Predizborno čerečenje Srbije

Piše Nikola Vrzić

Šta će od Srbije ostati ako se vlasti posle predstojećih izbora dokopaju Boris Tadić sa Nenadom Čankom i Dušanom Petrovićem, Dragan Đilas i Bojan Pajtić sa Vojvođanskim klubom, Čedomir Jovanović sa Moamerom Zukorlićem? Uz SNS i SPS kojima EU nema alternativu, a EU traži promenu Ustava Srbije, znači li to da između čerečenja Srbije i njenog opstanka stoji još samo Demokratska stranka Srbije?

Mučno je, i sasvim simbolično, izgledala politička pozornica Srbije u ponedeljak 17. februara, zahuktala u kampanji za vanredne parlamentarne izbore i sopstvene fotelje 16. marta. Da nema Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije (i Ministarstva za Kosovo i Metohiju, po službenoj dužnosti) ne bi bilo ama baš nikoga da primeti kako se tog dana navršilo šest godina od jednostranog, protivpravnog i samim tim nasilničkog proglašenja nezavisne države Kosovo. I toliko o iskrenosti zalaganja za očuvanje teritorijalne celovitosti Srbije, iskrenosti onih koji se za to i dalje, makar i samo deklarativno, zalažu.

 

USAMLJENI GLAS S tim što ovo preovlađujuće i naglašeno odsustvo sećanja na sakaćenje Srbije, sva je prilika, i nije samo simbolično; „Vikiliksove“ depeše, u kojima je raskrinkano delovanje američke diplomatije iza scene vidljive golim okom, pokazale su nam i da su pre šest godina američke diplomate svojim srpskim saradnicima određivale kako da „pažljivo promisle svoje reakcije na proglašenje nezavisnosti Kosova“ (depeša 07BELGRADE1674) i čak im davale liste američkih crvenih linija (depeša 07BELGRADE1727) koje ne smeju da pređu u (ionako uglavnom retoričkoj) odbrani srpskog Kosmeta, pri čemu su – Vuk Jeremić, depeša 08BELGRADE414 – osećali čak i potrebu da se službenicima američke ambasade izvine posle, zamislite, antiameričkih primedbi izgovorenih zbog otvorene američke podrške onom nasilnom činu kojem je, u Prištini pre šest godina, u svečanoj loži prisustvovala i Nataša Kandić. I nemamo, nažalost, nijednog razloga da pomislimo da su u međuvremenu Amerikanci prestali da izdaju onakve instrukcije, osim ako od tada svoje srpske saradnike nisu do te mere izdresirali da ovi znaju kako da odreaguju čak i bez izgovorene komande.

Zbog toga, da zabeležimo onaj usamljeni glas Vojislava Koštunice: „Danas je 17. februar, tačno šest godina od kada su separatisti u Prištini jednostrano proglasili nezavisnost Kosova. A ko ih je na to podstrekavao? Zapadne zemlje, Vašington i Brisel. Pošto Evropskoj uniji ni to nije dovoljno, oni sada kažu da treba promeniti i ustav zbog Kosova i Metohije. Onda kažu da je sada pravo vreme da se promeni ustav i drugačije reguliše status Vojvodine. Oni hoće do kraja, uz našu saglasnost, a mi to nikada nećemo dozvoliti, da Kosovo postane nezavisna država, jer bez našeg pristanka, to je još uvek lažna država. Hoće da Vojvodina postane država u državi, pa jednog dana i samostalna država.“

I sva je prilika da Koštunica – iako bismo to žarko želeli – nimalo ne preteruje. Tekuća predizborna kampanja, i svi izborni savezi koji se tim povodom sklapaju, njegovoj mračnoj analizi daju utemeljenje koje razgoni svaku nadu da je u pitanju samo teorija zavere… Ne uzmemo li se upamet, već 16. marta u 8 sati uveče mogao bi da otpočne proces čerečenja Srbije, koji se zbilja neće zaustaviti sve dok bude imalo Srbije još za čerečenje.

