Odlomci iz Dnevnika – MOJI REČNICI

Piše Milovan Danojlić

Kud bih bez rečnika i enciklopedija? U njima je posvećeni zbir ljudskih znanja i iskustava, svečani popis svega što se dade razumeti i imenovati. To su zaštićena mesta kolektivnog pamćenja; tu je smeštena dežurna služba za orijentaciju u lomovima istorije, tu su definicije za ono što je domišljeno i  jasno određeno….

Dok pišem, ili čitam, povremeno ustajem od stola, u potrazi za dopunskim obaveštenjima i podacima, u bližoj ili daljoj vezi sa predmetom kome sam posvećen. Naviru pitanja, otvaraju se sporedni tokovi, ukrštaju se izazovi, zapadam u oblasti u kojima se ne snalazim najbolje. Mahinalno, posežem za rečnicima i enciklopedijama. Ako i ne nađem zadovoljavajući odgovor, bar ću predahnuti  i prikupiti snagu da teškoću sam razrešim. Tamo je moj pouzdani oslonac i kad žeđ samo delimično utažim. Neprestano proveravam, kontrolišem ono u šta nisam siguran, kao i ono što znam.

Kud bih bez rečnika i enciklopedija? U njima je posvećeni zbir ljudskih znanja i iskustava, svečani popis svega što se dade razumeti i imenovati. To su zaštićena mesta kolektivnog pamćenja; tu je smeštena dežurna služba za orijentaciju u lomovima istorije, tu su definicije za ono što je domišljeno i  jasno   određeno, uz mogućnost da kadikad zabasamo na prijatnu stranputicu gde ćemo nakratko zaboraviti kud smo pošli i šta smo hteli. Izbor te vrste knjiga je očaravajuć, po meri božje tvorevine. Okruženi smo rečnicima bilja, riba, ptica, insekata, gljiva, lekovitih trava; pa rečnicima pomorskim, vojnim, mitološkim, biblijskim, pravnim, trgovačkim, diplomatskim, astronomskim, masonskim, etimološkim, sinonimskim; rečnicima lopovskog žargona, uličnog argoa, rima, stilskih figura, ličnih imena, pa onih pripremljenih za rešavanje ukrštenica i popunjavanje scrabble-a ; i sve to pomnoženo sa brojem jezika kojima se služim. Stoje, poređani kao na jutarnjoj vojničkoj smotri, voljni da pritrče u pomoć, da osveže pomućene predstave o ljudima i njihovim poslovima, o zemljama i gradovima, o datumima i  onima koji su ih obeležili. U njima je ono što znam, i još više ono što ne znam, što sam znao pa zaboravio. Biva da podatak, koji sam juče naučio, već sutradan ponovo sretnem i da mu se, kao starom znancu, nasmešim. Uz povod, koji me je trenutno naveo da se zagnjurim u stranice debele knjige, zalepi se i kakva nepredviđena sitnica, u tangencijalnoj vezi s predmetom ili, po sili abecednog rasporeda, u susedstvu sa njim. Nikad ne znate na šta ćete natrapati u Ali-Babinim pećinama znanja i sećanja, u tom obilju koje se upotrebom razgranava i širi.

Celog ih života čitam, i ne mogu da ih se načitam.

Biće da ih, u Francuskoj i u Srbiji, imam preko tri stotine. Da nisam, oko 1980,  rasprodao znatan deo knjiga,  bilo bi ih dvostruko više. Povremeno mi se dešava da ispružim ruku u prazno, da posegnem za knjigom koje više nema. Iščezla je sa police, ali se iz glave nije pomerila. U dokolici, prelistavam ih bez razloga i cilja, onako kako, šetajući kroz prirodu, povirujemo u skrivene kutke  Tvorčeve ručnog veza.

[restrictedarea]

I pored završene gimnazije i fakulteta, moje obrazovanje je u suštini samoučko. Škola mi je dala okvir da ga ispunjavam i dopunjavam,  usmeravan rešenošću da iziđem na kraj sa zbrkom postojanja, podstican nepresušnom znatiželjom bistrog seljačića. Kao đak niže gimnazije, u Ljigu, našao sam u Opštinskoj biblioteci jedan neveliki Rječnik stranih riječi i izraza čiji je sastavljač,  čini mi se,  bio  levičarski aktivista  Ognjen Prica. Knjižicu  sam iščitavao redom,  kako se čitaju romani, i još u hodu, pešačeći od škole do kuće, po   makadamskom putu dugom sedam kilometara. Među seljacima se proneo glas kako, sve u hodu, „učim“. Njihov idolatrijski odnos prema Knjizi  nije razlikovao udžbenike od romana, obaveznu od neobavezne  lektire. Doživljavali su me kao svog izaslanika u njima nedostižnim područjima duhovnog usavršavanja i intelektualnog nadmetanja, kao osvetnika njihove društvene i kulturne  inferiornosti. U takmičenju sa varošanima i oni su, eto, imali konja za trku. Taj konj sam bio ja.

