Uroš Marović (1946-2014)

LEPOTA, DOBROTA, MUDROST

Piše Darko Tanasković

Bio od onih ljudi kojima je sve jasno, ali koji nastoje da iz te privilegije pronađu samo one puteve koji vode ka društvenoj i opšteljudskoj  koristi i sreći. Duhovit, otvorenog uma i srca, pripadao je svima, ali je u tome uvek ostajao nepokolebljivo svoj

Okupili smo se ovog studenog zimskog dana, na ovom tužnom mestu, da se oprostimo od nekoga od koga se ne možemo i nikada nećemo rastati, od našeg dragog, velikog, jedinstvenog i nezamenljivog Uroša Marovića.

Poslednjih dana rečima se podsećamo i upinjemo da iskažemo nešto što se rečima ne može do kraja iskazati – kakav je vaterpolista bio Uroš Marović. Svojim izuzetnim individualnim igračkim vrlinama, tananim smislom za kolektivnu igru, pouzdanim drugarstvom i gromovitom levicom, Uroš je, zajedno sa svojim vrsnim saigračima, kovao i iskovao najsjajnija odličja kojima se jugoslovenski vaterpolo ispeo na sam svetski vrh. Vaterpolo se ne može igrati bolje no što ga je igrao Uroš Marović. Za nas koji smo više mazali teške kožne lopte, a manje igrali, bio je, ostao i uvek će biti legenda ove naporne, ali i neodoljive igre.

Uroš Marović, međutim, nije bio samo sjajan vaterpolista. Bio je on i u svakom pogledu uzoran sportista. Agon sportskog nadmetanja za njega je bio mnogo više od pukog takmičarskog nadgornjavanja. Uz porodicu, koju je voleo nežnom i brižnom ljubavlju, vaterpolu je ostao samopregorno odan do samog kraja života. Nažalost, možda. U jednom drugačijem vremenu i s drugačijim ljudima, svim silama je nastojao da se očuva ona stara sportska čistota i plemenitost vaterpola, što ga je skupo koštalo. Volja ga nije napuštala, ali srce nije izdržalo.

Uroš Marović je bio i mnogo više od neuporedivog vaterpoliste i časnog sportiste, bio je kompletna ličnost, Čovek u najpotpunijem smislu tog uzvišenog određenja, osenčenog bezbrojnim ogrešenjima nedostojnih ljudi. Na način dostupan samo izuzetnim smrtnicima, posedovao je tri antičke, i svevremene, kardinalne vrline – lepotu, dobrotu i mudrost.

Stari Grci su, nikako slučajno, spoj lepote i dobrote označavali jednom složenicom – kalokagatija. Svoju fizičku lepotu i telesnu nadmoć Uroš Marović je od mladosti, kroz zrelo doba i prve nagoveštaje starosti nosio uspravno, dostojanstveno, nenametljivo i smerno, ali samouvereno i vazda vedro. Prostor oko sebe ispunjavao je lekovitom i okrepljujućom svetlošću koja nije dopuštala malodušnost i zlovolju. Ali, Uroševa privlačna spoljašnjost bila je odraz jedne dublje, unutrašnje lepote – lepote njegove duše, njegove bezgranične dobrote. Uroš Marović je voleo decu i životinje, a deca i životinje su voleli njega. Prilazili su mu s radošću i poverenjem u očima. A onaj koga vole deca i životinje sigurno je dobar čovek. Odgovarajući na pitanje kako izgleda Raj, vaseljenski patrijarh Vartolomej odgovorio je da ne zna, ali da bi se on možda ponajpre mogao sagledati u dečjim očima. Uroš Marović je na taj način zauvek ostao dete, neranjen zlom i gadom. Iako je porodično silno propatio usled nepravednog utamničenja oca, premda ga ni život ni ljudi nisu zadužili samo nežnostima, nikoga nije mrzeo, nikome se nije svetio, a ni o onima koji su to zasluživali nikada nije izrekao ružnu reč. Retko u Srba, dobrotom svojom razoružavao je i nesklone, mrzovoljne i zloreke među ljudima, pa su se i oni koji ga nisu voleli ustezali da o njemu loše govore. Radili, međutim, neki jesu.

Urošu Maroviću nije bilo nimalo lako da bude dobar, jer nikako nije bio naivan ili neobavešten o životu i o svetu. Bio je ne samo inteligentan i pametan već i mudar. Odlično obrazovan ekonomista, vrstan privrednik i uspešan rukovodilac, iskusan čovek koji je umeo da čita između redova i da odvaja bitno od nebitnog, Uroš je bio od onih ljudi kojima je sve jasno, ali koji nastoje da iz te privilegije pronađu samo one puteve koji vode ka društvenoj i opšteljudskoj  koristi i sreći. Duhovit, otvorenog uma i srca, pripadao je svima, ali je u tome uvek ostajao nepokolebljivo svoj. Njegovi su bili svi gradovi, od Beograda, gde je rođen i gde odlazi na večni počinak, preko Splita, Zagreba i Dubrovnika, do Petrograda i Teherana, sva mora i sva neba… Bio je ubeđeni i pravi Srbin, ali i istinski građanin sveta. Ima takvih Srba, iako ne mnogo. Još manje je onih koji su, poput Uroša Marovića, kao Srbi i svetski ljudi, bili i iskreni Jugosloveni. Takvih je, uopšte, na svim stranama bilo premalo da bi država u kojoj smo odrasli preživela. Voleo je sve krajeve i sve ljude te lepe i zlosrećne zemlje i oni su mu ljubavlju i poverenjem uzvraćali.

Kako da se danas i sutra odužimo sreći što smo bili obasjani prisustvom i bliskošću Uroša Marovića? Teško je obećati da ćemo biti kao on, jer nam to nije dato. Pokušajmo, stoga, da budemo bar malo bolji nego što jesmo, pa da mu, kad ga sretnemo kod neke nebeske Kalenićeve pijace, u nekoj tamošnjoj „Taliji“ ili „Priveu“, bez stida pogledamo u oči. A on će nam, sigurno, ozareno  pružiti ruku i pozvati nas na piće…

Reč na sahrani Uroša Marovića, 27. januara 2014.