Srećan je ko svoju pesmu ne plati glavom

Miljković i Jesenjin, dva ubijena pesnika

Piše Vladimir Dimitrijević

Sudbine i umiranja dvojice slavnih „prinčeva poezije” su slični: smrt su našli bežeći iz „svojih“ gradova u nadi da će im biti dat novi početak – Jesenjin iz Moskve u Lenjingrad, a Miljković iz Beograda u Zagreb. Obojica su „samoubijeni“ a istina o pravim razlozima se i dalje skriva od javnosti

Ove, 2014, navršilo se osam decenija od rođenja velikog princa srpskih pesnika, Branka Miljkovića, čudesnika čije stihove nosimo kao popudbinu. Ipak, ovo neće biti tekst o njegovom životu, nego o njegovoj smrti. Učili su nas, decenijama, da se Branko, u Zagrebu, u Ksaverskoj šumici, na periferiji grada, u noći između 11. i 12. februara 1961, ubio… Tome je prethodio prelazak iz Beograda u Zagreb.

Njegov prijatelj, Petar Džadžić, tvrdio je da je suicid prouzrokovan neuzvraćenom ljubavlju. U knjizi o Miljkoviću, navodio je pismo koje mu je ovaj poslao iz Zagreba: „Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.“ Ipak, pet dana pre kobnog događaja, 7. februara 1961, Miljković je Džadžiću pisao nešto drugo: „Ja se osećam odlično. Kao da sam se danas rodio. Raskrstio sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom…“

PORODIČNE SUMNJE Najveći broj ljudi bliskih Branku nije verovao u priču o samoubistvu. Snaha pesnikova, Anđelija, svojevremeno je, kad se to smelo, rekla novinarima: „Naša porodica je još od njegove sahrane sumnjala da je Branko ubijen. Ne mogu da zaboravim scenu sa sahrane kada je njegova majka, ugledavši Brankovog školskog druga, viknula: ‚Ubiše mi Branka!‘ /…/ Njegovi roditelji su mi pričali da su mu na telu videli modrice, a njegova prijateljica Dobrila Nikolić nam je ispričala da je poslednje časove provela s njim. Ispratila ga je do kafane na periferiji. Rekao joj je da ga sačeka, da će se brzo vratiti. A onda su naišla dvojica i rekla joj: ‚Ako čekate pesnika, nećete ga dočekati.‘ Goran Miljković, sinovac Brankov, svedoči: „Od najranijeg detinjstva slušao sam da je moj stric najverovatnije ubijen. Moj otac i deda su stalno pokušavali da saznaju istinu o njegovoj smrti. Deda je do kraja života nosio crninu i mnogo vremena provodio na stričevom grobu.“

Anđelija Miljković je smatrala da je Brankovo bekstvo iz Beograda bilo uslovljeno okolnostima: „Imao je sukob i sa Oskarom Davičom, tada vrlo moćnim čovekom, obojica su bili zaljubljeni u istu ženu. A Davičo mu je bio prijatelj i pomagao mu je da objavi prvu zbirku pesama. U Beogradu se tada pričalo: ‚Davičo ga je otkrio, Davičo ga je i ubio.‘ U Zagrebu smo čuli da je imao neke poverljive informacije o Titu.“

NEOSIMBOLISTI I TANASIJE I njegovi prijatelji, neosimbolisti, takođe su imali sumnje. „Vrba preko koje je prebacio kaiš nije bila deblja od ljudske ruke“, svedočio je Milovan Danojlić, a Petar Pajić podseća na izjavu njegove majke: „Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio.“ Kosta Dimitrijević, književnik i novinar, svojevremeno neosimbolista, napisao je knjigu „Ubijeni pesnik“, u kojoj je, između ostalog, svedočio o Miljkovićevim „nepoćudnostima“ (pevao je Svetosavsku himnu u kafanama punim udbaša, a i bavio se zabranjenom temom – jezičkom analizom Titovih govora). I on je uveren da je reč o ubistvu.

