NAROD – KRIV ŠTO JE ŽIV

Piše Dragomir Antonić

Čika Jova ih je nazvao ustarabarima, sociolozi moderatorima javnog mnjenja, a Tanasije – govnovaljima. Ime i nije važno. Važno je znati: Lažu čim zinu! Zato su plaćeni. Širi dalje!

Dođoše Zimske zadušnice. Pravoslavni Srbi obilaze grobove svojih predaka i pale sveće za pokoj duše. Nažalost, mnogim Srbima sa Kosova i Metohije to pravo će biti uskraćeno. Hoće dušmani i groblja da zatru. Sve ćutke posmatra briselska banda. Ćuti i srpska vlast. Plaši se da ne skrene, a ne zna da je već skrenula. Pameću. Bune se Poljaci, Česi i Slovaci. Hvala im. Kad su Srbi u pitanju pravo i pravda su odavno zaboravljeni. Sem u Boga i nas same, nemamo se u kog pouzdati. Zato uzdignute glave  suočimo se sa nevoljama koje će naići.

 

O BEZNAĐU GOVORE Najavljivači nevolja, glasnici crnih vesti razmileli su se po beogradskoj čaršiji i po čaršijama većih gradova u Srbiji prepuni katastrofičnih priča. Bliže se izbori. Ispunjavaju naloge svojih gazda. Samo o beznađu govore. Šire glasine kako nam nema spasa, kako su ovi gori od onih a ovi što će doći gori su od svih dosadašnjih. Zato smo – uz Slobodana Miloševića –  krivi sami, jer smo narod koji očito ima neku urođenu grešku. Ne želi narod da prihvati: okupaciju, otimanje teritorije, zabranu sopstvenog pisma, pljačku državne imovine, zatiranje školstva i vere, zabranu nacionalne istorije, proglašavanje narodnih junaka za teroriste, umiranje žena i dece od leukemije i drugih oblika raka. Narod ne želi da se miri sa sudbinom i zato je kriv. Glasnici su zaduženi da ga na „krivicu“ stalno podsećaju. Lako ih je prepoznati. Utrče u kafanu, TV emisiju, nađu mesto u novinama; ne čekaju da ih bilo ko šta pita, odmah pomenu neki aktuelni  događaj: na primer rušenje alžirskog vojnog aviona. Posle tri rečenice konstatuju kako Srbija nema ispravnih aviona a preti nam i velika suša. Sve zbog toga što smo Srbi. Narod  nesposoban, lenj, nerazuman, za razliku od ostalih evropskih naroda. Trče i olajavaju svoj narod, državu u kojoj žive, od koje novce primaju, šire abrove na sve strane. Nisu nova pojava. Ko je čitao Steriju, Zmaja, Andrića, lako ih uoči. Za velikanima srpske književnosti nisu zaostajali ni usmeni narodni pripovedači, ili su pak velikani crpeli svoje književne bisere iz narodne tradicije.

[restrictedarea]

UČENI UČENIMA, POLUPISMENI POLUPISMENIMA U prirodi žive bube koje  u Čačku zovu govnovalji. Ime dovoljno govori šta im je zanimanje. Bube su inače korisne. Tanasije Ilić iz Čačka, koji je preživeo više ratova, u nekima bio ranjavan, znao je, više za sebe – kad bi predveče video neke ljude kako žurno prolaze pored kapije u Ivanjičkom sokaku – da kaže: „Krenuše govnovalji u čaršiju. Izgleda da se sprema nekakva rezolucija. Možda smo opet nekog pobedili? Može biti da je kakav ‚izdajnik‘ otkriven, il’ će neko od ‚onih‘ kroz Čačak proći.“ Tako bi i bilo. Posle nekoliko dana čitali bismo u novinama o „velikim uspesima na putu mira“, „veličanstvenim radnim rezultatima zeničkih rudara“ ili da je objavljen „Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta“ a neki trgovac uhapšen. Imao sam četrnaest godina kad je Tanasije umro. Sve sam pamtio, ali sam malo šta razumeo. Nikako mi nije bilo jasno ko su govnovalji i kakva je njihova veza sa događajima koji bi usledili. Likom su bili kao i drugi ljudi. Obični. Ničim se nisu izdvajali. Desetak godina kasnije, studirajući etnologiju na Filosofskom fakultetu u Beogradu, kao obaveznu literaturu pročitao sam knjigu Klausa Adolfa Mozera „Metodi anketiranja u istraživanju društvenih pojava“, za koju je predgovor napisao  profesor sociologije Ante Fiamengo. Knjigu je izdala „Kultura“ 1962, iste godine kad je Tanasije u otišao u nebesku otadžbinu. Pažljivo čitajući, video sam da se javnost – u knjizi su nama strane zemlje uzimane za primer – na razne načine priprema da prihvati novu, obično nepopularnu meru, koju vlast planira da nametne stanovništvu. Da bi sve prošlo sa što manje otpora, angažuju se i plate osobe iz svih socijalnih sredina. Učeni da pričaju učenima. Polupismeni da tumače polupismenima. Prethodno svi prođu kratku obuku. Posle obuke odlaze u svoje sredine i pričaju kako će nove mere svima sreću doneti. Oni su bili „glas“ naroda. Baronu Mozeru sam zahvalan što mi je omogućio da razumem reči svoga dede. Shvatio sam da sve što sam kasnije učio, već sam od svog dede čuo. Nisam se morao dalje ni školovati, ali ne mari. Nije mi žao.

 

ČOVEK BEZ KIČME Moj omiljeni pesnik, Jovan Jovanović Zmaj napisao je pesmu: „Ustarabari“. Pesma je napisana 1873. godine. U Rečniku Matice srpske za reč ustarabar piše: „čovek bez dostojanstva, bez kičme, beskarakteran čovek“. Navešću prvu strofu, jer je pesma malo duža a vi ako želite, pročitajte celu:

 

Šta se još može postojanim zvati!

Padaju zvezde k’o da ih ko mlati;

Padaju krune careva i kralja;

Padaju „voždi“ k’o da ih ko valja!

Ministar jedan za drugim sve leti;

Gase se sveće i ponekih „sveti’“

Padne i onaj koji pali, žari;

Ljosnu ti kadšto čak i komesari, –

Al’ od tih sviju stalnije su stvari:

Ustarabari.

Ustarabari! – Oh, da divne bande!

 

Tako ih je nazvao čika Jova. Sociolozi ih zovu moderatorima javnog mnjenja. Tanasije – govnovalji. Ime i nije važno. Važno je znati: Lažu čim zinu! Zato su plaćeni. Širi dalje!

U nedelju 23. februara biće jedanaest godina kako je srpski državljanin, predsednik političke stranke, profesor univerziteta, dr Vojislav Šešelj zatočen bez presude u gradu koji pretenduje da bude „evropski grad pravde“. Pogano licemerje. Molimo se za zdravlje arhiepiskopa ohridskog Jovana.

[/restrictedarea]