RASIM LJAJIĆ : EU će tražiti da promenimo Ustav

Razgovarao Nikola Vrzić 

Čoveku koji se plaši gubitka posla treba vrlo otvoreno i jasno reći da ne može biti boljitka ukoliko te reforme ne sprovedemo

Rasim Ljajić, potpredsednik vlade Srbije (u ostavci) ministar spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija i predsednik Socijaldemokratske partije Srbije, na predstojećim će se vanrednim parlamentarnim izborima naći na listi Srpske napredne stranke kojoj sva istraživanja javnog mnjenja predviđaju relativno laku izbornu pobedu. Zbog toga sa Rasimom Ljajićem ne razgovaramo samo o razlozima koji su doveli do pada kabineta Ivice Dačića već od lidera SDP-a – koji s pravom ima reputaciju dobrog sagovornika srpskih novinara, ali je istovremeno i veoma iskusan političar – pokušavamo i da saznamo nešto više o enigmi mogućih postizbornih koalicija i sadržini onih teških i bolnih reformi koje nam se najavljuju a nikako da saznamo šta će nam tačno doneti na ovom putu Srbije ka mogućem članstvu u Evropskoj uniji.

Intervju za „Pečat“ započinjemo pitanjem zašto su vanredni izbori morali da budu raspisani? I šta će nam nova vlada doneti što prethodna nije mogla?

„Došli smo u jednu situaciju, nakon rekonstrukcije vlade, da je ona dostigla maksimum kada se radi o ciljevima koje je trebalo da ostvari, i da su postignuti rezultati u borbi protiv korupcije, u evrointegracijama, otvoreno je pitanje rešavanja statusa KiM i započete su neke ekonomske reforme. I došli smo do faze da nam je potrebna jedna nova energija. Tu novu energiju ste mogli da unesete ili novom rekonstrukcijom, što bi bilo apsurdno i gotovo jedinstven slučaj da u šest meseci pravite dvostruku rekonstrukciju. Činjenica je da prva rekonstrukcija nije dala onaj rezultat koji smo svi očekivali, i sad, između nove rekonstrukcije i novih izbora ovo je bilo jedino logično rešenje. Šta bi trebalo da donese nova vlada? Prvo, da bude politički stabilnija, sa manjim brojem političkih partnera, manja po broju resora…

Ne treba zaboraviti da smo imali prilično tanku većinu u parlamentu, iako je uvek bilo rezervnih glasača i poslanika koji bi glasali za predloge vlade, ali činjenica je da su u poslednje vreme vrlo često sednice počinjale bez kvoruma, pa se taj kvorum onda tražio na strani opozicije. To je uvek prvi znak, dakle, da ta vlada ipak nema onu vrstu neophodne političke stabilnosti. A da bismo sproveli ključne reforme, nama treba minimum 150 poslanika u parlamentu. I sada nakon ovih izbora ja zaista očekujem da će ta većina biti najmanje 150 poslanika, da bi mogli da donosite vrlo često i teške odluke.

 

Možemo li ovo da konkretizujemo? Koje su to tačno teške odluke, šta građani mogu da očekuju?

Kažu da se najviše laže pre izbora i posle lova. Ja mislim da mi treba da ljudima kažemo istinu kakva god da je. Da li će biti lako posle izbora, da li će poteći med i mleko – neće. Nas čekaju isti problemi koje imamo i sada. Svi ti problemi mogu da se odgađaju, sve ove reforme mogu da se odlažu, ali naprosto ne mogu više da se izbegnu. I to će neko morati, ne samo da kaže, to će neko morati da uradi. Zašto mi to do sada nismo uradili? Zato što su svi izbegavali jer svaka reforma pogađa nekoga. Nema reformi koje neće pogoditi određenu društvenu grupu. Naravno, korist za sve građane se vidi tek za tri ili četiri godine od tih reformi. I zbog toga, kad neko pita pa što to dosad niste uradili, nismo zbog toga što su stranke kalkulisale, plašile su se tih nepopularnih mera, zakona zato što već razmišljaju o sledećim izborima, a mi u proseku imamo jednom u dve godine neke izbore i zato te reforme ne možete da sprovedete.

Šta je ključno ovde? Ključno je da sprovedete reformu javne uprave. Drugo, mi moramo da sprovedemo reformu zdravstvenog sistema, obrazovnog sistema, moramo da sprovedemo reformu penzionog sistema, poreske politike i poreskog sistema i tržišta rada. Dakle, šest oblasti u kojima su te reforme neophodne. Da ne govorimo o reformi pravosudnog sistema koja je jednom neuspešno okončana. To je sedma reforma ali vrlo bitna u svakom smislu. Bez toga ne možete da napravite ozbiljniji napredak.

