Nikolaj Kolja Burljajev –  ”Blokbaster  o svecu”

Razgovarala Mila Milosavljević Fotografije Hadži-Aleksandar Đurović

Nedavno sam otišao u Ministarstvo kulture da tražim sredstva za film o Sergeju Radonješkom. Činovnik koji tamo sedi mi je rekao da će rado podržati moj projekat ukoliko napravim ,,blokbaster“! Zamislite, ,,blokbaster“ o Sergeju Radonješkom! Pritom, taj čovek nije znao, po svoj prilici, ni šta stvarno znači ovaj pojam …

U knjigu istorije ruske kinematografije među imenima velikana sedme umetnosti, Andreja Končalovskog, Andreja Tarkovskog, Nikite Mihalkova velikim slovima upisano je i ime Nikolaja Kolje Burljajeva, proslavljenog ruskog glumca, reditelja, scenariste, producenta, pisca. Burljajev slovi i za jedinog ruskog glumca koji je dobio nagrade na prestižnim filmskim festivalima u Berlinu, Kanu, Veneciji. Glumačku karijeru, koja mu je donela ugledno zvanje Narodni glumac Rusije, ovaj danas znameniti poslenik ruske ali i slovenske kulture i duhovnosti podredio je osnivanju Sveslovenskog foruma umetnosti ,,Zlatni vitez“ i iza njega sa velikim ponosom i neiscrpnim entuzijazmom stoji već dvadeset dve godine, afirmišući istinske vrednosti u umetnosti, kulturi, koje, kako naš sagovornik kaže, uzvisuju ljudsku dušu. Nešto starije generacije setiće se Nikolaja Burljajeva po ulozi u filmu,,Ivanovo detinjstvo“ gde je glumio kao devetogodišnji dečak a naša šira javnost ga je upoznala pre tri godine, kada je odlikovan Ordenom Svetog Save Prvog stepena.

Posle tri godine, Burljajev je nedavno bio gost srpske prestonice, kada je na dan praznika Svetog Save u Ruskom domu prikazan njegov film ,,Burljajev Zlatni vitez“. Ovom prilikom, Burljajev, inače predsednik Saveza delatnika slovenske kulture, govorio je o Svetom Savi, kao i o osamstotoj godišnjici rođenja velikog ruskog svetitelja Sergeja Radonješkog, o kojem pravi istoimeni film.

Bila je ovo prilika da se rodonačelnik sretne i sa svim dosadašnjim dobitnicima nagrade ,,Zlatni vitez“, među kojima su se našli i Dobrica Ćosić (kao prvi laureat Foruma slovenske umetnosti, zatim Ljiljana Habjanović Đurović, Goran Paskaljević…

„Vrlo često navodim kako ljudi sa Zapada govore da je spasenje Rusije spasenje sveta, a da je propast Rusije njegova propast. Ako, dakle, želite svoju propast, dragi Zapadnjaci, onda se potrudite da uništite Rusiju, da otmete Ukrajinu. Ja imam i ruske i ukrajinske korene. Kako to podeliti? Ukrajina će ostati u Rusiji i za dvadeset-trideset godina mi ćemo biti jedna zemlja. Proći će mnogo godina a Kosovo će opet postati srpsko“, kaže za naš list Nikolaj Kolja Burljajev.

Čini se da se civilizacijski krugovi u našem „globalizovanom“ svetu međusobno sve više udaljavaju. To, naravno, važi i za slovenski pravoslavni svet, koji Zapad ( u tumačenju nekih svojih analitičara i uticajnih stratega) sve češće označava kao „prepreku sreći i progresu“ globalnog napredovanja čovečanstva? Da li je u ovom nesporazumu i netrpeljivosti zaista reč samo o suprotstavljenim materijalnim interesima ili je razlaz zapravo daleko dublji, možda čak specifično antropološke i psihološke prirode?