Još se sećam okuka na kojima sam se prvi put sreo sa nekim neobičnim, zvučnim rečima. Za tu vrstu dokolice kod kuće nije bilo vremena. Čekale su me druge obaveze, praćene osećanjem krivice što glavni deo dana provodim badavadžišući u školskoj klupi.

Krenuvši kroz svet, bacio sam se na skupljanje leksikografskog blaga. Rečnike sam grabio onako kako se pljačkaju poštanske kočije, iscela i đuture, kao da bi mi mogli izmaći ako ih odmah ne prisvojim. Detaljno upoznavanje sa sadržinom plena ostavljao sam za kasnije. „Britaniku“ sam preuzeo kod uvoznika čiji se magacin nalazio preko puta bioskopa „Odeon“  u Narodnog fronta ulici, a Rječnik JAZU, započet u Devetnaestom, dovršen u drugoj polovini Dvadesetog veka stigao mi je, u sveskama, iz jedne zagrebačke antikvarnice, da ga knjigovezac Konstantinović brižno i znalački ukoriči.

Pored prijatnih uspomena vezanih za ovu skupljačku strast, u sećanju mi se zadržala i mučna epizoda sa Rečnikom Miloša Moskovljevića. Tek odštampana, knjiga je na osnovu brzoplete političke optužbe sudski zabranjena. (Ili je sudsku presudu preduhitrio idejno svestan izdavač, što je izlazilo na isto). Zatekao sam se na mestu urednika Kulturne rubrike „Borbe“, pa sam  pokušao da nešto učinim za spasavanje oklevetane knjige. Bez uspeha. Ceo tiraž je iseckan na tanke papirne trake, e da bi se zatro trag dvama-trima politički  neprihvatljivim definicijama! Autodafeu je izmaklo nekoliko prvih primeraka, poslatih pretplatnicima.

Zamolih poslovođu  Antikvarijata u Knez Mihailovoj ulici da me, ispliva li koji primerak rečnika-brodolomnika, obavesti.  Ubrzo mi, šapatom, saopšti da bi se „stvar“ mogla  naći, ali je cena paprena. „Koliko?“, upitah. „Oko pola miliona.“ (To je, u onom času, bio povelik iznos).  „U redu, uzimam.“

Tako dođoh do onoga što Francuz, kad nađe željeni artikal, zove  „moja sreća“.

Sa uvođenjem višestranačkog poretka, rečnik je preštampan. Godine 1966.  izgledalo je da će na nj bačena anatema važiti dok je veka i sveta. Ništa na svetu nije večito, sila ponajmanje. Ona sama sebi radi o glavi; što je žešća, život joj je kraći. Autor Rečnika je otišao ponižen i ucveljen. To se dalo osetiti iz osmrtnice objavljene u novinama. Posmrtnom rehabilitacijom može se zakititi boginja Justicija. Tako ispravljena nepravda ne dopire do ušiju nepravedno osuđenog.

Kao slobodnog umetnika, bez redovnih primanja, čije se ime povlačilo po raznim crnim listama, oko 1980. me sustiže gadna besparica. U nastupu očajanja, spremajući se da napustim zemlju, rasprodadoh polovinu godinama skupljane biblioteke. Tako ode i jedan deo rečnika i enciklopedija. Moskovljevića, dakako, zadržah.

Puneći kartone koje je trebalo utovariti u kamion parkiran pokraj benzinske pumpe u ulici Ranka Tajsića, nađoh se, za časak, u nedoumici. Šta učiniti sa tridesetak tomova Velike francuske enciklopedije štampane krajem Devetnaestog veka? Taj pozamašni niz knjiga – zauzimao  je  metar i po regala! – beše mi poklonio Jovan Hristić, esejista i pesnik, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti čiji je pradeda, ministar za vladavine Obrenovića, bio pretplaćen na u nastavcima objavljivanu parisku enciklopediju. Tabaci su mu stizali kako su izlazili i on ih je, u Beogradu, dao ukoričiti u impozantan kožni povez. I sad , šta ću? Knjige mi jesu date na poklon, što znači da ih koristim, ali ne i da ih prodajem anonimnim kupcima… Moje vlasničko pravo je, na prećutan način, bilo uslovno, ograničeno obzirima prema dobrom ukusu.

Telefonirah poklonodavcu i zamolih ga da preuzme nekadašnji dar. Kolona teških tomova se, taksijem, odveze u njegov stan, negde povrh Karađorđevog parka.

Koristeći tu Enciklopediju, bejah uočio da joj neki tabaci nedostaju. Valjda su se, na putu od Pariza do Beograda, ponekad gubili, pa su se pri povezivanju javile praznine. Knjiga kojoj fali jedna jedina stranica je, po mom osećanju, težak invalid. Opraštajući se od Enciklopedije čijeg nedostatka Jovan, verovatno, nije bio svestan, sećanje na praznine ostade mi za utehu.

[/restrictedarea]