Naracija i sudbina

Piše Predrag Radonjić

Na momente, ova ispovest poprima osobine magičnog realizma, znatno lirizovanijeg i suzdržanijeg nego onoga kod Miodraga Bulatovića, bližeg latinoameričkim prozaistima

Pripovedač u Toholjevom romanu Sestre se već na samom početku ispovesti autopoetički određuje prema širini i opsegu svog zahvata i nauma, upozoravajući kako ovde nije reč o „memoarima, hronici ili povesti“ već da je u pitanju „sličica iz života ljudi o kojima, evo do ovoga časa, niste znali baš ništa“ (5). I pripovedač i istovremeni akter romana, slično drugim likovima, pripada toj „armiji“ običnih ali autentičnih ljudi, kao junak koji „nije učestvovao ni u jednoj istorijski nevažnoj, kamoli u presudnim bitkama“ (6). On je, u tom kontekstu, u poziciji karakterističnoj za junaka i pripovedača moderne proze, predstavlja subjektivističku žižnu tačku naracije, kroz koju se prelamaju fragmenti istorije, čineći je na taj način istinski životnom i opipljivom. Stoga i on sam ističe: „Ne sudite o istoriji na osnovu činjenice da je jedan čovek odsutan iz nje“ (6). I zaista, pripovedač u romanu Sestre vrlo retko pokazuje ambiciju da svojoj „običnoj priči“ (5) svom malom bildungsromanu, prida širi značaj – recimo porodične sage, simboličke slike epohe, istorije i nacionalne sudbine – izvan prostora intimistički intonirane ispovesti. I naizgled logički paradoksalno a književno normativno, on u tome najviše uspeva upravo kada se pridržava svog proklamovanog narativnog načela i „usko porodičnog okvira“ (6).

SLIKA JEDNE EPOHE Svetski ratovi, istorijska i politička dešavanja koja umnogome određuju sudbine junaka, pominju se tek uzgredno, u pojedinim naznakama vezanim za živote važnijih ili epizodnih likova romana. Tako je majstor Sava Tasovčić, graditelj Ružića „čardaka“, „skončao u nekoj bezdan zjavi pokraj Širokog“ (9) a tetka Desanka „početkom Drugog svetskog rata odvedena u logor u Staroj Gradiški, i o njima se nikad ništa više nije saznalo“ (34). Čak i poslednji rat, koji je lično doživeo, prolazi nekako „uzgredno“, više kao okolnost koja prati i određuje tok porodične pripovesti nego što zaokuplja pripovedačevu pažnju. Ipak, i te usputne napomene uverljivo rekonstruišu širu sliku jedne epohe, od austrougarske okupacije do poslednjeg rata krajem dvadesetog veka, kao pozadinu povesti jedne porodice i naratora kao njenog poslednjeg izdanka. Promiču tako romanom prizori iz života Alekse Šantića, fijakera i pozorišnih predstava amaterskih pozorišta, radnih akcija, socijalističke izgradnje, prvih gramofonskih singlica i longplejki, sindikalnih letovanja i drugih karakterističnih slika različitih društveno-istorijskih etapa tokom više od jednog veka.

Nacionalne i verske tenzije koje tokom čitavog tog vremena ne prestaju – kao i sukobi koji periodično iz njihovih izvorišta izbijaju – predstavljeni su na sličan, pretežno posredan način. Tetka Sarajka tako „one preko rijeke“ naziva „ljudima mase“, ili kako se narator ironično poigrava sa njenim rečima „ljudima mise“ (50). Pominjući lokalnu fudbalsku utakmicu iz vremena svog dečaštva i vrhunca epohe „bratstva i jedinstva“, pripovedač tek ovlaš kaže kako se „‚klepačke brade‘ nisu usuđivali da odu među ‚župačke ujake‘“ (129-130). Toholj povremeno ume u tom maniru da sažeto i plastično dočara snažnu sliku u kojoj se sadrži stanje društva, kao u slučaju socijalističkog perioda u Bosni i Hercegovini, njene industrijalizacije i urbanizacije, opisujući u svega nekoliko preciznih reči Vitkoviće kao „pune azota, cementa i izmešanih brakova“ (68).

Ispovedanje porodične povesti Ružića započinje vremenima nakon Prvog svetskog rata, od tetke Stanislave, odnosne njene maglovite ljubavne veze sa čuvenim srpskim, i za Mostar amblematičnim pesnikom Aleksom Šantićem. Ružića čardak „sazdan po meri sedamdeset i šest krepkih ženica povezanih, tokom jednog i po veka, makar najtanjom vrstom tradicionalnih srodničkih niti“ (11) zaista deluje kao neobični mikrokosmos, grupna slika sazdana od autentičnih „individua ženskog pola“, svet u kojem se ogleda „vrtoglavo svetlucanje broševa i naušnica punih dragog kamenja“ (13). Ovu žensku zajednicu, patrijarhalno ustrojenu i bez dominantnog prisustva muškaraca, određuje kroz jednoipovekovno trajanje umnogome osnovni porodični imperativ i amanet kako „sačuvati čast i obraz Ružića kuće“ (33). U tom svetu kolektiviteta lična sudbina pripovedača, deteta koje je rano ostalo bez oca, pa i njegove majke Rade, koja decenijama trpeljivo nosi svoje udovištvo, smeštena je na marginu zbivanja pa i, prilično neobično, izmeštena iz fokusa naratora. Ovoga je i sam svestan navodeći otrežnjujuće pred kraj ispovesti da su on i majka „svoje godine provodili na periferiji burnog sveta moćnih i nama dragih žena i njima milih muškaraca“ (196).

