Putokazi za Banjaluku

Piše Stefan Karganović

Na osnovu svega viđenog u Kijevu, uzimajući posebno u obzir mešanje aktera izvan teritorije Ukrajine, Republika Srpska već bi mogla izvući nekoliko fundamentalnih i vrlo korisnih zaključaka

Rušilački neredi koje su zapadne obaveštajne službe raspirile u Ukrajini (državna podsekretarka Viktorija Nuland obznanila je 13. decembra 2013. pred grupom zadovoljnih biznismena da je u ukrajinski prevrat investirano oko pet milijardi dolara) delimično su urodili plodom sa stanovišta organizatora. Čaša se može razmatrati kao polupuna ili poluprazna. Ostaje da se vidi da li će Zapad ostvariti potpunu geostratešku pobedu osvajanjem celovite Ukrajine ili će dividenda za pozamašan finansijski ulog, koji pominje gospođa Nuland, biti samo „vruć krompir“ ekonomski nerentabilnom zapadnom delu zemlje. U svakom slučaju – i jedino to je interesantno za Republiku Srpsku i druge države koje su na meti sličnih subverzivnih operacija – u doglednom vremenu Rusija u neposrednom susedstvu neće imati celovitu, prijateljsku Ukrajinu, premda je to sektor gde je najkritičnije da brani ne druge, već sebe.

Poruka koja se šalje drugim ugroženim područjima nije da više uopšte ne mogu računati na Rusiju, ali svakako jeste da se ne mogu opustiti i računati na nju isključivo. To znači da Venecuela, Sirija, Iran i druge države u prvoj liniji markiranih za odstrel – a na tom spisku se nalazi i Republika Srpska – paralelno sa izgradnjom odbranbenog koncepta vezanog za Rusiju i savez kojem je ona na čelu, moraju neprekidno podizati i usavršavati efikasnost sopstvenih odbranbenih kapaciteta.

Na osnovu svega viđenog u Kijevu, uzimajući posebno u obzir mešanje aktera izvan teritorije Ukrajine, Republika Srpska već bi mogla izvući nekoliko fundamentalnih i vrlo korisnih zaključaka.

LEKCIJE ZA DRŽAVU Najvažniji među njima je da osnovnu odgovornost za samozaštitu snosi napadnuta država. Bilo bi opasno i neodgovorno otpor i borbu za opstanak svoditi na očekivanje čudesne intervencije spolja, pretpostavljajući da će se neko drugi, motivisan svojim geopolitičkim interesima, boriti umesto vas. Napadnuta strana – a ovde je konkretno reč o Republici Srpskoj – mora sama preduzeti sve neophodne mere da se protivniku onemogući posao, polazeći od sopstvene procene stanja i koristeći raspoložive resurse, bez čekanja uvek dobrodošle podrške sa strane.

Druga važna lekcija je da se neminovni subverzivni udar mora od početka ne samo jasno nazvati pravim imenom već i u svesti svih društvenih faktora na napadnutoj strani mora biti definisan nedvosmisleno kao takav. Kao vlasti Ukrajine nedavno i vlasti Republike Srpske uskoro suočiće se ne sa spontanim pokretom naroda nego sa profesionalno režiranom mimikrijom narodnog bunta. Ta revolucionarna šarada će se odvijati po koreografskoj šemi i direktivama stranih nalogodavaca i izvodiće se isključivo zarad njihove brižljivo prerušene agende. U Ukrajini i u BiH, jedan od ključnih igrača u pripremi terena je nemačka „Konrad Adenauer“ fondacija koja služi za prenos materijalnih sredstava i političku obuku lokalnih prevratničkih kadrova. Jedna od centralnih lekcija iz Janukovičevog ponašanja je da svako kolebanje u percepciji manipulisane rulje pomera granice dozvoljenog. Svaki kompromis sa izgrednicima neizbežno vodi fatalnoj pometnji i demoralizaciji u redovima snaga koje su zadužene za zaštitu javnog mira i reda.