Problem Zapada je nerazumevanje za njih večito zagonetne ruske duše ukorenjene u stavu da je čovečanstvu moguće da ide dalje bez suštog koristoljublja, bez velikog novca i srodnih tekovina ljudske civilizacije. Nije moguć samo život bez Boga! Nezamislivo je da za jednog mladog čoveka, mladu osobu koja tek stasava ne postoji ideal dovoljno visok, dovoljno snažan i da je vredan života. Mnogi od njih patriotski orijentisani bi dali svoj život ako treba, ali postavlja se pitanje – za koga i za šta? Za Abramoviča, za Putina? Ne. Taj mladi svet nastojali su da potpuno odseku od patriotizma, naravno pritom se svojski trudeći da slome krst pravoslavlja kako bi onda generacije i generacije mladih poklekle pred satanskim iskušenjima. Sećam se vremena nastajanja perestrojke, kada su vaše kolege novinari, pišući o toj ideji, govorili da je cilj perestrojke bio približavanje Rusije Zapadu kako bi došlo do mutacije ruskog duha. Cilj je bio i iskorak Rusije iz sopstvene tradicije i njeno napuštanje. Setimo se šta je na kraju bilo sa perestrojkom. Zapadnom svetu ruska duša je jednostavno rečeno – nepojmljiva. Oni jednostavno ne mogu da shvate da je moguće biti patriota, živeti kao patriota, vaspitavati decu u tom duhu, u duhu čistote i hrišćanskih principa, ne podržavati istopolnu ljubav. Pod zastavom tolerancije i ljudskih prava oni zagovaraju – greh. Jer, greh je – greh i prema grehu nema tolerancije. Homoseksualizam je greh. Nema opravdanja. Lek je napuštanje tog greha, pokajanje i nastojanje da se dalje živi bez greha. Zapadni svet to ne može da prihvati niti da shvati jer je pošao putem egoizma, samopotvrđivanja i putem ,,ljudskih prava“. To je, međutim, samo jedno deformisano shvatanje i čoveka i njegovih prava.

[restrictedarea]

Posvetili ste se ovom sveslovenskom festivalu i ne posustajete. Verujete li da on, odnosno njegov duh, korespondira sa savremenim, tzv. „modernim“ svetom, da ga, na primer, današnja mlada generacija (slovenskog sveta pre svega) razume i prepoznaje kao svoju temu i „priču“?

Naša epoha je osakaćena vladavinom perestrojke koja nas je udaljila od naših svetih, najuzvišenijih ideala i tradicije. Urušavane su suštinske vrednosti ruskog duha i identiteta kroz uticaj američke pseudokulture, kroz evropsku toleranciju ka grehu. To je trajalo i trajalo. Mi koji u okviru ,,Zlatnog viteza“ već dvadeset dve godine delujemo kao svojevrsni duhovni i kulturni pokret ali i stožer nastojimo da se kroz umetnost, kroz kulturu borimo za najviše ljudske ideale, za uzdizanje duše čovekove. Svaka knjiga, svako muzičko delo, svako oslikano platno, svaki film koji se pojavi na festivalu ima za cilj uzdizanje duše čovekove. Mi se svim srcem borimo za te istinske vrednosti u umetnosti već dvadeset dve godine i za to vreme smo organizovali pedeset pet foruma iz oblasti muzike, kinematografije, književnosti, slikarstva, ruske umetnosti. Imenitelj našeg delanja je neverovatan entuzijazam nekolicine ljudi koji su predani ovoj velikoj i značajnoj misiji, od značaja i za samu Rusiju ali i za čitav korpus slovenskih naroda. Na svakoj duši je izbor da prihvati najviše ideale ili sopstvenu propast. Osnovna misija ,,Zlatnog viteza“ je da utiče na mlade ljude da se opredele za – dobro. Boraveći kod vas, sastao sam se sa direktorom Akademije umetnosti, koja obrazuje mlade reditelje i stručnjake iz oblasti filma da počnu da stvaraju svoja dela ne misleći pritom na nagradu ,,Oskar“, već na ,,Zlatni vitez“. Veliki ruski pesnik Ljermontov je govorio da je ,,osećanje istine srce čovekovo“. Radeći tokom svih ovih godina sa tim imperativom, mi nastojimo da sačuvamo našu umetnost, našu kulturu, duhovnost, kao uzvišene istine našeg slovenskog srca.

