Rat oko Velikog rata /2. deo/ Princip je naš, Hitler nije

Piše Miodrag Zarković

Prećutno se odričući Gavrila Principa, koga „branimo“ jedino tako što unedogled ponavljamo da Srbija nije imala veze sa ubistvom Franca Ferdinanda, istovremeno prihvatamo i nametanu nam krivicu za pojavu nacizma u Nemačkoj

Najduža bitka Prvog svetskog rata vodi se i danas, punih sto godina od izbijanja sukoba, oko zaveštanja Gavrila Principa. Za nemačku javnost i njoj naklonjene evropske intelektualce, Princip skoro da nikada i nije predstavljao ništa drugo do teroristu i ubicu, a njegovi hici u Franca Ferdinanda zločin čiji je iznenađujući odjek gurnuo sirotu, naivnu Evropu u iscrpljujući oružani sukob. Isti takav „ugled“ Principa prati i u francuskoj ili britanskoj javnosti, iako su i jedna i druga država zvanično bile na istoj strani kao i Srbija u Prvom svetskom ratu: čak i oni tamošnji javni delatnici koji, poput londonskog gradonačelnika Borisa Džonsona, proteklih meseci i godina naglas upozoravaju na to kolika opasnost vreba u umanjivanju nemačke krivice, prema Gavrilu Principu i njegovom činu zauzimaju izrazito osuđujući stav. Sudeći po njihovom viđenju stvari, prekršaj Nemačke sastoji se isključivo u tome što je nekakvu balkansku čarku iskoristila da napadne zapadnoevropske države; da je Nemačka, zajedno sa Austrougarskom, ostala samo pri kažnjavanju Principovog zločina, uključujući tu i Srbiju, ispada da ne bi ni bilo nikakvog prekršaja, a kamoli rata.

Posebno je, međutim, zabrinjavajuće to što se ovakav stav prema Principu vrlo pomirljivo dočekuje u samoj srpskoj javnosti, koja se u raspravi o uzrocima Prvog svetskog rata – tačnije, u onim preretkim prilikama kada se udostoji da, vrlo bojažljivo, u raspravi uopšte uzme učešće – zadovoljava time da do besvesti ponavlja kako zvanična Srbija nije imala nikakve veze sa Gavrilom Principom. Istina, neumešanost Beograda jeste dragocena činjenica, potvrđena nebrojeno mnogo puta. Jednako je znakovita i, takođe lako utvrdiva, želja krvoločnog bečkog dvora da pošto-poto napadne Srbiju, koja je novo svedočanstvo dobila u nedavno predočenoj kopiji pisma austrougarskog generala Oskara Poćoreka. Ali, srpska strana priče se uglavnom na tome i završava, što, iskreno govoreći, ukazuje na to da se današnja Srbija na izvestan način ograđuje od Gavrila Principa, na čija pleća time svaljuje svu krivicu za gnev Austrougarske i Nemačke.

IZRUČIVANJE GAVRILA Haškom torturom naviknuta da predaje neprijateljima svoje vojnike i državnike, današnja Srbija deluje spremna da „izruči“ i Principa, tako što se ubi dokazujući da sa njim nije imala ništa, odnosno, prećutno prihvatajući da Princip, zajedno sa ostatkom „Mlade Bosne“, zaista predstavlja nešto od čega je najmudrije udaljiti se što je više moguće. Pritom se sasvim zanemaruju austrougarski zločini nad zatečenim, mahom srpskim, življem u Bosni i Hercegovini, koji su, u trenutku Sarajevskog atentata, trajali već preko četvrt veka, tj. od okupacije i aneksije BiH.

