Nepodnošljiva tišina propadanja

Piše Miodrag Zarković

Život prosečnog stanovnika srpske prestonice srozao se do nezapamćenog nivoa, za šta dokazi i znakovi postoje bezmalo na svakom ćošku, ali se o najvećim tegobama Beograđana, kao i o uzrocima takvog stanja stvari, raspravlja vrlo retko

Kao po ugledu na svoje vikinške pretke, ovaj Norvežanin je proputovao bukvalno ceo svet za svojih četrdesetak godina. Što po opisu posla – kapetan je jednog od onih prekookeanskih brodova, najvećih turističkih plovila današnjice – a što zahvaljujući svojoj vazda radoznaloj ćudi koja mu se savršeno uklopila u zanimanje, promolio je nos u najzabačenije ćoškove planete, boravio u najvećim i najznačajnijim megalopolisima savremenog doba, obišao mnogobrojna čuda prirode na svim kontinentima. U Beograd ga, međutim, svake godine dovodi nešto drugo. Ni poslovna obaveza, ni znatiželja.

„Prija mi to što je ovo izuzetno miran, tih grad. Mislim da nikada nisam bio u tišem.“

Miran i tih? Beograd?! Da ovo nije možda neka nastrana verzija norveške skrivene kamere?

„Ne, ne, ozbiljan sam. Vidite, ovo je stvarno velik grad i ima sve prednosti koje idu uz to. Ali, u isto vreme, nema tu jednu manu koja prati ostale velike gradove poput Beograda, a to je buka. Ne mislim na saobraćajnu buku, koja je prisutna i ovde, naravno; ne može ni da bude drugačije u ovolikom gradu. Ne, mislim na vrevu, na žamor. Jednostavno, Beograd je dosta tiši od Londona, Njujorka, Moskve, Atine, Barselone… Tiši je i od mog Osla, iako je Oslo dosta manji od Beograda. Kao da su ljudi ovde nekako tiši. Mislim, obišao sam najpopularnija mesta za izlaske u Beogradu, redovno idem na splavove i u ‚Silikonsku dolinu‘, tako da znam da ovde može da bude veoma bučno. Ali u proseku, Beograd jeste mnogo manje glasan nego drugi velegradi u kojima sam bio, a bio sam u mnogima od njih. Meni to veoma prija i zato mi je Beograd savršeno mesto za odmor: imam nadohvat ruke sve pogodnosti koje velegrad nosi sa sobom a istovremeno imam i mir koji na sličnim mestima ne mogu da nađem“, objašnjava Norvežanin.

Gledajući kako neverica polako nestaje sa lica sagovornika i ustupa mesto krajnjoj zbunjenosti, onoj koja označava da ste upravo čuli neku moguću istinu što vam je sve dotle neobjašnjivo izmicala, Norvežanin dodaje:

„Znate, kome god sam to rekao ovde, svi su isto tako zaprepašćeni kao i vi. To mi nikako nije jasno. Da li je moguće da vi Beograđani niste svesni ovoga što pričam? Meni je to vrlo jak utisak još od kako sam kročio ovde. Prosto ne mogu da verujem da to ne primećuju ljudi iz samog Beograda, čak ni oni koji često putuju napolje i imaju priliku da ga uporede sa drugim gradovima.“

 

MANJAK UZBURKANOSTI To poređenje o kojem Norvežanin govori moglo bi da se izvede i na naučnoj osnovi, tj. da se izmeri prosečna jačina decibela u Beogradu i u drugim, uporedivim gradovima. Sva je prilika da bi krajnji račun dao Norvežaninu za pravo i pokazao da je srpska prestonica, za razliku od uvreženog mišljenja samih stanovnika, zaista mirnija od sredina sličnih njoj. Da, Beograd je nesumnjivo bučniji nego Novi Sad ili Niš; ali, ako ga odmerimo naspram, recimo, Berlina ili Marseja, kako onda stoje stvari? Možda onako kako Norvežanin tvrdi?

Biće da je tako, ako sudimo po tome kako Beograd izgleda u svojim najbučnijim trenucima. Izuzmite iz sagledavanja saobraćajnu galamu i usredsredite se prvenstveno na ljude: primetićete nekakav skoro pa spokoj, svakako neobičan za grad koji „guta“ do dva miliona ljudi. Manjak uzburkanosti najlakše se može primetiti tamo gde se najmanje očekuje – petkom i subotom uveče, što su udarne noći za izlazak.