Brankov zaštitnik kod tadašnje vlasti, Tanasije Mladenović, ostavio je, u svojoj knjizi „Usputne skice za portrete“, neumitne činjenice. Vreme u kojem se Branko „ubio“ bilo je vreme političkih previranja – polako se kretalo ka konfederalizaciji Jugoslavije. Miljković se u to vreme učlanio u partiju, pa su ga neki u Beogradu proglasili za režimskog pesnika. I to je, kao i zavist „Salijerija“, bio jedan od razloga da ode u Zagreb, gde će, mislio je, početi ispočetka. Jedne pijane noći, izjavio je za „Dugu“ da se odriče svih pesama i nagrada. Pokušao je, kasnije, da izjavu povuče… Demanti nije stigao na vreme. A onda se, kobne februarske noći, obreo u kafani u Ksaverskoj šumici, na periferiji Zagreba…

SUMNJA U ZVANIČNU VERZIJU Pošto je Tanasije Mladenović sa Brankovim roditeljima otišao po pokojnika, našli su se pred drvcetom smrti… Autor „Usputnih skica za portrete“ tvrdi da ono nije moglo da „izdrži ljudsko telo normalne težine. Možda samo telo nekog deteta ili dečaka od petnaestak godina. /…/ Ispod samog drveta nalazilo se omanje đubrište, odmah preko puta njega stambena zgrada, čijeg se broja više ne sećam. Zajedno sa Brankovim roditeljima, posetio sam porodicu, koja je tada tamo stanovala. Ti ljudi su nam rekli da su te noći, između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće na ulicu. Naglasili su da je i inače u tom kraju opasno hodati noću“.

Istraga o „samoubistvu“ bila je sprovedena traljavo. Mladenović, kome je islednik dao da pogleda zapisnik, piše: „Nije bilo ni reči, niti gole pretpostavke, o tome zbog čega je do toga došlo; ni da li je bilo svedoka, ni gde je samoubica, i s kim, bio cele te noći. Čak ni porodica, pred čijom je kućom bilo drvo sa obešenim, nije uopšte saslušavana. /…/ Na glavi je imao svoj poznati crni šešir; kravata i zimski kaput potpuno u redu, sa opasačem oko vrata. Dobijao se, apsolutno, utisak da je odnekud donesen mrtav, ugušen možda jastucima i tu samo okačen.“ Islednik nije našao za shodno da popriča ni sa jednim od njegovih hrvatskih kolega po peru, s kojima je radio u redakciji Radio Zagreba. Nije pričao ni sa njegovom gazdaricom iz ulice Bjankinijeve broj 11, koja je tvrdila da su po njega došla „dva prijatelja iz Beograda“…

[restrictedarea]

UBI ME PREJAKA REČ Tanasije Mladenović kaže: „Branko je često imao običaj da, i pod dejstvom alkohola, ali i bez njega, ispoljava svoj nacionalni ponos, ponos što je Srbin i što pripada srpskom narodu. Skretao sam mu pažnju i molio ga da strogo pazi u kom i kakvom društvu to može da kaže, a gde ni u kom slučaju. Nije isključeno da je, tog svog poslednjeg dana i te svoje poslednje noći, dao neku izjavu i da je, zbog toga, platio glavom…“

S milicijom se sretao i ranije, i to ne samo kad je na Terazijama uzviknuo: „Živeo jugoslovenski mrak!“ I ne samo u Beogradu nego i u Zagrebu. Vladimir Bogdanović, umetnik iz Novog Sada, bio je mladić kada je privođen u miliciju sa Miljkovićem, koji je, usred Kazališne kavane u Zagrebu, januara 1961, uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnike u socijalizmu?“ Milicija je Bogdanoviću, posle noći provedene u stanici, poručila: „Pazi šta radiš i s kim se družiš. Sledeći put nećeš ovako jeftino proći!“

ARHETIP UBIJENOG PESNIKA Pre nego što se Branko „ubio“ u Ksaverskoj šumici u Zagrebu, Sergej Jesenjin se „ubio“ u hotelu „Angleter“ u Lenjingradu, u noći 27. decembra 1925. godine. Staroverac među ruskim pesnicima, Nikolaj Kljujev, koji se prvo oduševio boljševicima, pa bio streljan kao „reakcionar“, pisao mu je, tri godine ranije: „Ti si osuđen da budeš zaklan za Rusiju… Raduj se zaklanju svojemu…“ Jesenjin je često govorio o svom tragičnom kraju: „Ja ću biti žrtva“, ponavljao je svojoj bliskoj prijateljici, Galini Benislavskoj, koja se 1926. ubila na njegovom grobu. Pred smrt, rekao je pesniku Erlihu (čekisti, po svemu sudeći umešanom u ubistvo): „Hoće da me ubiju. Ja to nekako osećam, kao zver!“