 

PROMENA USTAVA Uostalom, uverimo se u to i sami. Da nam sledi – na ovom bezalternativnom putu u Evropsku uniju – promena Ustava Srbije, uključujući tu i preambulu koja Kosovo i Metohiju definiše kao sastavni deo Srbije, potvrdio je u prošlonedeljnom intervjuu za „Pečat“ lider Socijaldemokratske partije Srbije Rasim Ljajić; rekao je, a mi podsećamo, da „u svakom slučaju treba razmišljati o tome“ – o promeni Ustava Srbije – „i tačno je da će to biti jedan od uslova u procesu pridruživanja“, dok je na direktno pitanje „hoće li preživeti preambula u ovakvom obliku u novom ustavu“ odgovorio obeshrabrujuće (ne)određeno: „Kada dođe vreme pričaćemo o tome. To treba da bude predmet debate, između ostalog i to.“

I nije se još „Pečat“ prošlog petka čestito ni pojavio na kioscima, kad nas je omiljeni evroposlanik Jelko Kacin obradovao dodatnom potvrdom naših zlih slutnji, formalizovanih pre mesec dana u Pregovaračkom okviru EU za pregovore sa Srbijom, u kojem stoji da naši zakoni više ne smeju, čak ni svojim geografskim zahvatom, da ometaju sveobuhvatnu normalizaciju odnosa sa Kosovom. Elem, reče Kacin prošlog četvrtka da „Srbija mora da promeni ustav zbog Evropske unije“, te da zna odgovor na pitanje hoće li u tom novom ustavu morati da se odrekne Kosova i Metohije, ali da to, zbog svoje funkcije, ne sme da nam kaže: „Ja, Jelko Kacin, odavno znam da je Kosovo nezavisno i nije deo Srbije. Ja, Jelko Kacin, građanin Slovenije, znam da je moja zemlja odavno priznala nezavisno Kosovo i da je zato spaljena ambasada Slovenije u Beogradu i da će Srbija za to platiti naknadu. Ja, Jelko Kacin, kao potpredsednik Delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu poštujem trenutnu situaciju i poziciju Evropske unije koja ima statusno neutralan odnos prema pitanju Kosova.“ Dodao je, međutim, i da je to samo privremeno, kompromisno rešenje, „a kakvo će i kada biti konačno rešenje, ja u to ne ulazim i tako se ponašam prema vama kada mi postavljate ta veoma konkretna pitanja na koja znam odgovor, ali s obzirom na funkcije koje obavljam nisam u situaciji da vam odgovorim, jer ne želim nikome da otežavam život“. I još je, da se izbegne svaka moguća zabuna, napomenuo i da „sada Evropska unija ima pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom…, a EU takve pregovore može imati i takav sporazum zaključiti samo sa državom, nikada sa društvom“. Da bi na kraju, da nas uteši da će zaista biti onako kako nam on priželjkuje, istakao da „EU ima puno poverenje u političku elitu Srbije, koja je odgovorna prema vlastitoj budućnosti i budućnosti svog naroda“, te da je „Srbija svesna, zrela i odgovorna“, blago nama.

I toliko o zahtevu za promenom Ustava Srbije. Taj zahtev je nesumnjiv.

[restrictedarea]

VOJVODINA REPUBLIKA Nego, najavljujući pokušaje promene Ustava, Koštunica ne najavljuje samo da će od nas tražiti da se odreknemo Kosova i Metohije, već treba i da počnemo da se odričemo Vojvodine. Koštuničina paranoja? Avaj, ne. Tri izborne liste, od kojih barem dve poprilično neskriveno obznanjuju svoju ambiciju da uđu u buduću vladu sa izglednim pobednikom dolazećih izbora, zalažu se za čerupanje Srbije na koje Koštunica upozorava. Reč je o listi LDP-a Čedomira Jovanovića i Moamera Zukorlića, listi Borisa Tadića, Nenada Čanka i Dušana Petrovića, i listi Demokratske stranke Dragana Đilasa, Bojana Pajtića i Vojvođanskog kluba. Svi oni možda jedni o drugima i nemaju ništa dobro da kažu – poznaju se, uostalom – ali vojvođanska im je politika istovetna, i svodi se na zahtev za udaljavanjem Vojvodine od ostatka Srbije sve do njenog cepanja, što je nekom uvrnutom logikom poistovećeno sa modernizacijom Srbije i njenim približavanjem Evropi. I pritom nikako da primete paradoks u koji takvim zalaganjem upadaju, budući da istovremeno još nisu – principijelni decentralizatori, ako to jesu – podigli svoj glas protiv zahteva za unitarizacijom Bosne i Hercegovine. Koji se, inače, takođe proglašava za preduslov modernizacije i evropeizacije BiH i teško je u svem tom ludilu sačuvati zdrav razum i elementarnu logiku.

