Урош Маровић (1946-2014)

ЛЕПОТА, ДОБРОТА, МУДРОСТ

Пише Дарко Танасковић

Био од оних људи којима је све јасно, али који настоје да из те привилегије пронађу само оне путеве који воде ка друштвеној и општељудској  користи и срећи. Духовит, отвореног ума и срца, припадао је свима, али је у томе увек остајао непоколебљиво свој

Окупили смо се овог студеног зимског дана, на овом тужном месту, да се опростимо од некога од кога се не можемо и никада нећемо растати, од нашег драгог, великог, јединственог и незаменљивог Уроша Маровића.

Последњих дана речима се подсећамо и упињемо да искажемо нешто што се речима не може до краја исказати – какав је ватерполиста био Урош Маровић. Својим изузетним индивидуалним играчким врлинама, тананим смислом за колективну игру, поузданим другарством и громовитом левицом, Урош је, заједно са својим врсним саиграчима, ковао и исковао најсјајнија одличја којима се југословенски ватерполо испео на сам светски врх. Ватерполо се не може играти боље но што га је играо Урош Маровић. За нас који смо више мазали тешке кожне лопте, а мање играли, био је, остао и увек ће бити легенда ове напорне, али и неодољиве игре.

Урош Маровић, међутим, није био само сјајан ватерполиста. Био је он и у сваком погледу узоран спортиста. Агон спортског надметања за њега је био много више од пуког такмичарског надгорњавања. Уз породицу, коју је волео нежном и брижном љубављу, ватерполу је остао самопрегорно одан до самог краја живота. Нажалост, можда. У једном другачијем времену и с другачијим људима, свим силама је настојао да се очува она стара спортска чистота и племенитост ватерпола, што га је скупо коштало. Воља га није напуштала, али срце није издржало.

Урош Маровић је био и много више од неупоредивог ватерполисте и часног спортисте, био је комплетна личност, Човек у најпотпунијем смислу тог узвишеног одређења, осенченог безбројним огрешењима недостојних људи. На начин доступан само изузетним смртницима, поседовао је три античке, и свевремене, кардиналне врлине – лепоту, доброту и мудрост.

Стари Грци су, никако случајно, спој лепоте и доброте означавали једном сложеницом – калокагатија. Своју физичку лепоту и телесну надмоћ Урош Маровић је од младости, кроз зрело доба и прве наговештаје старости носио усправно, достојанствено, ненаметљиво и смерно, али самоуверено и вазда ведро. Простор око себе испуњавао је лековитом и окрепљујућом светлошћу која није допуштала малодушност и зловољу. Али, Урошева привлачна спољашњост била је одраз једне дубље, унутрашње лепоте – лепоте његове душе, његове безграничне доброте. Урош Маровић је волео децу и животиње, а деца и животиње су волели њега. Прилазили су му с радошћу и поверењем у очима. А онај кога воле деца и животиње сигурно је добар човек. Одговарајући на питање како изгледа Рај, васељенски патријарх Вартоломеј одговорио је да не зна, али да би се он можда понајпре могао сагледати у дечјим очима. Урош Маровић је на тај начин заувек остао дете, нерањен злом и гадом. Иако је породично силно пропатио услед неправедног утамничења оца, премда га ни живот ни људи нису задужили само нежностима, никога није мрзео, никоме се није светио, а ни о онима који су то заслуживали никада није изрекао ружну реч. Ретко у Срба, добротом својом разоружавао је и несклоне, мрзовољне и злореке међу људима, па су се и они који га нису волели устезали да о њему лоше говоре. Радили, међутим, неки јесу.

Урошу Маровићу није било нимало лако да буде добар, јер никако није био наиван или необавештен о животу и о свету. Био је не само интелигентан и паметан већ и мудар. Одлично образован економиста, врстан привредник и успешан руководилац, искусан човек који је умео да чита између редова и да одваја битно од небитног, Урош је био од оних људи којима је све јасно, али који настоје да из те привилегије пронађу само оне путеве који воде ка друштвеној и општељудској  користи и срећи. Духовит, отвореног ума и срца, припадао је свима, али је у томе увек остајао непоколебљиво свој. Његови су били сви градови, од Београда, где је рођен и где одлази на вечни починак, преко Сплита, Загреба и Дубровника, до Петрограда и Техерана, сва мора и сва неба… Био је убеђени и прави Србин, али и истински грађанин света. Има таквих Срба, иако не много. Још мање је оних који су, попут Уроша Маровића, као Срби и светски људи, били и искрени Југословени. Таквих је, уопште, на свим странама било премало да би држава у којој смо одрасли преживела. Волео је све крајеве и све људе те лепе и злосрећне земље и они су му љубављу и поверењем узвраћали.

Како да се данас и сутра одужимо срећи што смо били обасјани присуством и блискошћу Уроша Маровића? Тешко је обећати да ћемо бити као он, јер нам то није дато. Покушајмо, стога, да будемо бар мало бољи него што јесмо, па да му, кад га сретнемо код неке небеске Каленићеве пијаце, у некој тамошњој „Талији“ или „Привеу“, без стида погледамо у очи. А он ће нам, сигурно, озарено  пружити руку и позвати нас на пиће…

Реч на сахрани Уроша Маровића, 27. јануара 2014.