[restrictedarea]

Kažete reforme u prosveti, u zdravstvu… Šta to podrazumeva, otpuštanje?

Problem je u tome što se ovde izjednačavaju reforme sa otpuštanjem.

Hoće li ih biti, ja vas pitam direktno.

Ja sam hteo da vam kažem nešto. Šta je, recimo, problem sa obrazovanjem? Vi imate relativno solidan budžet, i kad pogledate koji je to iznos sredstava, vi kažete ovde se ulažu ogromna sredstva u obrazovni sistem. Međutim, od toga 95 odsto ide na plate, a pet odsto ide na razvoj obrazovanja. Pa to je neodrživo.

Vi u zdravstvu imate, mislim, preko 20 odsto nemedicinskog osoblja. Znači mora da se napravi jedna ozbiljna reforma, da se pretrese svaki sistem i da konačno uvedemo neki red u ovu državu.

Ja mislim da ključne dve stvari jesu uvođenje reda u državi i oporavak ekonomije i da je to najveći državni i nacionalni interes Srbije u ovom trenutku, jer bez toga svaka druga priča pada u vodu. Kako vi možete da zaštitite svoje interese sa ovako malom platom? Kako možete da zaštitite interese sa nezadovoljnim ljudima i tolikim brojem nezaposlenih? Zato su ovo temeljni principi, da neki red i sistem u državi uvedete i da konačno zaposlite ljude. Nema prečeg posla.

Da, ali sve ovo što ste do sada spomenuli, rekli ste da 95 odsto budžeta u prosveti ide na plate, u zdravstvu ima 20 odsto nemedicinskog osoblja, itd. Sve to miriše na otpuštanja kao prvi korak…

Mora da se uspostavi jedan balans. Ako govorimo o zdravstvu, da vidimo koliki su evropski standardi u smislu odnosa medicinskog i nemedicinskog osoblja, koliki su standardi administracije i stručnog kadra a ne da imate debalanse u svakom sistemu u ovoj zemlji. Kad kažemo obrazovanje, na koji način da to obrazovanje prilagodimo potrebama privrede? Kako da nauku stavimo u funkciju razvoja privrede zemlje? To je reforma.

Ne kažem da negde nema viška ljudi, kao što ima u administraciji, mi to svi znamo, svugde. Moramo to da prilagodimo. Da li mi možemo da finansiramo ovako skupu državu? Pa ne možemo, to će na kraju sve da pukne.

Da izvučemo neki zaključak iz ovoga što ste do sada rekli. Izbori se organizuju da bi vlada imala stabilniju većinu, da bi se na izvestan način obezbedila od eventualnog pada ili neuspeha na vanrednim izborima koji bi bili za dve godine, usred ovih reformi…

Ne, stabilna većina vam treba da donosite brze odluke, da donosite vrlo često i nepopularne odluke. Stabilna većina treba da ne kalkulišete i pravite kompromise tamo gde ne mogu da budu pravljeni, i da te reforme dovedete do kraja pa makar vas to koštalo i na sledećim izborima… Nama će verovatno biti lošije jer će nas ljudi možda kazniti, jer ovde šta god da probaš da promeniš ti imaš problem. Imaš društvenu grupu koja se protivi. Probaš da pomeriš hrast ali pre nego što pomeriš hrast pomeraš deonicu auto-puta, to nema nigde.

Složićete se ipak da je potpuno prirodno protivljenje čoveka kome preti gubitak posla.

Tom čoveku koji se plaši treba zapravo vrlo otvoreno i jasno reći da ne može biti boljitka ukoliko te reforme ne sprovedemo.

Ovde se postavlja jedno pogrešno mišljenje, stav koji sve više čujem, šta će nama strani investitori, šta će nama strani ulagači… Treba da pomažemo našu privredu, to je demagogija čista. Naravno da mi treba da pomažemo domaću privredu i mi treba da stavimo sve u funkciju razvoja te privrede, apsolutno. Ne može nijedna zemlja da živi samo od stranih investicija, ali bez njih prosto oporavak je nemoguć u ovom trenutku.

Naš put u EU nam baš u tom smislu, pomoći domaćoj privredi, vezuje ruke žestoko. Izveštaji Evropske komisije kao jednu od glavnih zamerki navode upravo te protekcionističke mere u odnosu na našu privredu.