Ali pođimo redom, da se uverimo u njihove stavove o Vojvodini.

Čedomir Jovanović. Jesenas je, nudeći saradnju Đilasu i DS-u, ponudio platformu koja je predviđala i ustavne promene radi omogućavanja „najšire autonomije Vojvodine“; šta to tačno znači objasnio je nešto ranije, uoči prethodnih izbora, kada je zatražio „formulisanje vrlo jasnog modela autonomije (Vojvodine) koji će počivati na izvršnoj, sudskoj i zakonodavnoj vlasti…“, što su inače prerogativi svake suverene države. Jovanović: „Cilj je modernizacija Srbije i u okviru te moderne Srbije potpuno afirmisanje koncepta autonomije Vojvodine sa izvršnom, sudskom i zakonodavnom vlašću koje su neophodne za njeno normalno funkcionisanje i razvoj.“

Nenad Čanak? Izjavljuje da za Vojvodinu „želi puno više, a to je zakonodavna, sudska, izvršna vlast, pravo na imovinu i izvorne prihode – i sve to garantovano ustavom“. „Jasno je da Srbija ne može da uđe u EU ukoliko se zadrži na ovom i ovakvom ustavu koji je kontroverzan i s prepuno mana. Prilikom ustavnih promena mora se povesti računa o specifičnosti Vojvodine i ustavom garantovati njeno pravo na, bukvalno, vođenje svojih poslova.“ U suprotnom: „Ako Srbija ne bude složena država ona će nastaviti da u svom nasilnom centralizmu bude pretnja i za sebe i za okruženje. Zato međunarodna zajednica mora da uloži sav diplomatski napor da do toga ne dođe.“ Izjavio je Čanak i da se „pitanje Vojvodine mora internacionalizovati“, te da je to pitanje „vrlo osetljivo“ zato što je – pazite sad ovo – ona „jedina od osam federalnih jedinica bivše SFRJ čije pitanje nije rešeno“. Kritikuje Čanak i EU, pitajući je „zašto ćuti pred promenama granica (!?) Vojvodine. Nemojte zaboraviti da se granice Vojvodine stalno menjaju, od Drugog svetskog rata pa do danas, sa stalnim aspiracijama da recimo Pančevo postane jedna od beogradskih opština, a o južnom Sremu da i ne govorimo.“ I (dosadašnji) vrhunac, koji pokazuje da Čanak ne brine sebično samo o interesima Vojvodine, u čemu pronalazimo njegovu vezu sa suparničkom listom Čedomira Jovanovića i Moamera Zukorlića: „Da bi samouprava i Sandžaka i Vojvodine, ali i drugih sličnih delova Srbije, kojih ima, rešila mnoga pitanja koja su sada nerešena, to je sigurno.“ Da li se Boris Tadić slaže sa ovakvim stavovima svog partnera sa liste? Čanak: „Činjenica je i da je Boris Tadić spreman da, zajedno s nama, kao jedan od prioriteta političkog delovanja u naredne četiri godine stavi reformu ustava… Videli ste šta je Tadić rekao u četvrtak: funkcionalna autonomija Vojvodine, autonomija sa jasno definisanim nadležnostima i promena ustava u tom pogledu.“ A Dušan Petrović? Opet Čanak: „Bezbroj puta smo rekli da sve što želimo Vojvodini želimo i Šumadiji i drugim delovima Srbije.“ Ali šta o tome kaže Dušan Petrović? Evo šta: „Prevazišli smo podele po pitanju ključnih političkih pitanja u zemlji, poput saradnje s Haškim tribunalom ili kosovske politike, pa se otvorio prostor da rešavamo protivrečnosti u državnom ustrojstvu i političkom sistemu.“ Kako? Tako što će centralna Srbija „da dobije nadležnosti kakve imaju Vojvodina i Beograd – parlament, budžet i izvršnu vlast“. A Sandžak? „Kao i svaka druga regionalna celina ili etnička grupa, u ovakvom rešenju, mogu da nađu potpunu satisfakciju svojih političkih, kulturnih, prosvetnih i svih drugih interesa.“

