremistički planovi, mogli da preovladaju. Da bi se to dogodilo, sve od sebe daju stari antisrpski vukovi, koji znaju bolne tačke vodećih zapadnih krugova, te pokušavaju da ih iskoriste radi pokretanja velikog udara na RS. Basne koje pričaju razne Tanje Fajon, samo su naivna uvertira u to. Opasno je ono što je otpočelo sa istupanjem jednog engleskog lorda.

Pedi Ešdaun, bivši NATO okupacioni nadzornik BiH, ovih dana se obratio Gornjem domu britanskog parlamenta, ustvrdivši da se Rusija meša u unutrašnje poslove BiH. Navodno, Moskva podstiče „secesionističke tendencije Srba“. U pitanju su obične izmišljotine, i to dvostruko. Prvo, Srpska doslovno poštuje dejtonski ustavni poredak BiH, a ugrožavaju ga oni koji pokušavaju jednostrano da nametnu centralizaciju. Poruke iz Banjaluke su vrlo jasne: RS će jedino u slučaju eskalacije takvih aktivnosti krenuti putem osamostaljenja. Neće biti inicijator raspada RS. Drugo, Rusija je dosledno na pozicijama očuvanja legalnih okvira u kojima funkcioniše BiH. Bilo kakva promena za nju je prihvatljiva ako se dogovore tri konstitutivna naroda, odnosno dva entiteta. Sve drugo Kremlj ne podržava.

Ešdaun sve to dobro zna, ali njegove reči su namenjene anglosaksonskim liderima kako bi se u trenucima zaoštravanja odnosa sa Rusijom oštrica usmerila i ka RS. Koristi se floskula o Srbima i njihovim državama kao ruskim predstražama na Balkanu. Teško je reći u kojoj meri će to rezultirati udarom na RS, odnosno na od strane Zapada sada već omraženog Dodika, ali već je jasno da gde ima dima, ima i vatre. Makar na posredan način, i sa intenzitetom koji svakako nije zanemarljiv, vodiće se bar selektivna tiha agresija na zapadnu srpsku državu. Blagovremeno energično a istrajno kontradelovanje Beograda – a ne samo Banjaluke, koje sigurno neće izostati – od ogromnog je značaja da se stvari ne otrgnu kontroli, odnosno ako se to i desi, da srpski otpor bude takav da je uspeh izvestan. Stigli smo ponovo do tek okončanih izbora i njihovih posledica.

 

BEOGRADSKI KLJUČ Oni koji hoće da ruše RS nameravaju da to rade na dva načina. Spolja, pritiscima iz Brisela i Vašingtona, da se revidira Ustav BiH. Iznutra, organizovanjem „narandžaste revolucije“, sa ciljem da na vlast u RS dođu oni koji bi bili kooperativni sa centralističkim zahtevima. Ako to nije moguće, namera je da se Banjaluka bar oslabi kako bi njen otpor udarima na RS bio manjeg dometa.

Beograd u toj igri takođe mora da ima trajno, a ne tek povremeno, dvostruku ulogu. Dužan je da destimuliše bilo kakav pokušaj saradnje opozicionih stranaka u RS sa onima koji žele da tamo organizuju „narandžastu revoluciju“. Posao opozicije je da ruši vlast, ali ne na način koji bi ugrozio državu. To smo morali da naučimo na osnovu pogubnih posledica petooktobarskog prevrata. Uz to je značajno da oficijelna Srbija nepokolebljivo mora da stoji iza izvornih dejtonskih principa. Odbrana RS za ovdašnju vlast treba da bude ravna očuvanju Beograda u sastavu Srbije. Toliko je to važan nacionalni interes.

Vučić je u prethodnom periodu veoma dobro postupao u vezi sa rečenim. Kada su počeli nemiri u Federaciji, odmah je organizovao sastanak lidera SDS-a i vladajućeg SNSD-a. Tako je poslao poruku svima u RS da je Srbija energično protiv bilo kakvog prenošenja borbe za vlast na ulice gradova Srpske. Pored toga – Srbima u RS kao ohrabrenje, onima koji naš entitet žele da obesmisle kao upozorenje – Vučić je uputio sledeću poruku: „Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma čvrsto stoji na stanovištu poštovanja pomenutog sporazuma pružajući podršku RS u očuvanju ustavno-pravnog poretka BiH.“

Ozbiljno to reći i u skladu sa tim delovati od ogromnog je značaja. Bez Srbije niko ne može da poništi tekovine Dejtona. Međutim, u tome je i opasnost. Beograd će se zbog toga, verovatno, uskoro naći pod snažnim pritiskom. Ključ za rušenje RS se tu nalazi, i to oni koji našem narodu ne žele dobro, precizno znaju!

 

KAPACITET I ODGOVORNOST Pritisak na Srbiju koji će uskoro uslediti biće višeslojan. Od nas će biti zahtevano da se distanciramo od Moskve, uključujući i nepristojne ponude da blokiramo izgradnju „Južnog toka“. Prethodno navedeno, kao i približavanje NATO-u od nas će se, čini se, tražiti, kao dokazi posvećenosti „evropskim vrednostima“. Uporedo, RS će biti uvlačena u kontekst ukrajinskih sukobljavanja velikih sila. Stvaraće se predstava da popuštanjem na prvom polju, Srbija može da doprinese relaksaciji stvari u drugom slučaju, sa pozitivnim posledicama koje to ima za RS. No, to je zamka.

Srbija koja bi se udaljila od Rusije sekla bi granu na kojoj počiva odbrana preostalih naših nacionalnih interesa. Tako bi možda bio odložen udar na RS, ali on bi kasnije bio mnogo žešći i bez mogućnosti da se odbranimo. Stoga, Beograd ne sme da popušta u vezi sa bilo kojim od pomenutih pitanja na početku teksta.

Sve naše vlade od 2000. godine donedavno, ne samo što su bile partijski heterogene, već su proisticale iz suštinske disperzije moći. To je stranim faktorima omogućavalo da igraju na srpskoj neslozi i nadmetanju za vlast naših političara svesnih da im u toj utakmici treba strana podrška. Uskoro ćemo imati vladu koju sve to neće obeležavati.

Time se podiže nivo otpornosti Srbije na strane pritiske ali se i multiplikuje i konkretizuje odgovornost za bilo koji državno-nacionalni neuspeh. A ako, metaforično rečeno, Srpskoj bude falila „i dlaka sa glave“, u pitanju će, na par excellence način, biti baš to. Važno je da rečeno svi imamo u vidu te da kao država i društvo, uz maksimalno angažovanje vlasti, dosledno budemo na liniji odbrane Dejtona. Koliko se budu ponavljale bilo kakve laži o RS i odvijalo njeno guranje u zonu nadigravanja velikih sila, toliko se sa naše strane mora demonstrirati posvećena spremnost da se svim snagama brani srpski entitet.

Tako se umanjuje šansa da udar na RS metastazira, ali ako se to desi, važno je da oficijelni Beograd u punoj meri to shvati kao atak na samu Srbiju. U pitanju je prvorazredna stvar i za našu nacionalnu budućnost, kao i za aktuelni a ne samo istorijski prestiž, te političku dugotrajnost pobednika na parlamentarnim izborima!

[/restrictedarea]