„Blickrig“ koji je Binel sprečio

Petnaesta godišnjica NATO agresije na Srbiju

Na godišnjicu NATO bombardovanja Srbije, najmanje što možemo da učinimo jeste da se setimo onih koji su tada branili otadžbinu, kao i onih koji su im u tome pomagali uz velike lične žrtve: podsetimo se ovim povodom i srpskog generala Jovana Milanovića i francuskog majora Pjera Anrija Binela

Boravio sam u Briselu od 1995. do 1999. godine, na mestu ministra savetnika pri Evropskoj uniji. Ali, to je bila moja kamuflažna funkcija. Bio sam pukovnik tadašnje Vojske Jugoslavije i šef Kabineta načelnika Generalštaba. Bilo je procenjeno da će doći do prenošenja agresije sa ostalih delova nekadašnje Jugoslavije na SRJ a moj zadatak je bio da utvrdim koliko je ta procena ispravna i osnovana. Ukratko, imao sam klasičnu špijunsku ulogu – ovako general u penziji Jovan Milanović počinje svoju čudesnu ispovest o tome kako je stupio u kontakt sa Pjerom Anrijem Binelom i šta je iz tog poznanstva proizašlo.
„Godine 1998. počele su pripreme za agresiju NATO-a na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju. Saznao sam, preko svojih izvora, da se francuska delegacija u Vojnom komitetu NATO-a protivi tome. Pokušao sam da dođem do Pjera Viroa, koji je bio šef francuske delegacije i koji je i lično bio protiv agresije na našu zemlju. Uspeo sam da zakažem ručak sa njim u jednom srpskom restoranu u Briselu. On je, međutim, bio sprečen da dođe na taj sastanak, jer je morao hitno da otputuje u Pariz a to mi je javio šef njegovog kabineta, major Pjer Anri Binel, prenoseći mi izvinjenje. U neformalnom razgovoru sa Binelom, došli smo do toga da mi je rekao da je bio u UNPROFOR-u u Bosni i da je tamo bio ogorčen svom onom prljavošću stranih sila, a pre svega Amerike, u odnosu prema ovim prostorima. Osetio sam njegovu naklonost prema nama, pozvao sam ga da se nas dvojica nađemo na ručku. On je prihvatio i tamo smo se najzad videli i upoznali, jula 1998. godine. Tu smo razmenili niz informacija. Na moju otvorenu primedbu da znam kakva je francuska pozicija, odnosno da se Francuska protivi NATO agresiji i da bih želeo razmenu saznanja, on je rekao da je raspoložen za takvu saradnju, iako ne raspolaže svim informacijama, ali je predložio da ostanemo u kontaktu. Preko jednog mog drugog kontakta, proverio sam to što mi je Binel rekao i utvrdio da on zaista ima pristup informacijama koje bi nama mogle da budu od koristi, tako da je saradnja započela i kasnije se razvijala, dotle da je on bio spreman da mu dajem zadatke.
Oktobra 1998. godine on mi je dostavio planove za napad NATO-a na Jugoslaviju, odnosno Srbiju. U tome, ključno je bilo saznanje da su svi ciljevi otkriveni, tj. da je NATO upoznat sa svim položajima naših trupa koje želi da uništi. Nameravali su da u vrlo kratkom roku, od svega nekoliko dana, dejstvuju po PVO-u i da ga potpuno unište, kao i mehaničke tenkovske jedinice. Plan je bio da se u nekakvom `blickrigu` pripremi teren za kopnenu ofanzivu, ili da se Jugoslavija natera na brzu kapitulaciju. Operacija je od strane samog NATO-a bila nazvana `Balkanska zima`. Uoči planiranog napada, američke vazdušne jedinice su sedmog i osmog oktobra izvršile izviđanje i uvidele da su ciljevi izmešteni i da ih više nema tamo gde su ih oni očekivali. Onda je usledio dolazak NATO delegacije u Beograd 12. oktobra, bio je tu Solana, bio je Holbruk bez koga ništa nije moglo da prođe i oni su započeli razgovore sa Miloševićem. Razgovori su završeni u ponoć, posle čega su se oni vratili u Savet NATO-a, koji je bio u stalnom zasedanju i obavestili ih da je postignut dogovor sa Miloševićem.

[restrictedarea] Naravno, odmah je usledila istraga u NATO-u na svim nivoima. Tražili su ko je odao informacije. Kada su došli do Binela, on im je odmah priznao. Smesta je upućen u zatvor u Pariz a 31. oktobra je celom svetu objavljeno da je uhvaćen `srpski špijun u NATO-u`. Bili su i mene blokirali, u stanu u Briselu, jedva sam se izvukao odande tek krajem decembra.
Binel je najpre bio u zatvoru deset meseci. Posle toga je pušten da se brani sa slobode. Nakon godinu dana, pošto je u međuvremenu promenjen zakon, osuđen je na pet godina, a odležao je tri. U zatvoru je napisao knjigu o zločinima NATO-a u Jugoslaviji, koju je kasnije prevela i pripremila Mila Alečković i dovela Binela u Beograd. On je, zbog toga što je pomogao Srbiji, preživeo strašna maltretiranja i u zatvoru i van njega. Veliku cenu je platio. Prošle godine, predsednik Tomislav Nikolić ga je odlikovao Zlatnom medaljom za hrabrost `Miloš Obilić` a njegov slučaj je u zapadnim medijima nazvan trećom najvećom špijunskom aferom 20. veka“, zaključuje general Jovan Milanović.