U Rusiji je nedavno osnovana nagrada za „obnovu ruske duhovnosti“ koja nosi ime velikog ruskog sveca Sergeja Radonješkog. Zašto „Radonješki“? Kako biste vi pojasnili značenje i sadržaj ideje i ukupnog programa „duhovne obnove“ u svojoj zemlji? Jesu li Rusi danas otuđeni od svog suštastvenog bića, od svoje vere i istorije?

Sergej Radonješki i njegov podvig utisnuo je snažan i neizbrisiv pečat u istoriji ali i biću ruskog naroda. Bio je to čovek neverovatne snage duha. Tvorio je čuda, počev od njegovog odlaska u divljinu gde je sopstvenim rukama počeo da gradi hram. Pripitomio je i same zveri, medveda koji mu je donosio grane koje je potom koristio za gradnju. Kasnije, kada su njemu počeli da dolaze svi koji su za njegovo čudo doznali, pošlo mu je za rukom da pomiri i ujedini zavađene ruske knezove, koji su takođe pohodili njegovu duhovnu oazu u divljini. Geslo Sergeja Radonješkog bilo je ,,Spasimo se ljubavlju i jedinstvom“. Taj njegov poziv tada, pre toliko vekova, jednako je važan za Rusiju i u ovom trenutku. Ove godine se inače obeležava osam stotina godina od rođenja Sergeja Radonješkog i ja se spremam da uradim film o njemu, duboko vođen time da je put spasa ruske duše i ruskog naroda uopšte poziv na ljubav i ujedinjenje Sergeja Radonješkog.

Hoće li i može li „Iguman zemlje ruske“ (kako su nazivali Radonješkog) odnosno obnova sećanja na njega, ponovo „prosvetliti“, ujediniti, u duhu povezati – sve one (mnogobrojne) koji, dobrano otuđeni i dezorijentisani, žive nemir i iskušenja našeg „modernog“ sveta?