„Princip je, pod jedan, nacionalni revolucionar, a pod dva, tiranoubica“, kaže za „Pečat“ Ljubodrag Dimić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. „Tim optužbama da je on atentator pokušava se sakriti istina o teroru koji je Austrougarska sprovodila nad jednim narodom, a to je srpski. Od kako je okupirao Bosnu i Hercegovinu, Beč je tamo sprovodio razne prisilne, vrlo represivne mere, koje su imale sve odlike tiranije. Mora se imati u vidu da je u to vreme, dakle devedesetih godina 19. veka i prvih decenija dvadesetog, Evropa bila puna pojedinaca koji su na takvo nasilje pojedinih država odgovarali takođe nasiljem, i da se oni smatraju tiranoubicama. Princip je samo jedan od desetina takvih aktivista koji su postojali u njegovo vreme i na isti način kao i on pokušavali da se izbore za slobodu. Generacija mladobosanaca sanjala je da se oslobodi tirana i tuđinske vlasti a stasavala je na uzorima iz Evrope, kao što je „Mlada Italija“, ili nemačko kulturno nasleđe, pa i rusko narodnjaštvo. U toj priči, Princip je posedovao još jednu nit, a to je kult Obilića, odnosno spremnost na žrtvu. U Principovoj generaciji to je primerom potvrdio Bogdan Žerajić koji je svojom žrtvom obavezao i ostale svoje istomišljenike.“

[restrictedarea]

Žerajić je, četiri godine pre nego što je Princip ubio Ferdinanda, pokušao da usmrti tadašnjeg guvernera Bosne i Hercegovine, austrougarskog generala Marijana Varešanina, ali u nameri nije uspeo, iako je čak pet metaka ispalio u svoju metu. Šestim metkom je presudio sebi na licu mesta, što je čin koji se na srpskoj stranici „Vikipedije“, globalne internet enciklopedije, ovako opisuje:

„Žerajićev atentat nije uspeo, a on je izvršio samoubistvo na mestu atentata kako bi presekao svaku mogućnost istrage.“

Čak se, eto, i u ovoj jednoj, neveštoj rečenici, posredno nameće zaključak da je „svaka mogućnost istrage“ nešto od čega je najbolje skloniti se što dalje, po mogućstvu smrću izvršioca ubistva. Krajnje izvesna mogućnost da Žerajić možda samo nije hteo da padne živ u ruke mrskim neprijateljima, ili da je želeo da izbegne mučenja i telesna zlostavljanja koja bi neminovno usledila, izgleda da nije pala na pamet tvorcima dotične „Vikipedijine“ stranice.

 

USAĐENA KRIVICA Sve to govori da je kompleks krivice uspešno i duboko usađen u srpsku svest, kada čak ni na internetu nismo u stanju da na optužbe protivu Principa i drugih boraca za slobodu, odgovorimo onako kako bi nalagala priroda samoodbrane: da Austrougarska nije okupirala Bosnu i Hercegovinu i terorisala tamošnje Srbe, niko od Srba ne bi ni morao da se laća oružja kako bi se borio za slobodu. Ta posve razumna uzročno-posledična logička celina gotovo je neprisutna čak i u domaćoj javnosti.

„Mi imamo jako malo istoričara, ali zato ima puno kvaziistorije koja se može naći na svim stranama i ja bih upravo u tom kontekstu posmatrao i taj fenomen koji pominjete“, ocenjuje Vlada Stanković, takođe profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. „Mišljenja sam da istoriografska struka snosi svoj deo odgovornosti za takvo stanje. Reč je o višedecenijskom nemaru, koji je kulminirao posle Drugog svetskog rata, ali je postojao i ranije. Kada samo uporedim koliko su dalje od nas u istoriografiji otišli naši susedi, kao što su Mađari, Bugari ili Hrvati, tuga me uhvati. Ne moramo da se poredimo sa državama i nacijama koje su deset ili više puta veće od nas, dovoljno je da se uporedimo sa komšilukom i da vidimo koliko smo zaostali.“

Podatak da je, primera radi, samo na engleskom jeziku u protekle dve godine izašlo nekoliko istoriografskih knjiga pomenutih u prošlom broju „Pečata“, a koje se – na način primetno nenaklonjen Srbiji – bave počecima Prvog svetskog rata, dok u istom razdoblju ovde nije objavljena niti jedna, daje za pravo Stankoviću i njegovoj oceni da je struka ozbiljno zakazala.