Treći zaključak se odnosi na profil nosilaca odbrane ugroženog društva. Lažna revolucija je pre svega perfidna propagandna operacija širokih razmera. Njen uspeh zavisi u prvom redu od uspešnog upravljanja utiscima. Svaka mrlja, stvarna ili isfabrikovana, koristi se za diskreditaciju i ucenu čelnika targetirane države. U slučaju predsednika Janukoviča, pohlepa okruženja i malverzacije njegovog sina od početka krize su znatno oštetile njegov autoritet. Igrači udruženi protiv njega verovatno su neuporedivo pohlepniji i nemoralniji, međutim prosečnom građaninu, sitom korupcije i loše uprave, to nije vidljivo a verovatno ne bi ni značilo mnogo u smislu koji je Janukoviču mogao politički koristiti.

[restrictedarea]

„KOMPLIKOVANI ELEKTRONI” Sledeća činjenica koja zavređuje pažnju i izaziva najviši stepen zabrinutosti jeste kratkovida spremnost zapadnih službi na terenu da zarad bržeg postizanja političkih ciljeva vlada koriste – kako se u čuvenom presretnutom razgovoru eufemistički izrazio američki ambasador u Kijevu Džefri Pjat – „komplikovane elektrone,“ pokupljene s koca i konopca, sastavljene od najgoreg i najžešćeg ekstremističkog šljama. Nesveti savez u Siriji, sa formalnim protivnicima sa kojima navodno ratuju u Avganistanu i drugde – govori sam za sebe. Znakovito je postojanje dokaza da je nekoliko stotina boraca iz ove kategorije, poreklom sa Krima, iz Sirije vraćeno u Ukrajinu da bi primenom stečenog iskustva na kijevskom Majdanu doprineli postizanju ishoda po volji Zapada. Poznato je, takođe, da se u terorističkim redovima u Siriji bori nekoliko stotina ekstremista sa Balkana. Diskretan povratak na ove prostore određenog broja tih lica već je zabeležen. Suvišno je naglašavati razorni potencijal ove razularene družine u nekom od verovatnih subverzivnih scenarija koji se projektuju na Republiku Srpsku.

Najzad, peti zaključak je da tamo gde su u pitanju ozbiljni interesi treba očekivati ozbiljne udarce. Zapadno stanovište u vezi sa značajem Ukrajine jasno su izložila dva eminentna autoriteta.

Po Hilari Klinton, „u toku je proces da se region ponovo sovjetizuje… možda ne pod tim nazivom. Možda će se zvati Carinski savez ili nekako drugačije… Ali tu nema dileme. Mi prepoznajemo cilj i mi razmatramo efikasne načine da to usporimo ili osujetimo“. Ta ocena je od pre oko godinu i po dana.

To se nadovezuje na sasvim tačnu geopolitičku konstataciju Zbignjeva Bžežinskog: „Lišena Ukrajine, Rusija prestaje da bude carstvo, dok se sa Ukrajinom… na početku podmićenom, kasnije pokorenom, automatski pretvara u carstvo…“ Ovo je stav iz „Velike šahovske table“, izložen još davne 1997. godine. Po Bžežinskom, Novi svetski poredak pod hegemonijom Sjedinjenih Država izgrađuje se protiv Rusije i na ruševinama njene državnosti.

 

PANORAMA NA BALKANU Mutatis mutandis, sa vrlo malo političke mašte, ovakva razmatranja se mogu transponovati na područje Balkana da bi se dobila frapantno slična panorama strategijskih namera i interesa.

Kakve bi mere samozaštite Republika Srpska trebalo da preduzme, polazeći od ove sasvim realne, ali vrlo zabrinjavajuće slike?

Na prvom mestu, to su dve mere opšte prirode na koje smo ranije već ukazivali. Prva je uporan rad na podizanju svesti građana o prirodi opasnosti koja im preti. Po matrici svih „obojenih revolucija“, kako u Ukrajini tako i na drugim mestima, operacija u Republici Srpskoj (i delimično u Federaciji BiH) sprovodiće se pod lažnom zastavom borbe za ciljeve koji su široko prihvatljivi: protiv korupcije, za radna mesta i bolju ekonomsku politiku, i slične demagoške parole. Međutim, prava agenda uvek je različita a u ovom slučaju to je ukidanje Republike Srpske i njeno utapanje u centralizovanu državu BiH. Ako građani ostanu neobavešteni, na to nasednu i usvoje nametnuti lažni diskurs, odbrana Republike Srpske biće znatno otežana.