Jedna mala zemlja kao što je Srbija ne može ekonomski da se razvija i da napreduje ukoliko ima bilo kakav oblik protekcionističkih mera, i nijedna zemlja tako mala ne može da svoj ekonomski razvoj bazira bez izvoza. Sada svi govore oko SSP koliko mi gubimo zato što smo dozvolili u mnogim segmentima uvoz bez carine ili su te carine smanjene, a niko ne govori koliko naši privrednici dobijaju time što imaju mogućnosti izvoza bez carina na tržište od preko 500 miliona ljudi. Dakle, ja vam kažem gubitak za budžet Srbije prve godine primene SSP bio je 468 miliona evra, dobitak za naše izvoznike je bio milijardu i 480 miliona. To je ogromna razlika.

I pre SSP smo praktično imali iste benefite što se tiče slobodnog izvoza na tržište EU. Ispada da smo mi samo otvorili naše tržište prema EU.

SSP je formalizovano ono što je ranije postojalo, to je bila jednostrana odluka EU kao pomoć Srbiji, ali ne možemo ni tu činjenicu da zanemarimo .

Ne znam da li ste čitali prošli broj „Pečata“, imali smo tekst o internom izveštaju EU o slučaju Islanda, čiji je zaključak da se upravo za male zemlje više isplati da ostanu izvan evropskih integracija, zbog toga što su slobodnije da sklapaju bilateralne ugovore i sa raznim drugim igračima na svetskom tržištu.

Mi smo sad u situaciji kada još uvek možemo da sklapamo bilateralne sporazume sa drugim zemljama.

Akcenat je na tome što ste rekli – još uvek možemo.

Mi oko 58 odsto spoljnotrgovinske razmene ostvarujemo sa zemljama EU. Prema tome, mi treba da koristimo sve što možemo i u ovoj fazi pristupanja EU. Dakle, da koristimo benefite i sporazuma sa Rusijom. Da se razumemo, jedan od ključnih razloga za dolazak stranih investitora jesu i ti sporazumi o slobodnoj trgovini, treba biti iskren, a posebno ovaj sa Rusijom

Tako je, a mi ćemo morati da ga ukinemo.

Kada budemo članica EU, ali do tada mi moramo našu privredu da učinimo konkurentnom i da izdrži tu utakmicu.

Mislim da ne treba da pričamo o tom gubitku koji će nastati za 10 godina. Ali, hajde da vidimo šta su prednosti koje treba da iskoristimo i tog sporazuma i SSP koji imamo sa EU, i da  sve to zajedno bude u funkciji konkurentnosti i produktivnosti naše privrede. Ako te šanse iskoristimo, mislim da ćemo minimizirati štetu koja bi u tom trenutku nastala kada moramo da taj sporazum sa Rusijom raskinemo.

Koliko će da nas koštaju evropske integracije? Ministar u ostavci Branko Ružić je priznao da će nas samo prilagođavanje po Poglavlju 27, Zaštita životne sredine, koštati oko 10 milijardi evra. Kolika je ukupna cifra?

Od tih 10 milijardi evra prosek je bio, zavisno od sposobnosti administracije, da možete najmanje dve trećine sredstava da povlačite iz evropskih fondova…

Ružić je rekao da ćemo najveći deo, tri četvrtine najmanje, platiti iz budžeta Srbije.

To je jedan proces koji traje, ali, i da nije toga, zar vi nemate interes da te standarde u oblasti ekologije primenjujete ovde bez obzira na to da li ste član EU ili niste član EU?

Ali ne bez obzira na cenu.

Ako EU kaže da morate filtere da ugradite, i to košta toliko i toliko, taj filter je standard bez obzira na to da li ste članovi EU ili ne. Vi ne morate to da radite, mi ne moramo da ulazimo u EU, da ne poštujemo nikakve standarde iz oblasti zaštite ekologije. Ko će imati štetu od toga? Mi.

Bojim se da je šteta u oba slučaja, ne znam gde ćemo da nađemo te pare. Ali spomenuste evropske fondove. Iz evropskih fondova ne možemo da računamo ni na šta više, to su i zvaničnici naše Kancelarije za evropske integracije potvrdili.

Ne možemo sad.

Nego kada uđemo u EU.

Tako je, mi možemo sada 200 miliona godišnje. A koliko je sredstava predviđeno za Hrvatsku ovim sedmogodišnjim budžetom EU?