Uputio sam predlog predsedniku Putinu da podrži projekat očuvanja kompleksa Radonjež. Predložio sam da se ovo mesto proglasi jednom posebnom zonom kulture i duhovnosti. U vreme kada je naše državno rukovodstvo okrenuo mnogim značajnim projektima koji se tiču budućnosti Rusije a odnose se na sve vitalne oblasti, od nauke do ekonomije, sve do izgradnje „silikonske doline“, ja sam uputio predlog državi da u kompleksu Radonjež izgradi jednu duhovnu dolinu. To bi značilo da bismo u jednom čistom, posve ekološkom ambijentu, u srcu prirode mogli da organizujemo boravak dece i mladih koji bi u okviru novouspostavljenih akademija, škola, radionica bili u prilici da slušaju najbolje predavače iz oblasti umetnosti, književnosti, slikarstva, muzike, filma. No, to je za sada utopijski projekat .On bi, inače, značio ogromnu infrastrukturu i mnogo ljudi koji bi radili u tom jedinstvenom kulturnom centru a koji bi vaspitavali mlade ljude u pozitivnom duhu. To bi mogao da bude jedinstven, planetarni centar duhovnosti i kulture. Mi koji stojimo iza ,,Zlatnog viteza“ ušli smo u treću deceniju borbe za očuvanje najviših duhovnih vrednosti, kulturnog identiteta ruskog naroda, međutim, tek posle dvadeset dve godine nas je čuo predsednik Rusije i uvažio naše mišljenje, u prvom redu primedbu da država Rusija nema strategiju kada je oblast kulture u pitanju. Rekao sam, a u to sam čvrsto uveren, da Ministarstvo kulture treba da ima isti budžet kao i Ministarstvo odbrane, jer kao i državnu teritoriju, treba čuvati i samu dušu naroda. Šta će nam teritorija ako izgubimo dušu i rasplinemo se u lažnim tekovinama civilizacije koja srlja u potpuno obezduhovljene prostore… Nakon što je na sastanku Saveta kulture na državnom nivou konačno i zvanično potvrđeno da Rusija nema izrađenu strategiju u oblasti kulture, predsednik je naložio da se pristupi tome. Bio sam u prilici da savetujem ljude odabrane da je načine, pa sam im rekao da, kada je filmska umetnost u pitanju, počnu da polažu i na one filmove i projekte koji nisu u svojoj osnovi komercijalni, već doprinose negovanju pravih vrednosti i uzvisivanju ljudske duše, duhovnom preobražaju i spasenju naše otadžbine. Možda i vaše. Stoga pogledajte kako mi nastojimo da ustrojimo našu kulturnu politiku i kako pokušavamo da živimo, pa prema tom modelu postupite i sami. Jedna ozbiljna država mora da ima jasnu strategiju kada je nacionalna kultura u pitanju. Oni koji zagovaraju drugačiji put čine prestup, dezorijentaciju celog pokolenja, zaboravljajući pritom zakon ideala. To je greh. Kako će se oni opravdati pred Gospodom? Svako od nas će jednom pred Gospoda stati, pa i ruski i srpski reditelj. I kad ga Gospod upita zašto se rugao večnim idealima i iskušavao milione ljudi, insistirajući na scenama golotinje, šta će da odgovori? Ja sam odlučio da ostavim glumu tokom snimanja ,,Majstora i Margarite“ kada su mi predložili da se skinem do pojasa. Pitao sam reditelja da li je to nužno a on mi je potvrdio da jeste. Nagovarali su me da ne odustajem, da sam mlad, perspektivan glumac i da je mnogo uloga preda mnom, što bi u mom slučaju značilo i mnogo novca, ali nisam se predomislio. Nudili su mi i ulogu jednog ruskog generala koji prodaje otadžbinu jednom zapadnom oligarhu. Rekao sam da ne želim tu ulogu i da je ona za mene prihvatljiva samo u slučaju izmene scenarija, po kojem se taj general žrtvuje za svoju otadžbinu. Nisu prihvatili i ja sam i tu ulogu odbio.

U kojoj meri se oslanjate na pomoć države u vezi sa podrškom vašim projektima?

Pomoć države je veoma važna, kao i izrada strategije državne politike. Bavili smo se time ja i Nikita Mihalkov da budžet Ministarstva kulture, kao što sam rekao, mora biti ravan budžetu Ministarstva odbrane, jer ovde je reč o odbrani čovekove duše. Rekao sam predstavnicima Ministarstva: ,,Ako izgubimo našu dušu, čemu onda sve inovacije i modernizacije duhovnim mutantima koje vi vašom antikulturnom politikom proizvodite?”. Nedavno sam otišao u Ministarstvo kulture da tražim sredstva za film o Sergeju Radonješkom. Činovnik koji tamo sedi mi je rekao da će rado podržati moj projekat ukoliko napravim,,blokbaster“! Zamislite, ,,blokbaster“ o Sergeju Radonješkom! Pritom, taj čovek nije znao, po svoj prilici, ni šta znači pojam ,,blokbaster“. Taj pojam potiče iz Drugog svetskog rata i označava eksploziju u zatvorenom prostoru i ta eksplozija sruši sve, a i zidove… Čovek je jednostavno,,naručio“ od mene akcioni film o Radonješkom i da sam pristao na to, odmah bi ga podržali bez pitanja.

Međutim, umesto pristanka, podsetio sam ga na to da se uspeh jednog filma ne meri novcem koji pristigne nakon prvog vikenda njegovog emitovanja i kao dokaz svemu tome spomenuo film ,,Andrej Rubljov“, koji je pedeset godina posle nastanka pobio sve rekorde gledanosti. Kada sam nedavno boravio u Los Anđelesu, video sam koliko tamo drže do ovog filma, a eto, prvog vikenda nije bio uspešan.

