Povampirena „politička Barbika“

Piše Branko Radun

Kakve koristi ima Srbija od povratka Borisa Tadića, od ekipe bez ideologije koja će koristiti samo interesima nekolicine korumpiranih političara što su se do sada pokazali nimalo boljim od pljačkaša grobova?

Pre deset godina autor ovog teksta je lansirao sintagmu „politička Barbika“ koja se odnosila na pojavu novih, postmodernih političara koji nemaju politiku, već samo marketing a nju je tada ovaploćavao Boris Tadić; bilo je teško pretpostaviti da će Srbija sledećih osam godina biti bespomoćno zamorče za eksperimentisanje marketinških magova u Tadićevom okruženju. Forma je potpuno trijumfovala nad sadržajem u politici, promocija nad akcijom, medijski imidž nad realnim postignućima. To je vreme potpunog trijumfa reklamokratije u Srbiji, što kroz jednostrani način PR mišljenja, što kroz alhemijsko izvlačenje novca iz države preko velikih marketinških operacija. Boris Tadić je bio dobro skrojena maska za verovatno najkorumpiraniji režim u Evropi. Politika se svela na PR strategije zamajavanja naroda, dok ekipa iz kraja pljačka i rasprodaje zemlju na sto načina.

 

DESTRUKCIJA DRŽAVNE POLITIKE Tadić je kao predsednik bio ne samo maska za korupciju već je delovao destruktivno i u političkom životu. On je odgovoran jer su se pregovori oko Kosova izmestili iz UN, gde je uvek postojala opcija ruskog veta, u EU gde je Srbija ostala nezaštićena. On je povlačenjem Rezolucije UN 2010. potpuno razoružao Srbiju i diplomatski a napor onih što su želeli da podrže Srbiju u borbi za Kosovo obesmišljen je. Ulazak Euleksa na Kosovo je isto tako trasirao put sadašnjoj situaciji, gde Srbije ima malo na Kosovu. Isto tako je izvinjavanjima Zagrebu i Sarajevu „za zločine počinjene u ime mog naroda“ ponizio Srbiju i uvredio one Srbe što su preživeli nekoliko genocida u Hrvatskoj i BiH u dvadesetom veku.

Vreme Tadićeve vladavine i vlasti DS je vreme obeleženo pljačkaškom privatizacijom što je od Srbije napravila pustaru gde malo firmi radi i skoro niko ništa ne proizvodi. Posledice vlasti DS i Tadića su pad proizvodnje, pad broja zaposlenih u realnom sektoru, deindustrijalizacija zemlje, ogromno zaduživanje zemlje, uništavanje vojske, propadanje sela i poljoprivrede i odlazak stotina hiljada mladih u svet. Srbija je tako ruinirana posle njihove vladavine da bi joj i uz najbolju vlast i dosta sreće bilo potrebno desetak godina da se oporavi. No, nije samo DS i nije samo Tadić odgovoran za propadanje Srbije – ali su on i njegova stranka sigurno najodgovorniji za takvu situaciju. Ako ništa drugo, on je simbol tranzicione katastrofe.

Posle pada sa vlasti Tadić se pokazao kao sujetan i neozbiljan političar jer ni sam nije znao šta hoće. Nekoliko puta je menjao mišljenje o tome da li će ostati u politici i u stranci, pa je davao izjave i demantovao ih nedelju dana kasnije. Jedan razočarani birač DS je to prokomentarisao: „Pa zar nam je taj bio predsednik osam godina?“ To se desilo pre prepucavanja sa Draganom Đilasom i napuštanja stranke u trenutku kada počinje izborna kampanja.

[restrictedarea]

POVRATAK POLITIČKOG MRTVACA Kako je odlučio da se vrati iz političke penzije i onog „videćemo se u drugom filmu“, nije najjasnije. On je prvi put i ušao u politiku ne svojom jasnom namerom, već je sledio želju drugih. Sada imamo povratak jednog „političkog mrtvaca“, okruženog ljudima, blago rečeno, kompromitovanim. Koalicija Tadić–Čanak–Petrović zaista deluje montipajtonovski, kao povratak neke ekipe za koju smo verovali da je definitivno prošlost Srbije. Bivši predsednik, što je izgubio izbore i u državi i u stranci, sa promotorima „Vojvodine Republike“ i korumpiranim političarima obećava novu politiku Novom DS. Nažalost, DS broj 2 se uspešno lansirao uz solidnu asistenciju medija i bez naročitog otpora na političkoj sceni. Očigledno je potcenila moć šarma prosedog Tadića.

Tadić ponovo pokušava da proda svojim bivšim-sadašnjim biračima priču o „viziji Srbije“ a zapravo samog sebe u novom pakovanju. U svojim medijskim vrludanjima stao je posredno u odbranu i narkobosa Darka Šarića, tvrdeći da on u Srbiji i na Balkanu nije prekršio nikakav zakon. Šarići jesu transportovali drogu iz Latinske Amerike u Evropu, ali je novac od biznisa dobrim delom opran u privatizaciji onoga što je ostalo od Srbije. Pranje novca, korupcija političara i slično jesu kršenja zakona kao i transport droge i to bi bivši predsednik trebalo da zna. Ko je pokupovao pola preduzeća i ugostiteljskih objekata po Vojvodini, na koji način i sa čijim novcima? Da li se mogu narkodileri tretirati kao i svi drugi investitori i da li i tu važi ona krilatica da nema velikih investicija bez političkih subvencija? Predsednik to sigurno jako dobro zna, jer je imao izveštaje na stolu svakodnevno.

Ono što njegovi medijski magovi pokušavaju jeste da naprave politički „fejslifting“ na ostarelom Borisu i da ga ponovo ubace u političku arenu kao reciklirani proizvod bez bremena korupcije „starog“ DS. To nije naivan projekat, jer Boris bez opterećenja „koferom“ prljavog rublja DS zapravo ima šansu da pridobije deo nekadašnjih birača demokrata, ali i da motiviše pasivizirane i neopredeljene. Tako će, kako stvari stoje, dva DS, „novi“ i „stari“, dobiti verovatno pet-šest odsto više glasova no što bi dobio samo jedan DS. Demokrate predvođene Đilasom bi vremenom atrofirale, dok sada dva DS daju novu šansu opciji da se Tadić ponovo vrati na scenu u dve kolone (pa ako tu još dodamo i LDP…)

Bivši predsednik zemlje i DS je rekao u intervjuu „Blicu“ da od „SPS nema nikakve koristi. SPS nema niti ljudske potencijale, niti ideje, niti bilo šta što bi moglo da bude korisno za građane Srbije. Njihovo dalje učešće u vlasti koristi samo njima, jer je SPS organizacija bez ikakve ideologije koja se raspada i ne postoji bez vlasti. A vlast, nemajući nikakvu ideologiju i cilj, koristi isključivo za lične interese ljudi koji su deo njihove organizacije”. Možemo da se složimo oko toga, ali sve što je rekao za SPS još više važi za njega i njegove političke kursadžije. Kakve koristi ima Srbija od povratka Tadića, od ekipe bez ideologije što će koristiti samo interesima nekolicine korumpiranih političara koji su se do sada pokazali nimalo boljim od pljačkaša grobova? Samo činjenica da je prepustio Vojvodinu Nenadu Čanku i njegovoj ligi separatističke orijentacije svakome kome je imalo stalo do zemlje Srbije dovoljno je da kaže „ne“ povratku Borisa Tadića.

[/restrictedarea]