Hrabro!

Piše PJER BINEL

Francuski major Pjer Binel uspeo je 1998. godine da odloži NATO bombardovanje Srbije na nekoliko meseci, tako što je u Briselu našem generalu Milanoviću predao planove zapadne alijanse; za to je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu, koju je odslužio; danas sa slobode poziva Srbe da ne odustanu od svoje borbe za slobodu

Od zločinačke agresije kolonijalističkih snaga Vašingtona protiv Srbije prošlo je već petnaest godina. Te snage nastavljaju svoju štetočinsku akciju podržavajući opasne aktiviste i odbijajući da priznaju realnost istorijskog nasleđa.
Kao što su podržavali separatiste koji su razbili Jugoslaviju, kao što su do apsurda podržavali zločine „čišćenja“ vođene protiv srpskog naroda i to silom oružja, one nastavljaju posao potkopavanja, napadajući sve kulture ukorenjene u prošlosti, da bi ih uništili i zamenili nemoralnim materijalizmom, što sprečava prirodnu evoluciju naroda sa istorijom. Tako, međunarodne finansijske instance svim narodima žele da nametnu pravila koja donose profit samo apatridnim poslovnim ljudima.
Ja dobro znam da je srpski narod u potpunosti sposoban da usvoji najnaprednije tehnike i iskoristi ih za razumnu modernizaciju, odnosno onu što poštuje nasleđe Kosovske bitke.
U ovoj, stotoj godišnjici od Sarajevskog atentata, obeležavamo Veliki rat, ali, nažalost, sa velikim rupama u pamćenju. Po mom mišljenju, premalo govorimo o Istočnom ekspedicionom korpusu, čiji su se vojnici hrabro borili uz naše srpske saveznike. Francuski oficiri sačuvali su u sećanju uspomene na borbe na Balkanu a one i danas opstaju. Ako su svi „prašinari“ s Istoka napustili ovaj svet, oni su u porodicama ostavili nasleđe tekstova i slika da svedoči o tome.
Tokom Drugog svetskog rata, jugoslovenske patriote su se hrabro borile uz saveznike protiv nacista i njihovih saradnika.
Ne zaboravimo, međutim, da je Srbija pre petnaest godina ponovo doživela patnje bombardovanja sa Zapada. Tada, međutim, nisu Hitlerovi avioni ubijali srpske civile, nego avioni NATO! I ni oni nisu uspeli da izađu na kraj sa srpskom hrabrošću! Sećam se hrabrih srpskih građana koji su, stojeći na mostovima, nosili mete na odeći i prkosili pilotima bombardera u zločinačkoj misiji. I kada je Pokrajina Kosovo i Metohija većom silom otkinuta od Srbije, ali tek posle borbi gde su Srbi pokazali svoju veliku vrednost, situacija se tamo toliko degradirala, da je prokonzul postavljen u Prištini tražio srpsku vojnu pomoć. Ovo su Srbi odbili s karakterističnim ponosom.
I sada, ne mešaju li se ponovo snage NATO u teritorijalna pitanja koja ih se ne tiču? Pošto su doprinele razbijanju Jugoslavije, države NATO pokušavaju da spreče Ruse da ponovo preuzmu Krim, oduvek ruski, sve do 1954. godine, kada ga je Ukrajinac Hruščov jednostrano „poklonio“ Ukrajini. Kao što je Francuska od Nemačke uzela Alzas i Lorenu, tako i Rusija želi da uzme svoj Krim. Šta je prirodnije od toga?
Vraćanje jedne pokrajine u okvir otadžbine pruža dodatnu nadu za srpski narod. Jednog dana Kosovo i Metohija će se vratiti Srbiji!
Postavljam sebi, međutim, jedno pitanje: detaljno smo proučili patnje koje su Srbima nanele transnacionalne apatridne instance. Mislim i na Grčku, čiji narod, takođe, trpi nemilosrdne napade finansijskih poslovnih ljudi skrivenih iza paravana Svetske trgovinske organizacije i Međunarodnog monetarnog fonda, a Evropska unija je samo jedna njihova emanacija. Te međunarodne instance što nežno miluju zemlje OPEK-a, nisu li one u stvari odlučni neprijatelji pravoslavnih vernika?
Ne obeshrabrujmo se. Nemoralne sile rade svoj posao, ali situacija je toliko loša, zbog apsurdnosti ekscesa oko finansija, da sistem ne može opstati. Lajući, tvorci našeg sveta upustili su se u ignorisanje problema, koje ih vodi u bezizlaznu situaciju. Carstva su smrtna, ali vrline kao što su hrabrost, rad, patriotizam, porodični duh, podržavane božanskim vrlinama poput vere, nade i milosrđa, uvek čine da se iz haosa, zahvaljujući patriotama, ponovo rode otadžbine.
Pepeo mrtvih stvara otadžbinu. Mrtvi iz bitaka na izvorištu srpskog naroda posmatraju nas iz raja heroja. Pokažimo se dostojni njih tako što ćemo sačuvati hrabrost.

Živela Srbija!
Živela Francuska!

[/restrictedarea]