„Naravno, naša država ne samo da ne rešava taj problem nego ga i produbljuje“, dodaje Stanković. „Evo, već je februar, što znači da je do Vidovdana ostalo tek četiri meseca, a mi i dalje ne znamo šta će i da li će išta biti organizovano u okviru obeležavanja stogodišnjice Sarajevskog atentata. Još ništa nije zakazano, još ništa nije dogovoreno, ništa se ne zna, iako je u pitanju zaista velik i važan jubilej. Mi smo i pre pet ili deset godina znali da pristiže 2014. i stogodišnjica Prvog svetskog rata, ali niko ništa nije preduzimao tim povodom. Nijednu knjigu nismo izdali o tome ni na srpskom, a da ne pričam o engleskom jeziku. I da se ne lažemo, tu nije toliko prisutna cenzura, koliko autocenzura, za koju mislim da je vrlo raširena među srpskim istoričarima. Pogledajte, uostalom, prošlogodišnje obeležavanje 1.700 godina od Milanskog edikta. I tu smo mogli da iskoristimo povod da bismo plasirali našu istoriografiju, ali prilika je protraćena, jer ne mislim da je bilo dovoljno da država organizuje samo jednu predstavu.“

NEPOZNATI FIŠER Nasuprot ovolikom zapostavljanju sa naše strane, stoji jedna Nemačka, koja je, prema nezvaničnim saznanjima prisutnim u stručnim krugovima, iz državne kase izdvojila više desetina miliona evra u svrhu „prilagođavanja“ istorijskog pogleda na uzroke i povode Prvog svetskog rata. Za to vreme, mi nismo koristili čak ni one retke, mada vrlo značajne, primere iz same Nemačke koji su se Prvim svetskim ratom bavili istoriografski odgovorno. Porazna je činjenica da knjiga nemačkog istoričara Frica Fišera „Nemački ciljevi u Prvom svetskom ratu“, koja je tamo objavljena davne 1961. godine, još nije prevedena na srpski jezik, iako njena središnja teza upravo glasi da je za izbijanje rata prvenstveno i prevashodno bila kriva nemačka državna i društvena vrhuška.

„Kod nas je od te knjige bilo objavljeno samo skraćeno izdanje, doduše sa sjajnim predgovorom Andreja Mitrovića“, pojašnjava Dragoljub Dimić. „To je nesumnjivo veliki propust, za koji se nadam da će uskoro biti ispravljen, jer se trenutno radi na prevođenju celog dela i ono bi uskoro trebalo da bude izdato na srpskom jeziku. Radi se o knjizi od ogromnog značaja, jer je Fišer jasno pokazao da je, posle Bizmarka, u Nemačkoj došlo do svojevrsnog saveza različitih elita: vojne, industrijske, bankarske, profesorske, zemljoposedničke odnosno plemićke… Udružene, one su decenijama pre Prvog svetskog rata pokušale da posegnu za svetskom moći, što je i bio glavni uzrok izbijanja rata.“

Ovaj kontekst se, međutim, uglavnom izostavlja iz najnovijih evro-američkih „preispitivanja“ Velikog rata, što vodi ka novom zlonamernom tumačenju: Gavrilo Princip je posredno odgovoran i za pojavu Hitlera, tj. za izbijanje Drugog svetskog rata. Naime, Versajski mir, kojim je zaključen Prvi svetski rat, opisuje se kao duboko nepravedan i surov prema Nemačkoj. Po toj logici, prekomerno kažnjena Nemačka maltene i nije imala kud nego da iz potrebe za uskraćenom pravičnošću ubrzo posrne u nacizam, kojeg, ispada, ne bi ni bilo da oni divlji Srbi nisu ubili Franca Ferdinanda.

Da sve bude gore, ovakav pravac razmišljanja ne sledi samo nemačka inteligencija već i brojne javne ličnosti iz ostalih država. Vratimo se još jednom na Borisa Džonsona, jer je on i reagovao upravo na jedan takav ispad, kada se laburistički „mladi lav“, Tristram Hant složio sa engleskim istoričarem Kristoferom Klarkom da „Srbiji pripada značajno veći udeo u krivici“ za raspirivanje sukoba iz 1914, kao i sa američkim istoričarem Šonom Mekmikinom koji u krug najvećih vinovnika svrstava i Rusiju, da bi zatim sve to usmerio ka nepravednom Versajskom miru i nacizmu kao pukoj posledici.