I najzad, Đilas/Pajtićeva Demokratska stranka? Ona je svoje namere konačno i bespovratno obelodanila u petak 14. februara, kada je potpisala Sporazum o saradnji sa Vojvođanskim klubom. „U Vojvođanskom klubu se začela ideja o vojvođanskoj državnosti i Vojvodini Republici, ravnopravnosti i federalizaciji Srbije. Na govornici Kluba prvi put je izrečena inicijativa o mogućnosti održavanja referenduma u Vojvodini“, pohvalio se prošle godine dotadašnji predsednik kluba Đorđe Subotić, koji je svoje mesto zatim dobrovoljno ustupio aktuelnoj predsednici Branislavi Kostić. „Mi se zalažemo za jasne i čvrste stavove, federalizaciju, republiku u složenoj državi Srbiji, Vojvodinu koja će imati svoj ustav, ekonomsku i statističku samostalnost, elemente državnosti, zakonodavne, sudske i izvršne funkcije i raspolaganje sopstvenom imovinom, prihodima, prirodnim i radom stvorenim resursima.“ I još se tom prilikom požalio što su „aktivnosti Vojvođanskog kluba imale bolji tretman na programima javnog servisa susedne Republike Hrvatske nego na javnom servisu Vojvodine, a posebno Srbije“, ali i pohvalio „Deklaracijom o osnovama demokratskog ujedinjenja Vojvodine i Srbije u Saveznu Republiku Srbiju“. „Danas, mnogi za naš, Vojvođanski klub kažu da je čuvar plamena i vatre vojvođanske ideje i da je čuvar mentalnog zdravlja mnogim Vojvođanima u ovoj već predugoj vojvođanskoj šutnji.“ Da li se išta promenilo prošlogodišnjom promenom na čelu Vojvođanskog kluba? Ne, jer je i Branislavi Kostić, koja je i potpisala sporazum sa DS-om, cilj „uspostavljanje Vojvodine kao ravnopravne ekonomsko-političke celine u Federalnoj Republici Srbiji. U ovim okolnostima, to je jedina ekonomsko-politička pozicija koja istinski proizlazi iz istorijskih prava i težnji Vojvodine.“ I za to će se, upozorava (nas), boriti „primenom strategije ‘korak po korak’ u ostvarivanju zacrtanih zadataka“…

A kako na sve to gledaju SPS i, pre svih, SNS? Uglavnom mudro ćute i bave se najavama bolnih i manje bolnih reformi, osim što se i jedni i drugi, kad baš moraju, hvale Briselskim sporazumom s Hašimom Tačijem. Pri čemu, naravno, da je on iole dobar za Srbiju, ne bi ih zbog njega – zar ne? – onoliko hvalili i Čedomir Jovanović, i Boris Tadić, i Jelko Kacin, i Nenad Čanak, i Dragan Đilas, i Dušan Petrović… Istini za volju, treba napomenuti i da je Veroljub Arsić, član Glavnog odbora SNS-a i smenjeni šef poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Srbije, pre nekoliko dana izneo stav da, „ako bi došlo do promene ustava, SNS ne bi dozvolila da bude ugrožen teritorijalni integritet Srbije u okvirima današnjeg ustava. Dakle, da ponovimo, teritorijalni integritet u okvirima aktuelnog ustava. Mi ne bismo ukinuli preambulu o Kosovu.“ Ipak, s obzirom na težinu EUropskog zahteva da nam se ustav promeni baš u ovom delu, potreban je neko politički teži od Arsića u SNS-u da to i ponovi, da bismo mogli da pomislimo da je to zaista stav trenutno najjače partije u Srbiji. Kojoj pritom ne zaboravljamo – eh, to uporno sećanje – da je uoči prethodnih izbora najavljivala da će poništiti sve briselske sporazume potpredsednika DS-a Borka Stefanovića koji su u suprotnosti sa Ustavom Srbije, da bi po dolasku na vlast zabranila Ustavnom sudu Srbije da njihovu (ne)ustavnost uopšte i preispita…

Tako da predstojeći vanredni izbori neće biti samo redovni, uobičajeni izbori za vlast i njihove fotelje, već bi vrlo lako mogli da se pretvore i u sudbinski izbor između opstanka i čerupanja Srbije. Hoćemo li do 16. marta uspeti to da shvatimo?

[/restrictedarea]