Evo, godinu dana je otkako su ušli, i više su para dali nego što su dobili, to su zvanični podaci.

To je proces zato što to mora da se uradi, ali će dobiti 12 milijardi. U sedmogodišnjem budžetu EU 11,7 milijardi je predviđeno za Hrvatsku za proces prilagođavanja Hrvatske EU. Šta mi treba da uradimo da dobijemo 12 milijardi za sedam godina? Znate koliko investicija treba da privučemo?

A zašto se onda Hrvati toliko žale, i kažu da im je ova godina najgora od osamostaljenja?

Pa to nema veze, tek su ušli u EU, oni tek treba da povlače ta sredstva. Još nisu ni konkurisali za mnoga sredstva koja im stoje na raspolaganju u ovom budžetu, za ruralni razvoj, za infrastrukturu, za obrazovanje i sve druge projekte.

Bugari i Rumuni su ušli još 2007. pa nešto ne vidim da su im te milijarde tako potekle, i da je tamo procvetala i privreda i životni standard…

Da li ste čuli da je bilo koja zemlja podnela zahtev da izađe iz EU, da su se pokajali, rekli ništa nam nije bolje, hajde da izađemo. Pa znate Bugarska kakva je bila pre EU, i kakva je sad? Naravno, nije to napredak od sedam milja kao što su napravile neke druge zemlje, kao Slovačka što je napravila.

A koliko je porastao spoljni dug Slovačke za to vreme? Ili bilo koje druge države nove članice EU? Ne znam da li ste videli te podatke, to su desetine i desetine milijardi evra.

Nijedan dug nije skup ukoliko ste sredstva koja ste dobili uložili u privredu, u infrastrukturu. A svaki dug je skup ukoliko je potrošen u potrošnju, da pojedete i da popijete i da kupujete socijalni mir. Ali ako ste vi napravili nešto… Pa Hrvatska je dužna mnogo više nego mi, ali su napravili infrastrukturu.

U svakoj od ovih zemalja koju smo spomenuli da se zadužila tim desetinama milijardi evra, istovremeno je porasla i nezaposlenost…

Navedite mi ijednu zemlju koja je poželela da izađe iz EU i koja nije videla koristi od pristupanja EU. I koliko su sredstava dobili i koliko su sredstava uložili, naravno, to jeste proces koji košta kao i sve drugo. Košta i da ste sami, koliko vas košta da ostanete sami? Znači, ako kažete protiv ste EU, morate da kažete zašta ste. Šta je alternativa? Da ostanemo sami, šta, da budemo savez sa Rusijom, Belorusijom, da budemo ne znam šta.

Ovde postoji ta tendencija da se EU predstavlja kao da nema alternativu…

Ja čisto govorim ekonomski, ja apsolutno ne idealizujem EU, svestan sam svega i za mene je EU značajna sa dva stanovišta, a to je da vam se pruža mogućnost da uredite zemlju po najvišim standardima koji važe u svakoj od tih zemalja, da imate jasne kriterijume, standarde i u tom procesu prilagođavanja vi te standarde treba da unesete u zemlju gde živite. I to je za mene dobitak, voleo ili ne voleo EU, bio evroskeptik ili evrorealist, evrofanatik, za mene je sve to irelevantno u odnosu na ovu činjenicu da ja hoću ovde da imam pravosuđe kao što je u EU, životnu sredinu koja je u EU, obrazovanje, zapošljavanje, sve oblasti društvenog života hoću da imam kao svaka zemlja EU.

Da li ste videli izveštaj Sesilije Malmstrem, evropske komesarke za unutrašnje poslove, Antikorupcijski izveštaj EU koji kaže da korupcija u EU, kad govorimo o tom standardu i uređenju država članica EU, kaže da korupcija u EU pojede 120 milijardi evra godišnje, što je ravno jednogodišnjem budžetu EU. 73 odsto građana EU kaže da je prohodnost kroz obične javne službe, da je najlakša uz pomoć mita i ličnih veza.

Kako sad ovaj mit…

Vi pravite mit od toga, ja ga ne pravim.

Ali vi rekoste sada to su najviši standardi.

Recite mi koji su veći standardi u zemljama koje nisu članice EU, ne računajući naravno Švajcarsku, Norvešku koje nisu ali primenjuju sve te standarde koje važe u EU, apsolutno sve. Gde, na Balkanu su veći standardi, u Africi, gde? Ne postoji zemlja koja je bez korupcije, ali je to dovedeno u jednu meru koja je u svakom slučaju manja nego u bilo kojoj zemlji koja je na Balkanu ili u zemlji koja je u procesu pridruživanja EU.