Nimalo utešno nije to što Hantu i njegovim istomišljenicima još niko iz Srbije nije uputio odmeren odgovor. A da se odgovor može naći na dohvat ruke, svedoči i jedan od hiljada komentara čitalaca okačenih ispod Hantovog članka u londonskom „Gardijenu“. Čitalac je jednostavno podsetio da je Frankfurtski sporazum, kojim je 1871. godine okončan Francusko-pruski rat, bio još i oštriji prema poraženoj Francuskoj nego što je nepunih pola veka kasnije Versajski mir bio prema Nemačkoj, a da ipak u Francuskoj nije došlo do pojave iole slične nacizmu.

U SLUŽBI POLITIKE „Kada se sagleda grafički prikaz naglašenog zanimanja za Prvi svetski rat, ono se nekako uvek poklapalo sa političkim pokušajima da se izvrši revizija istorije i krivica veštački raspodeli na više strana“, ocenjuje Ljubodrag Dimić. „Tako je još od Vajmarske republike, a vrhunac se dogodio u doba Hitlera, kada je Nemačka sredinom tridesetih godina jednostavno odbacila Versajski mirovni ugovor i prestala da plaća ratnu odštetu, čime je jasno stavila do znanja da ne smatra sebe krivom za rat. Taj proces je bio nakratko prekinut posle Drugog svetskog rata, ali se nastavio početkom Hladnog rata, kada je slika Nemačke počela da se ulepšava a da se oštrica krivice baca na Ruse. Onda sledi približavanje Nemačke i Francuske, za šta je takođe zgodan narativ bio preraspodela odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata.“

„Sada je stanje još i gore, jer vučemo debeo dosije iz devedesetih. Taj dosije je takođe pun neistina i obmana, ali je, svejedno, mnogima danas veoma lako da bacaju krivicu na Srbe, po sistemu, to je isti taj narod koji je devedesetih vršio zločine, a pre sto godina su bili još manje civilizovani i još divljiji. Ne bismo smeli da dopustimo da ta priča prođe bez novih osvrta i istraživanja sa naše strane. Nije tu dovoljno samo pozivati se na Fišera, mada bismo i to morali da radimo, jer je on dokazao da Hitler nije bio nikakav incident, nego posledica višedecenijske nemačke politike, koja datira još od kraja devetnaestog veka. Naša država bi morala da uloži u mlade, energične istoričare, da ih stipendira, da im pokrije troškove istraživanja, da ih šalje na putovanja, kako bi oni mogli da proizvedu istoriografska dela koja će se boriti protiv ovakvog prekrajanja istorije. Moramo da nalazimo nove izvore, moramo da hranimo svetsku nauku plodovima istoričara sa ovih prostora, moramo da se angažujemo mnogo ozbiljnije nego do sada. Ne mogu da znam da li se nalazimo na početku novog, takoreći četvrtog rajha, ali današnja Nemačka će, sa iskustvom prethodnog kraha, verovatno imati dovoljno mudrosti da svoje ciljeve pokuša da ostvaruje ne više nasiljem, nego manje upadljivim, sofisticiranijim sredstvima. Na takve pokušaje moramo odlučno da odgovorimo, a u sledeće četiri godine će tema Prvog svetskog rata i njegovih uzroka biti više nego aktuelna, pa eto nam prilike.“

„Nas u svemu tome ne mora da zanima prvenstveno propaganda, kao što je slučaj sa onima koji pokušavaju da operu sebe i prekroje istoriju. Dovoljno je da se držimo činjenica, da se držimo istine, a na državi bi onda bilo da u takvoj delatnosti prepozna zajedničke imenitelje sa sopstvenim potrebama i da se protiv prekrajanja istorije bori onako kako može i mora“, zaključuje Ljubodrag Dimić.

U prevodu: koliko smo u stanju da odbranimo Gavrila Principa, toliko ćemo moći da zaštitimo i sebe. Nažalost, to što se Principom i njegovom ulogom trenutno najviše bave osobe poput „umetnice“ Biljane Srbljanović može samo dodatno da ukaže na nove ponore ka kojima srljamo.

[/restrictedarea]