Imaju li naša društva snage i realnih izgleda da, na primer, preobraze svoje elite? Posebno one delove svojih elita koji su „potkupljeni“, odnosno vrednosno priklonjeni i vrlo bliski neoliberalnom i prozapadnom modelu?

Šanse za preformatiranje elite postoje, ali samo onda kada se državni novac ulaže u stvaralaštvo koje služi duhovnom uzdizanju, duhovnosti. Eto, na primer, ja sam predložio da umesto pomame za otvaranjem bioskopa po američkom modelu, sa sve aparatima za kokice, ustrojimo jedan za prikazivanje dokumentarnih filmova na temu negovanja tradicije, duhovnosti, kulture. Dali su mi jedan ogroman bioskop u Moskvi sa hiljadu i dvesta mesta. Zatekao sam užasno stanje, sve je bilo pokradeno. Međutim, osposobili smo ga za rad i trebalo je da emitujemo prvi film. Dogodilo se to u vreme najvećih letnjih vrućina, sredinom jula. Svi su strepeli da neće niko doći na projekciju. Oglasio sam da će pre projekcije nastupiti duhovni orkestar, a na scenu sam postavio simfonijski orkestar. Sala je bila prepuna u julu mesecu, u petak, na kraju radne nedelje, što je bilo ravno čudu. Nakon toga ljudi su zvali, tražili da ponovimo projekciju i mi smo to i učinili. Dolazili su nam ljudi iz udaljenih oblasti kako bi videli dokumentarne filmove o pravdi, o Rusiji, o Srbiji, Kosovu… Za dvadeset godina smo prikazali oko šezdeset-sedamdeset hiljada takvih filmova.

Kao pripadnici nacija što su dale nebrojeno mnogo žrtava tokom Drugog svetskog rata, koji je raspirio bolesni bes fašizma, treba li da strepimo od buđenja neonacizma?

Mislim da se ne treba bojati nekog novog rata koji će se vojevati oružjem. Ja se bojim jednog drugog, mnogo opasnijeg rata, a to je rat protiv pravoslavne duše. Gogolj je govorio da je glavna bitka za dušu čovekovu.

U Srbiji ste proveli nekoliko dana. Kakve ćete utiske poneti odavde?

Iz Srbije uvek nosim snažne utiske. Ovaj put je to, ponajpre, bio susret sa tridesetoro laureata ,,Zlatnog viteza“. Oni su ogrejali moju dušu, jer reč je o ljudima koji predstavljaju kičmu srpske kulture i duhovnosti. Gotovo tužan utisak poneo sam iz Hrama Svetog Save, kada sam video da je ova velelepna građevina od tolike važnosti za srpski narod još uvek nezavršena. Sve one koje sam pitao zašto je hram nezavršen, odgovarali su mi isto, rekavši da je teško, da nema sredstava. Jeste teško, ali mislim da u pitanju izgradnje ove svetinje srpski narod treba da se ujedini, učini sve kako bi hram koji nosi ime oca nacije bio završen. Bio sam veoma iznenađen i činjenicom da je liturgiji na Dan Svetog Save u hramu bilo veoma malo ljudi. Ono što mi je teško palo ovde jesu vidna iskušenja kroz koja prolazi srpski narod na putu integracija u EU i što vaše rukovodstvo nastoji da vas uveri da je Evropa za srpski narod najbolji, gotovo jedini izbor, ne videći pritom da ćete tako izgubiti svoje najveće prijatelje. Vi ste kao narod rastrzani. Državna vrhuška, žrtvujući prijateljstvo sa Rusijom, čini greh koji nikada neće oprostiti sebi a to je greh prema svom narodu i njegovim izginulim herojima. Treće, ono što me je veoma pogodilo tokom boravka u Srbiji jeste činjenica da nisam zapazio nikakve, ama baš nikakve pozitivne procese. Sve vreme sam samo slušao kako vam je teško, kako vam ništa ne ide. Vidim sa koliko ste se nade okrenuli Zapadu, a Zapad vam ništa ne daje i neće vam ni dati iz jednog prostog razloga – a to je njihov bankrot.

[/restrictedarea]