Neće naši problemi nestati time što mi uđemo u EU. To je takođe zabluda. Ja ne želim da idealizujem EU i da kažem samo mi je važno da se dočepam punopravnog članstva i sve će ovo nestati, pa neće, kao što nisu nestali ovi problemi u Rumuniji i Bugarskoj, isti je stepen kriminala, stepen korupcije, još uvek loša infrastruktura. To je činjenica, jer imate jedan zaostatak koji vučete iz prošlosti.

Da se vratim na jedno od prethodnih pitanja. Ne rekoste mi na kraju, da li postoje procene koliko će prilagođavanja po drugim poglavljima, osim spomenutog 27, da nas koštaju?

To su samo procene, verujte, ja sad ne mogu da govorim o tim procenama. Naravno da taj proces koji je koštao svaku drugu zemlju koštaće i nas, ali ne vodite računa koliki će biti benefiti na kraju tog procesa. Siguran sam u to i nemam nikakvu dilemu da, kada sve stavite na vagu, i troškove i dobiti, da su dobiti značajno veće od tih troškova.

Dobro, ali, nije li pošteno da građani znaju unapred koliko će nešto da nas košta? Kad kupujem sir na pijaci, pitam koliko košta pa ako mi odgovara ta cena uzmem, ako mi ne odgovara ne uzmem.

Prvo, ne postoji niko ko može da vam kaže cifru, ne postoji niko ni u EU, ne zato što neće da vam kaže jer to niko ne zna koliko će da košta. To je jedan proces koji traje… Šta vam znači da vam neko kaže procenu za godinu dana kad je to nemoguće, kad će taj proces trajati 10 godina. Dakle, ne radi se o tome da li hoće ili neće, nego to niko ne zna u ovom trenutku.

Da se sa ovih ekonomskih tema prebacimo na političke, dok smo još kod pristupanja Srbije EU. Promena Ustava. Kada će morati to da se izvede, u skladu sa zahtevom u Pregovaračkom okviru da naši zakoni svojim geografskim okvirom ne ometaju normalizaciju odnosa sa Kosovom?

Mislim da ne treba lomiti preko kolena i da ne treba menjati Ustav bez jedne ozbiljne političke debate i pokušaja da se dođe do što šireg konsenzusa, suviše se radi o ozbiljnoj stvari. U ovom trenutku to nije pitanje koje je na vrhu prioriteta. U svakom slučaju treba razmišljati o tome, i tačno je da će to biti jedan od uslova u procesu pridruživanja, ali ne u ovoj fazi.

Dobro, ali složićete se da se život ne svodi samo na ovaj trenutak. Realna politika, ili pametna politika je ona koja je dalekovida i ne gleda samo ovaj trenutak već i trenutak koji će nam doći za dve, tri ili pet godina.

Naravno, i taj period treba iskoristiti upravo za ovu vrstu debate, konstruktivnu raspravu, da vidimo oko kojih odredbi Ustava postoji potpuna saglasnost, a gde ta saglasnost teško može da se postigne. Mi moramo da tražimo neki najmanji zajednički sadržalac po svakom od ključnih pitanja promene Ustava. Taj period treba da iskoristimo upravo za tu vrstu debate.

Hoće li preživeti preambula u ovakvom obliku u  novom Ustavu, kada jednom bude donet?

Kada dođe vreme pričaćemo o tome. To treba da bude predmet debate, između ostalog i to.

Da li vi znate uopšte to Poglavlje 35, koje se bavi Kosovom, kako će tačno izgledati?

Još se vodi i unutar EU debata oko toga, ali realno, još uvek nema precizno šta će biti sadržaj tog Poglavlja 35.

Da li mislite da je ozbiljno od strane naše države i političara koji je vode da pristaju da učestvuju u igri čija pravila, dakle, ne znaju, a da onaj ko diktira pravila neće da nam kaže koja su pravila te igre?

To je realnost. Znači šta je izbor, izbor je da kažete nećemo da učestvujemo u procesu dok ne znamo šta je, i da gubimo vreme. Ne gubi EU ništa time što bi mi čekali u mestu da nam oni dostave šta je sadržaj tog 35. poglavlja. Mi hoćemo da se ove godine otvore neka za nas važna poglavlja i imamo interes da ceo ovaj proces što pre započne jer od čekanja ne bi dobili apsolutno ništa, ali postoji proces pregovora gde mi imamo aktivnu ulogu kao jedna od dve strane u tom procesu, pa i u poglavlju 35.