Manjak je toliki da petak, u stvari, odavno više i ne predstavlja nikakvu udarnu noć:

„Iskreno, ne pamtim kada mi je ovde bilo puno petkom“, kaže vlasnik jednog od noćnih klubova u blizini ‚Silikonske doline‘, kako su Ulicu Strahinjića Bana prekrstili kada je postala omiljeno odredište ne samo Beograđana već i turista u potrazi za mladalačkom lepotom. „Ono, nije prazno, ima ljudi, ali ni približno koliko je bilo nekada, kada smo desetine ljudi morali da vraćamo sa ulaza jer više nema mesta unutra. Tada je petak bio jednako pun kao i subota. Ali, to je bilo nekada. I, verujte, nije samo kod mene došlo do tog pada već i kod svih ostalih. Barem kod ovih sa kojima sam ja u kontaktu, a sa mnogo njih sam u kontaktu. Rekao bih da je petak načisto ‚pukao‘ pre nekih 7-8 godina. Sada nam je samo subota ostala kao udarno veče. Verovatno je to povezano sa besparicom. Ljudi jednostavno nemaju para. Mada, ni devedesetih ljudi nisu imali para, pa je tada ipak bilo dosta življe nego danas.“

Sličan utisak podelili su sa nama i ostali vlasnici ili upravnici kafića i noćnih klubova sa kojima smo razgovarali. Svi odreda istakli su da se noćni život Beograda otprilike sveo na jednu noć nedeljno, dok ostatak sedmice protiče manje-više nezapaženo a svakako dobrano slabije nego pre desetak godina.

[restrictedarea]

Ovo istraživanje značajno je iz najmanje tri razloga. Pod jedan, noć jeste odličan pokazatelj živosti i žilavosti svakog grada. Za razliku od takozvanih „špiceva“ tokom obdanice, koji su vezani za početak i završetak radnog vremena, noćne delatnosti nisu uslovljene nikakvim obavezama, već prvenstveno željom za dobrim provodom i mogućnostima da se isti ostvari. Pod dva, to je doba koje pripada mladima, dakle najživahnijem činiocu svakog društva; ako su oni uspavaniji nego što bi se očekivalo, lako je pretpostaviti da ostali slojevi stanovništva samo mogu da budu još beskrvniji. Pod tri, a ovo je možda i najbitnije, reč je o oblasti beogradskog života koja je u proteklom razdoblju bila najviše reklamirana i o kojoj se glas najdalje pronosio: ako je noćni provod u Beogradu znatno drugačiji nego što se to obično predstavlja, onda teško da je išta u Beogradu predstavljeno na način koji odgovara činjeničnom stanju stvari.

 

VELIKA NEPOZNANICA Zbilja, današnji Beograd bi se najlakše opisao rečima kojima je Čerčil svojevremeno pokušao da dočara Rusiju: zagonetka uvijena tajnom i smeštena u enigmu. Iako se neprestano pominje, razmatra, veliča i kudi, opeva, Beograd je danas velika nepoznanica, čija je stvarnost skoro potpuno skrivena od očiju javnosti, čak i srpske. Tačnije – naročito srpske.

Delom je to posledica spleta okolnosti, nerazdvojivih od uloge glavnog grada. Državna vlast stoluje u Beogradu, pa je naprosto razumljivo to što mnogi koji imaju opravdano velike zamerke na zvanični Beograd, lako prenose tu svoju ogorčenost i na Beograd kao grad. Mnoge prestonice sveta postaju u tom smislu sve otuđenije u odnosu na ostatak zemlje, po čemu najveći srpski grad nije nikakav izuzetak.

Ono što je, međutim, izuzetno da ne može biti izuzetnije jeste priroda izazova sa kojima se srpsko društvo suočava već decenijama. U Srbiji su neprekidno ugroženi celovitost, pravni poredak, kulturna posebnost… Kada u vezi s tim pitanjima stavite Beograd naspram ostatka Srbije, kao što se neretko dešava čak i sasvim spontano, dolazi se do učestalog gledišta da je Beograd „najnesrpskiji grad na svetu“, poptuno neosetljiv za brige i tegobe ostatka nacionalnog bića.