Druga apsolutno neophodna mera je donošenje zakona o transparentnosti rada i finansiranja lažnih „nevladinih organizacija“, koje su ključna komponenta u infrastrukturi prevrata. Ova tačka je usko povezana sa prethodnom zato što ima za svrhu da građani steknu pouzdan uvid u poreklo opasnosti koja im preti, što im korumpirani mediji sistematski uskraćuju.

Pored mera političke prirode, ukrajinsko iskustvo jasno ukazuje na potrebu usvajanja i dosledne primene efikasne regulative iz oblasti krivičnog zakonodavstva. Prilikom vršenja napada na suverene države, američka doktrina sasvim ispravno predviđa meru koju zovu „leadership decapitation“, ili „obezglavljenje rukovodstva“ protivničke strane. Sa pragmatičnog stanovišta, to je potpuno ispravan taktički potez i Republika Srpska bi trebalo da unese sličnu meru u svoju odbranbenu doktrinu. Narodna skupština RS treba što hitnije da usvoji dopunu krivičnog zakonika uvođenjem instituta „udruženog zločinačkog poduhvata“ na način kako je formulisan i primenjuje se pred Haškim tribunalom, na šta međunarodna zajednica nije stavila nikakve primedbe.

Svrha tog mehanizma je da se omogući da kolovođe budućih nereda, po principu UZP, kao u Haškim tribunalu, pred zakonom odgovaraju za svu materijalnu štetu, gubitak ljudskih života i ostale nameravane i predvidljive posledice nemira koje izazivaju. U jurisprudenciji Tribunala princip je jasno definisan i sponzori prevrata primenjuju ga bez ustezanja uvek kada sude svojim utamničenim protivnicima. Isti princip se mora primeniti i na njihove marionete u Republici Srpskoj. Lokalni podstrekači i rukovodioci pobune, kada izađu iz zakonskih okvira i izazovu rušenje, paljevinu i ubistva, snose krivičnu odgovornost bez obzira da li su u izvršenju tih krivičnih dela učestvovali lično.  Dovoljno je da su stvorili atmosferu nasilja i da su organizovali izvršioce i upravljali njima. Sa stanovišta novog međunarodnog prava, koje su za svoje potrebe uveli njihovi sponzori, to ih čini podjednako odgovornim. U Hagu se za to izriču višedecenijske kazne. U ugroženoj Republici Srpskoj ne bi smelo da bude drukčije.

 

ZONE „SLOBODNOG GOVORA” Sledeća važna mera je ne dozvoliti inicijalno okupljanje na način koji remeti javni red i omogućava propagandnu eksploataciju lažnog bunta na štetu demokratski izabrane i legitimne vlasti. Koncentrisanje prevratničke gomile na medijski pogodnom prostoru je standardna taktika u priručniku Džina Šarpa i praksi organizatora „obojenih revolucija“. Radi maksimalnog propagandnog efekta za takve manifestacije oni ciljano biraju centralne trgove i simbolične javne prostore. Tahrir u Kairu i Majdan u Kijevu su sveži primeri korišćenja ovog trika.

Način kako se u naprednim demokratskim državama ova situacija rešava može poslužiti kao putokaz i Republici Srpskoj. U Sjedinjenim Američkim Državama uveden je institut „free speech zone“, ili zone slobodnog govora, udaljavanjem protestanata sa javnih trgova i premeštanjem u ograđene prostore gde im je pružena mogućnost neograničenog korišćenja prava na izražavanje svojih stavova. Taj mehanizam uspešno je prvi put isproban tokom kontroverzne Nacionalne konvencije Demokratske stranke 2004. godine, koja je privukla veliki broj bučnih demonstranata. Ustavno pravo američkih demonstranata da javno artikulišu svoje političke stavove besprekorno je sprovedeno u kavezima izdvojenim za tu svrhu.