Po povratku sa Zapada, gde je bio sa Isidorom Dankan, do smrti je lutao Sovjetskim Savezom, osećajući opasnost. Između ostalog, krio se u Azerbejdžanu i Gruziji da bi izbegao sudbinu svojih drugova, poput Alekseja Ganjina, koji je optužen da je osnovao „fašističku partiju“, i streljan. Došao je u sukob sa svojim nekadašnjim prijateljem, poznatim čekistom Bljumkinom, desnom rukom Lava Trockog za „specoperacije“… Po povratku iz Bakua (u vozu se potukao s nekim komunističkim funkcionerima, zbog čega je pozvan na sud) u Moskvi je morao da leži po duševnim bolnicama, gde su ga skrivali lekari, na molbu njegove poslednje supruge, Sofije Tolstoj… Iz Moskve Jesenjin beži u grad na Nevi zato što je u prestonici poveden proces protiv njega, zbog izgreda u kojima je vređao, između ostalog, i novi poredak. Čak ni komesar za prosvetu Lunačarski nije mogao da ga odbrani.

TRAGOVIMA „SAMOUBISTVA“ Posle smrti Jesenjinove, muž njegove sestre, pesnik Vasilije Nasedkin, koji je video leš pokojnika u hotelu „Angleter“, rekao je: „Ne liči na samoubistvo… Imaš osećaj kao da mu je mozak kroz čelo iscureo.“ Jedan od svedoka iz „Angletera“, umetnik V. Svarog, govorio je poznanicima: „Jesenjina su nastojali da brzo ‚počiste‘… Izgleda da su ga prvo udavili – Jesenjin je desnom rukom pokušao da oslabi stisak, i ruka mu je ostala zgrčena.“

Ana Berzin, jedna od učesnica u ispraćaju pesnika, šezdesetih godina prošlog veka svedočila je: „Izjutra je organizovana komemoracija, ali sam ja znala da će majka dati da se Sergej opoje u odsustvu tela, na ranoj liturgiji. Htela je obavezno da ga preda zemlji, i da ga pospe krstoliko zemljom.“ Mati pesnikova, Tatjana, dokazala je svešteniku koji je vršio opelo da se on nije ubio…

TRAGAOCI ZA ISTINOM Prvi je, početkom devedesetih godina prošlog veka, podvrgao sumnji zvaničnu verziju o samoubistvu policijski pukovnik E. A. Hlistalov, koji se na poslu bavio specijalnim, naročito složenim istragama. Kada je saznao da je Jesenjina sa konopca skidao lekar K. M. Dubrovski, obratio se njegovoj, u to vreme još živoj, supruzi, koja mu je napisala: „Potpuno ste u pravu kad kažete da su Jesenjinu ‚pomogli‘ da se ubije. Po pričama K. M Dubrovskog, u sobi Jesenjinovoj videli su se tragovi borbe i pretresa.“ Telo pesnika je bilo prekriveno udarcima.

Njegovim tragom krenuo je pisac Vitalij Bezrukov, po čijem dokumentarnom romanu je snimljena serija „Jesenjin“, koja je 2005. izazvala uzbuđenje u Rusiji, i gde je njegov sin, Sergej, sjajno igrao svog imenjaka. Vitalij Bezrukov je istraživanje, po kojem je pisan scenario, zasnovao na nalazima pukovnika Hlistalova. U intervjuu datom Ljubinki Trgovčević on je rekao da je istraga o „samoubistvu“ vođena neprofesionalno: „Kao prvo, nije trebalo da ga skinu s konopca pre nego što su došli svedoci. Niko od svedoka nije video obešenog Sergeja Jesenjina! Pored toga, na njegovoj glavi vidi se udubljenje koje bi moglo biti od udarca – dakle, postoji mogućnost da ga je neko prvo ubio udarcem u glavu, ili čak metkom – na fotografiji se vidi i tamna mrlja kod oka, koja bi mogla biti od metka, a potom su ga obesili. I dalje – njegova ruka je neprirodno savijena – ruke obešenog uvek vise niz telo…“

Ipak, najveći doprinos potvrdi pretpostavke da je Jesenjin ubijen dalo je troje profesionalnih policijskih stručnjaka, predavača Policijske škole u gradu Štatno u Poljskoj. Oni su u svojoj monografiji o ubistvu Jesenjina obavili ne samo stručnu ekspertizu fotografija i obdukcionog nalaza nego su, uz pomoć asistenata, izvršili i rekonstrukciju ubistva i falsifikacije zvane „samoubistvo“ (G. Ojcewicz, R. Włodarczyk, D. Zajdel. Zabójstwo Sergiusza Jesienina. Studium kryminalistyczno-historycznoliterackie. – Szczytno, 2009.)