Kao i u svakoj raširenoj zabludi, tako i u ovoj može da se nazre zrnce istine. Beograd zaista prečesto pokazuje zastrašujuće nezanimanje za državu i naciju. Ali, tu je reč o dva vrlo uska sloja Beograda. Prvo, o onom zvaničnom, oličenom u državnim vlastima koje iz jednog izdanja u sledeće pokazuju sve otvoreniju nebrigu, pa i prezir, prema čak i najočiglednijim nacionalnim interesima. Zaćoren u „evropske integracije“, zvanični Beograd ne samo da ne haje za opštu dobrobit države već sve češće dela upravo u prilog zajedničke štete. Drugo, reč je o najpovlašćenijem sloju Beograđana, u koji, pored političara skoro svih stranačkih boja i dezena, spadaju i razni samozvani umetnici i još samozvaniji intelektualci, kao i do nebesa nadobudni „biznismeni“, bespoštedno posvećeni ruženju svog grada i sopstvenog naroda kojom god prilikom. Koliko su nezajažljivi u sebičnosti i samoživosti, pripadnici ovog sloja ponajbolje su pokazali pre nepunih godinu dana o Beogradskom maratonu, kada su Ivicu Dačića od povika da je izdao Kosovo koji su dopirali sa obližnjeg razglasa branili tako što su vikali „Maraton, maraton“: tako im je nalagalo njihovo nakaradno shvatanje starogrčkog običaja da se ratovi prekidaju za vreme sportskih svetkovina (naravno da im na pamet nije palo da je sama maratonska trka uspostavljena u slavu vrhunskog izraza rodoljublja).

Uljuljkani socijalističkim jaslama kojih se suštinski ne odriču, iako naglas navodno zagovaraju „nemilosrdnu ali poštenu“ tržišnu borbu, oba ova sloja nesmetano se napijaju krvi većinskog Beograda koji je na izdisaju. Dok su ova dva sloja sve više preplanula, sve vitkija i optočena sve skupljim krpicama – a uporedo sa tim i sve ispraznija – dotle većinski Beograd grca bezmalo u samrtnom ropcu, i to uglavnom daleko od očiju javnosti.

 

NEMOĆNA I PRIRODA To se vidi po obamrloj beogradskoj mladeži, čije se nezavidno stanje očitava u opisanom, beskrvnom društvenom životu. Ali, vidi se i po katastrofalnoj zapuštenosti koja prosto bode oči u svakom vidu gradskog života.

Beograd je, na primer, izrazito neuredan. I to ne samo u urbanističkom smislu, koji se – sa pravom – često navodi kao primer haosa u srpskoj prestonici. Neuklonjeno đubre vreba iza svakog drugog ćoška; haustori masovno zaudaraju na urin; manje zelene površine, poput parkova, ili su zarasle ili izgažene; veće zelene površine, kao što su šume (Topčider, Košutnjak, Zvezdarska, Banjička i druge) koje su Beograđani ranije s ponosom nazivali „plućima grada“, ubrzano prerastaju u divlje deponije sa kojih će se umesto kiseonika širiti zaraze; rupe na kolovozima i trotoarima ostaju zanavek nezakrpljene kao da rastu da bi prizivale nesrećne slučajeve sa ozbiljnim posledicama; svaka i najmanja kiša ostavlja za sobom nanose blata čak i u gradskom jezgru…

Priroda se odupire koliko može, nedavna izuzetno jaka košava bila je dragoceno podsećanje na to kako izgleda udisati nešto čistiji vazduh; ali, uludo je od prirode očekivati da samostalno nadvlada ljudski nemar; nigde joj to nije pošlo za rukom, pa neće ni u srpskoj prestonici.

Beograd je takođe i nestvarno preskup. Cene robe široke potrošnje, kao što su hrana ili odeća, u Beogradu nisu ništa niže nego u gradovima sa značajno višim prosečnim primanjima stanovništva. To je zato što je Beograd čak i više nego ostatak Srbije zarobljen u čeljustima nečega što se najčešće zove „uvoznički lobi“ a što u stvari označava  pogubnu povezanost svemoćnih privrednih zavojevača iz inostranstva i njihovih poslušnika odavde. Da ne podsećamo na cene komunalnih usluga, čiju opravdanost ne bi ni Šerlok Holms mogao valjano da ispita, a kamoli utvrdi, ili na sumanute ispade poput „Bus plusa“ koji, neispravljeni i posle pada prethodne gradske vlasti, prete da uskoro prerastu u datosti. Zato je Beograd danas prepun beskućnika, koji spavaju po prljavim ulazima nebodera, a greju se tako što se ukrug voze najdužim linijama gradskog prevoza. Zato je, isto tako, zatrpan prosjacima: neki od njih su, istini za volju, u kandžama sitnijih kriminalaca sa kojima dele zaradu (mada i to govori u prilog ekonomskog beznađa) ali mnogo je i istinski gladnih, koji su odustali od toga da milost traže od sugrađana, već su se okrenuli kopanju po kontejnerima.