Da se vratimo na predizbornu kampanju i sastavljanje ovih lista. Vi ste na prethodnim izborima bili na listi DS, sada ste na listi SNS, SPO je bio na listi LDP i sad je takođe na listi SNS. Šta je veće iznenađenje od ta dva, ili nije iznenađujuće ništa od toga?

Pa nažalost ili na sreću, zavisi iz kog ugla, mislim da je s jedne strane dobro što nema više te, uslovno rečeno, blokovske podele među strankama i te rovovske bitke dva pola političke scene, koju smo imali do pre nekoliko godina. Dakle, ja sam bio protiv radikala kad je trebalo da se bude protiv i apsolutno se ne stidim toga. Sada mi imamo situaciju da manje-više sve stranke u ovom ključnom spoljnopolitičkom cilju imaju identična gledišta. Na unutrašnjem planu sve stranke, kao što vidite, govore o neophodnosti reformi, i dobra stvar nestanka te blokovske podele je što su odnosi u društvu sad relaksiraniji, što stranke mogu da prave različite koalicije. Loša stvar u tome je što nestaje ideologija iz stranaka i to nije dobro dugoročno za političku profilaciju ukupne scene.

Naravno rano je, i svi izbegavaju da govore o postizbornim koalicijama. Opet, vraćam se na pošten odnos prema biračima. Ko su sve potencijalni partneri vaše liste u budućoj vladi, odnosno, ko je potpuno nepoželjan?

Ne mogu da vam odgovorim na to pitanje, ne zato što neću nego zato što nas iskustvo uči da je te koalicije mnogo više od politike pravila matematika. Kakve su sve kombinacije pravljene, gotovo nemoguće, a dobrim delom su pravljene zato što nije bilo moguće drugačije napraviti koaliciju, pa ste imali izbor ili da idete na nove izbore što bi bilo katastrofa, ili da pravite koalicije koje su vrlo često označavane kao neprincipijelne.

Pod pretpostavkom da svi uđu u parlament, koga ne možete da zamislite u vladi sa vašom listom?

Sigurno se ja neću pitati, jer dominantna stranka će o tome odlučivati. Ja mogu da kažem svoj stav, ali on apsolutno baš nikog ne obavezuje. Zašto bih ja sad iznosio svoj stav i da obavezujem stranku koja je deset puta jača od mene, nije principijelno, nije korektno. Ja ću svoj stav reći njima.

Ali ne i biračima.

Zato što će oni odlučivati o tome, da ja kažem svoj stav a SNS možda misli drugačije pa to ne mogu, ja sam ipak deo jedne koalicije i ja moram da poštujem stav te koalicije. Kad bi svako sad pričao šta misli i zna i iznosio svoje stavove, pa to bi takva kakofonija nastala da bi to onda zbunilo ljude.

A mislite li da bi bilo pošteno sa strane SNS  da kaže svoj stav?

Da ne govorimo o kategorijama pošteno ili nepošteno, ali vam govorim o drugim kategorijama. Da li bi to bilo racionalno, ne samo sa stanovišta SNS nego i sa stanovišta tih stranaka o kojima vi govorite, jer ako bi SNS rekao hoćemo u koaliciju sa tom i tom strankom, automatski bi neko mogao da tumači da vi tu stranku diskvalifikujete i namerno to govorite da bi ta stranka dobila manje birača, jer zašto bi neko glasao za tu stranku, šta će mu posrednik u tome ako već unapred zna da pravi sa SNS, onda će glasati za SNS. Ako kaže SNS nećemo sa njima da pravimo vladu, opet može da bude da to SNS namerno radi da tu stranku favorizuje u odnosu na druge jer je percipira kao jedinu opozicionu stranku. Prema tome, ne bi bilo fer, ne samo sa stanovišta SNS nego ne bi bilo fer ni sa stanovišta tih drugih stranaka.

Da li birači mogu da se odluče ako ne znaju sve činjenice?

Birači ako hoće apsolutno mogu da imaju sve činjenice.

Kako kada svi izbegavaju da daju odgovor na ovo prosto pitanje?

Pa izbegavaju da daju odgovore iz ovih razloga korektnosti neke, i političke korektnosti. Ja mislim da je to politički korektno, a birači treba da procenjuju da vide kakve su moguće koalicije i na osnovu toga da se opredeljuju.

[/restrictedarea]