[restrictedarea]

Stoga glavnog junaka ove pripovesti ne predstavlja ni narator niti ijedan pojedinačni lik, već upravo taj ženski kolektivitet Ružića, „ružičnjak“ sačinjen od mnoštva manje ili više plošno oslikanih likova tetaka, koje najčešće određuje jedna do dve psihičke i fizičke osobine, njihove karakteristične životne situacije i stavovi, promičući tako kroz niz porodičnih slika i dogodovština. Tako tetku Sarajku određuje njena sklonost ka mudrom sažimanju iskustava („ljubav, za razliku od zločina, ipak zastarijeva“ (49) sposobnost da pomogne drugima u sređivanju problema, zapošljavanju i sličnom, a omiljenu tetku Ozrenu-Azru-Zelu, kako je već sve oslovljava tokom romana, njena lepota i slobodoumnost.

Narator započinje pripovedanje iz životne pozicije i situacije umnogome karakterističnih u savremenoj srpskoj književnosti. Navodeći pri početku romana za sebe kako je „poslednji Ružića izbojak, sa kojim će čokot da svene“ (15) deluje kako najavljuje izrazito pesimistički intoniranu ispovest razgradnje i svenuća poznate mostarske porodice kao i sopstvenog propadanja i nestajanja. Njegovu naizgled zatamnjenu pripovedačku perspektivu nešto kasnije utvrđuju i svedočenja o tome da su ga tetke uveravale kako su ga „pronašle na groblju“ kao i njegova upitanost „sa čime, na groblju, da povežem dolazak na svet, sem sa smrću“ (58). Potreba za pripovedanjem u njemu je suštinska, gotovo organski usađena teškim životnim iskustvima te su se tako „dva nagona – samoubilački i ispovedni – sami svrstali u isti red – u jednu misiju“ (195). Iako su ovo naznake koje jasno anticipiraju tragički sled događaja i logički se povezuju sa jednom od rečenica kojom se pripovest poenterski završava: „Spoljašnje, moglo bi se reći istorijske prilike najstrašniji su sud čovekovim ambicijama i planovima“ (192) videće se da je to samo delimično tačno.

POSLEDNJA KALVARIJA Struktura pripovesti uglavnom sledi hronološke i kauzalne zakonomernosti lične i porodične sage („osećanje za hronologiju, kojom su na izvestan način prožete i najzbrkanije familijarne krošnje“ (16) sa povremenim obimnijim digresijama. Te digresije, iako naizgled neopravdano van osnovne narativne linije, uglavnom poseduju izraženu upečatljivost, kao u slučaju slika iz Šantićevog života – recimo vanredne metaforičnosti epizode pesnikove bezuspešne borbe protiv sipca koji se zapatio u njegovom sanduku sa knjigama – ili snažnog pitoresknog kontrasta istorije i mita o caru Dušanu i kvrgavim i zdepastim Kokotovićima koji se njime inspirišu.

Toholjevi junaci preživljavaju poslednju ratnu kalvariju prinuđeni da napuste pod pretnjom masakra svoj rodni grad. U pozadini naratorovog sagledavanja sopstvene, porodične pa i nacionalne sudbine nalazi se jedno, reklo bi se, fatalističko verovanje: „Postoje, istina je, sile u Vaseljeni koje pažljivo odabiraju ljude, pa i narode, koje će da unesreće. Samo što ih izaberu, već su ih unesrećile, i tu se više ništa ne može promeniti, sem da im se pomogne svime što činiš“ (152). Ipak, svoju, u osnovi hrišćanski intoniranu poruku proisteklu iz sopstvenog životnog i porodičnog iskustva, narator na kraju ispovesti sažima u jednostavnim rečima: „Živi i trpi, i da voljno prihvataš i praštaš za uvrede i patnje što ti se do suđenog časa čine“ (196).

Bilo bi pogrešno ovu Toholjevu knjigu tumačiti i u ključu realističkog postupka, ali ne i njene tradicije obogaćene modernijim literarnim iskustvima kakav je slučaj sa onom najsnažnijom linijom srpske književnosti. Na momente, ova ispovest poprima osobine magičnog realizma, znatno lirizovanijeg i suzdržanijeg nego onoga kod Miodraga Bulatovića, bližeg latinoameričkim prozaistima. U drugom delu knjige to je već bliže iskustvima „stvarnosne proze“ gde je lično iskustvo pripovedača junaka osnovna prozna građa. Svodeći ukupno ovu analizu na jedan kvalitativan zaključak, može se reći kako je Toholj u Sestrama uspešno odoleo iskušenju i nije dopustio da, kako to njegov pripovedač navodi, „suviše krupne ambicije bez pokrića razore izvornu lepotu (…) pripovesti“ (56) a narativni svet formiran u njemu poseduje životnost, uverljivost i slikovitost koja značajno bogati srpsku književnost, onu njenu posustalu liniju okrenutu nacionalnom i naslonjenu na njenu realističku tradiciju.

[/restrictedarea]