U svemu tome možda leži i ključ tegoba i teskoba običnog Beograđanina, stradalnika razapetog između urbane nefunkcionalnosti i nametnute skupoće, od čijih se zlopaćenja uglavnom okreće glava. Ovakav kakav je, Beograd nikako nije po meri Beograđana. I to odavno nije. U decenijama titoizma, bio je politički, kulturno i privredno prilagođen izopačenim potrebama opsene zvane „bratstvo i jedinstvo“. Danas je, možda još i više, prilagođen ne samo bratstvu i jedinstvu (u međuvremenu preimenovanom u „region“ iliti „jugosferu“) već strancima, i to ne onim pretežno dobronamernim gostima koji pristižu iz Kine, Rusije, Afrike, Grčke, Češke, Italije, već pre svega kolonijalno gordim namernicima iz Zapadne Evrope i Severne Amerike.

 

RUGLO OD GOSTOPRIMSTVA Na takvoj je raspodeli karata zasnovan onaj spokoj, koji pogoduje Norvežaninu citiranom na početku teksta, ali nikako ne može prijati samim Beograđanima. Od te utišanosti koju je Norvežanin opisao, odudaraju prvenstveno zapadnjaci, inače najupadljiviji ne samo po noćnim klubovima i kafićima prestonice već i po omiljenim gradskim šetalištima.

Oni, da ne bude zabune, umeju da „cene“ takav odnos. Omiljeni svetski sajt za kačenje video- snimaka, „Jutjub“, sadrži stotine priloga turista iz zapadnih zemalja koji su proteklih godina posetili Beograd. Većina je izrazito povoljna a kao glavna pohvala koju ističu na račun Beograda (pa i ostatka Srbije, ukoliko su tamo zalazili) nadmoćno odskače – gostoprimljivost.

Sama po sebi, dabome, gostoprimljivost nije loša. Ali, ovde se ne radi o srpskoj domaćinskoj časti, koja je postojala i pre sto godina (kako su svedočili tadašnji putopisci) već o njenom ruglu, koje se danas izokrenulo u poniznu uslužnost, a koja je, opet, neophodan uslov da bi zapadni turista uopšte našao za shodno da vas pohvali: nabasate li vi u Amsterdamu ili Briselu na namrgođenog kelnera ili nakrivo nasađenog policajca, od vas se očekuje da se povinujete i prihvatite to kao neizbežnu proizvoljnost, nikako da se bunite ili ne daj bože nalazite suštinske zamerke; natrči li zapadnjak u Srbiji na ne baš predusretljivog ugostiteljskog ili javnog službenika, osramoćena je celokupna Srbija a sa njom često i Balkan, pa i Istok uopšteno.

Svakako da to nije isključivo srpski, ili beogradski fenomen. Pogledajte samo kako su Igre u Sočiju iskoristili zapadnjaci ne bi li se nekažnjeno iživljavali na ruskoj kulturi i tradiciji; čak ni Rusija, eto, nema pravi odgovor na takve izlive rasizma. Ali, razmere do kojih je to prihvatanje tuđe nadmoćnosti – zamotano u varljivo tumačenje, tačnije zloupotrebu, pojma „gostoprimstva“ – uzelo maha u Srbiji, a pogotovo u Beogradu, jesu zabrinjavajuće. Te razmere su tolike da je srpska prestonica danas pretvorena u bezmalo izlog za zapadnjake, kojima uobičajeno ne nedostaje osionosti, da odatle zahvate sve što im duša poželi: volja im jeftino pivo, volja im još jeftinija radna snaga, volja im razgolićene klinke… U takvom izlogu, za one koji Beograd istinski vole i poštuju, teško da se može naći dostojanstvenog mesta.

Stoga je Beograd sve nepodnošljiviji za život samim Beograđanima, koji su, da se vratimo opet, odista sve više povučeni u sebe, pa i sve tiši, neprimetniji, neupadljiviji. Beograd je u minulim vremenima primio u sebe podosta izbeglica, prema kojima se povremeno odnosio i sa nekim nedostojnim prezirom, ali možda je trenutno najzagušeniji izbeglicama iz – samog Beograda. Umoran od nemara kojem je izložen od kada pamti, od sitnijih i krupnijih pelješenja koja ga sačekuju gde god se okrene, od razarajuće korupcije, od nečistoće, od nefunkcionalnosti, prosečan Beograđanin sve više se povlači u sebe, u to mučno izbeglištvo što ume da ostavi traga na mnogim pokolenjima. Usta ima, ali su gladna a na jezik je odavno zaboravio, tako da Norvežanin može da se odmara.

[/restrictedarea]