JESENJIN I BOLJŠEVICI U početku, Jesenjin je verovao da je parola „Fabrike radnicima, zemlja seljacima“ istina, a ne demagogija. Pevao je: „Nebo kao zvono,/ a mesec burence!/ Domovino majko,/ Ja sam boljševik!“ Pevao je protiv pravoslavlja, u kojem je vaspitan… Ali, nije mogao protiv sebe. Isidori Dankan je govorio: „Sve je od Boga. Poezija, pa i tvoj ples.“ Počeo je ponovo da čita Sveto pismo, a Demjanu Bednom, autoru antireligioznih stihova, uputio je „Poslanicu ‚evanđelisti‘ Demjanu“, u kojoj ga je izružio zbog hulnog stava. U poemi „Zemlja nitkova“ karikirao je Lava Trockog kao ogavnog crvenog komesara koji crkve hoće da „pretvori u nužnike“. Po Bezrukovu, ubistvo Jesenjina palo je u doba Četrnaestog kongresa Partije, na kojem je Staljin pobedio Trockog i njegove saborce, Zinovjeva i Kamenjeva: „Trocki je upravo izgubio vlast i živeo je u velikom strahu od Staljina. Postoji verzija da je Jesenjin posedovao nekakav telegram koji je mogao da kompromituje Staljinove protivnike. Sergej Jesenjin je ubijen po naređenju.“

Bezrukov svedoči da je Trocki pokušavao da Jesenjina pridobije, ali ovaj je to odbio: „A Jesenjin je vođa cele hrišćanske poezije. Hrišćansko i seljačko su u tom trenutku sinonimi. I svi koji su pisali takvu poeziju bili su streljani – Ganjin, Kljujev, Orešin… Štaviše, pred Jesenjinov odlazak u Ameriku Trocki mu direktno kaže – pazite kako pišete, inače ćete se ugušiti! A on ga je u ‚Zemlji lupeža‘ zauvek ovekovečio kao lupeža. /…/ Armija Tuhačevskog je streljala seljake naoružane samo vilama… Njih 50 hiljada. Jesenjin je i to opisao u ‚Pugačovu‘. Tako nešto se ne oprašta. /…/ Ubiti čoveka, to znači ubiti dušu. Dušu Rusije su ubili. Bilo je dovoljno ‚majstora‘ za takve poslove. Dakle, Trocki je ubio Jesenjina iz osvete. I još – ubijajući Jesenjina, on se svetio i onim svojim političkim protivnicima koji su voleli pesnika i štitili ga.“ (Recimo, u Azerbejdžanu, dok se skrivao, Jesenjina je štitio blizak Staljinov saradnik, Kirov).

Godinama posle smrti pesnika, „jesenjinovština“ je bila zabranjena kao reakcionarna. Neki su i robiju zaglavili jer su recitovali pesnika iz sela Konstantinovo.

UMESTO EPILOGA Sličnost smrti Jesenjina i srpskog mu srodnika Miljkovića (mada su im poetike bile sasvim različite, obojica su bili „prinčevi poezije“) sasvim je uočljiva: obojica su bili mladi, puni života, skloni piću i ženama, ali duboko posvećeni stvaralaštvu; obojica su zvanično prihvatali doba u kojem žive, pa čak i pevali revoluciji; obojica su, međutim, bili protivnici ideala pretvorenih u totalitarnu antiutopiju, i o tome su javno, makar i u pijanom, „zaštitnom“ stanju, govorili; zbog toga su bili privođeni i saslušavani (Jesenjina su mnogo puta hapsili i kraće vreme držali u zatvoru, a ni Miljković nije uspevao da izbegne trežnjenja u miliciji). Obojica su smrt našla bežeći iz „svojih“ gradova u nadi da će im biti dat novi početak – Jesenjin iz Moskve u Lenjingrad, a Miljković iz Beograda u Zagreb. Obojica su „samoubijeni“, a istina o pravim razlozima se i dalje skriva od javnosti.

I danas, posle toliko decenija, njihove ličnosti i stvaralaštvo, kao i tragične sudbine koje su poneli, podsećaju nas da je, kako reče Miljković, isto pevati i umirati. Naročito ako, uprkos totalitarizmu, pevaš slobodno i jasno…

[/restrictedarea]