Na pokušaje demonstranata iz pokreta „Okupirajmo Vol Strit“ da zauzmu javne objekte, američki zakonodavac je odlučno reagovao donošenjem niza regulativa kojima se takva vrsta remećenja javnog reda strogo zabranjuje i kažnjava. Prema odredbama zakonskog akta HR 347, ili Federal Restricted Buildings and Grounds Improvement Act of 2011, zabranjeno je svako neovlašćeno prisustvo na teritoriji državnih administrativnih zgrada ili objekata izdvojenih za zvaničnu upotrebu.

 

KAKO TO RADI ZAPAD Zakonodavstvo zapadnih zemalja povlači vrlo strogu razliku između mirnog protesta i ponašanja koje se smatra pretnjom po javni red i bezbednost građana. Republika Srpska mora bez oklevanja da prouči i usvoji zakonodavna rešenja koja doprinose održavanju društvenog mira a istovremeno korespondiraju sa praksom demokratskih zemalja što praktikuju vladavinu prava. Principi koji su u zapadnim državama neprikosnoveni i opšteprihvaćeni bez rezerve mogu se uvesti u Republici Srpskoj. Učesnicima u političkom procesu koji poštuju demokratska pravila igre mora se obezbediti neometano korišćenje svih ustavnih prava. Međutim, rušiocima i eksponentima stranih interesa primenom legitimnih zakonskih mehanizama mora se radikalno stati na put.

Francuska, na primer, ima brojne zakone koji regulišu javne manifestacije. Od 2009. godine zabranjeno je pokrivati lice za vreme demonstracija. Kazna je 1.500 evra. Ova regulativa doneta je posle nasilja u Strazburu u aprilu 2009, koje je propratilo demonstracije protiv NATO. Od 2011. u Francuskoj je protivzakonito prekrivati lice na javnom mestu pod bilo kakvim okolnostima (takozvani zakon protiv nošenja „burke“). Izričita svrha tog zakona je da pojedincima onemogući skrivanje identiteta.

U francuskom krivičnom zakonodavstvu postoji delikt pod nazivom „pobuna“ koji se definiše kao „nasilno suprotstavljanje nosiocima javne vlasti“. Kvalifikacija delikta namerno je dovoljno široka da organima javnog reda olakša vršenje njihovih dužnosti. Ovaj zakon korišćen je prošle godine za izricanje dvomesečne zatvorske kazne jednom mladom čoveku zato što je odbio da se podvrgne DNK testu i da vlastima da otiske prstiju. Za neke delikte, izvršene korišćenjem oružja, kazne su automatski uvećane na između šest meseci i tri godine.

Što se tiče provođenja demonstracija bez dozvole vlasti, to je u Francuskoj ilegalno i kažnjivo zatvorom do šest meseci. Zakon koji to reguliše datira iz 1935. godine. Jedan mlad čovek je 2012. godine izdržao tromesečnu zatvorsku kaznu (osuđen na šest meseci, od kojih je tri suspendovano) zato što je učestvovao u ilegalnim demonstracijama ispred američke ambasade dok je pri sebi imao „oružje“ (štap, mada ga uopšte nije koristio već ga je bacio u kontejner za smeće).

Povreda (outrage) zvaničnog lica ili državne zastave povlači maksimalnu kaznu od 7.500 evra.

Pored zakonskih regulativa koje stoje na raspolaganju organima javnog reda, francuska policija za sprečavanje nereda izuzetno je dobro naoružana i ne okleva da primeni silu. „Ja radim na istoj ulici u Parizu gde se nalazi zvanična rezidencija predsednika vlade“, rekao nam je dr Džon Lokland, direktor pariske Kancelarije Instituta za demokratiju i saradnju. „Prosto je nezamislivo da bi u Parizu nakon nekih demonstracija ministarstva mogla biti okupirana. Demonstrantima bi bila potrebna čitava mala vojska, pa čak i tada verovatno im ne bi pošlo za rukom da se probiju kroz policijski kordon.“

Šta Republika Srpska čeka da svoje krivično zakonodavstvo uskladi sa evropskim standardima i da na planirane nerede odgovori na način kako se u svim evropskim zemljama to čini?

[/restrictedarea]