Mrzi Rusiju da te ceo Zapad razume

Piše Miodrag Zarković

Izveštavanje zapadnih glasila iz Sočija, ruskog primorskog grada gde se upravo održavaju Olimpijske igre, liči na svojevrsnu „paraolimpijadu“, na pljuvačko takmičenje propagandnih jurišnika trajno zakinutih u moralu

Pisoarima fale cevi. Hotelska vrata ne rade. Otvori za liftove ne sadrže baš uvek liftove. Ono, tehnologija za nadgledanje tuševa izgleda da radi, ali to je uznemirujuće. Ovde vam, za promenu, nudimo sedam primera korisnih tehnologija koje zapravo uspevaju u Sočiju.“

Navedenim pasusom i njegovom rugajućom ironijom, počinje tekst u dnevnom listu „Vašington post“, objavljen u ponedeljak 10. februara, čija su tema odista bili organizatorski uspesi domaćina Zimskih olimpijskih igara otvorenih samo tri dana ranije. Tih nekoliko rečenica verno odslikava lavinu podsmešljivih, izazivačkih, pa i otvoreno uvredljivih novinskih pisanija i televizijskih izveštaja, koji po sredstvima izveštavanja na Zapadu prate Olimpijske igre u ruskom odmaralištu Soči. Naročito je znakovit izraz „za promenu“ (u originalu: in a change of pace), čija je svrha da kao bajagi odvoji dotični članak od mnoštva ostalih, u kojima se o Sočiju i Rusiji uopšte ne promalja niti jedno pohvalno slovo, već se najveća država sveta i naročito njen predsednik Vladimir Putin omalovažavaju do nezapamćenih razmera. Čak i sa samo sedam tehnoloških uspeha Sočija koje se novinar „Vašington posta“ smilovao da nabroji, njegov tekst zaista odskače u odnosu na neobuzdanu protivrusku histeriju iskazanu u tekstovima njegovih kolega.

Pregrubim rečima i neotesanim nasrtajima na rusko dostojanstvo, zapadni izveštači pretresli su svaki kamen šire okoline Sočija, ne bi li našli kakvog-takvog osnova za svoje drsko zakeranje. Na udaru se prevashodno nalazi Putin, kojeg su se zapadni mediji odavno izveštili da olajavaju preko svake mere dobrog ukusa, ali se ne štedi ni Rusija u celini: to je, ako je verovati stranim izveštačima iz Sočija, zaostala i zatucana država ogrezla u korupciji i mržnji prema svakoj različitosti, a naročito prema seksualnim manjinama koje tamo služe isključivo za odstrel.

Čak i u Srbiji, već godinama ponizno naklonjenoj istom tom Zapadu, ovoliko propagandno iživljavanje nad Rusijom izazvalo je čuđenje, ponegde i osudu. Ovdašnji analitičari tako smatraju da Zapadni izveštači ponovo pribegavaju retorici iz Hladnog rata. To je, međutim, samo donekle tačno. Prvo, u vreme Hladnog rata bilo je daleko manje glasila i izveštača, a i te medijske perjanice nisu imale priliku poput ove, da u čoporu izveštavaju sa ruskog tla. Drugo, oštrina i žestina izveštaja umnogome prevazilazi retoriku iz Hladnog rata, u međuvremenu „obogaćenu“ raznoraznim naklapanjima o „ugroženim“ ljudskim pravima i „sputanim“ seksualnim slobodama.

Ovo čemu prisustvujemo nije oživljeni Hladni rat, već stihijski izliv nepatvorene mržnje prema Rusiji, od koje Zapad nikada nije pokazivao čak ni nameru da se izleči. Reč je o nekoj zloćudnoj vrsti paralelnih olimpijskih igara, za one najhendikepiranije: o pljuvačkom takmičenju u kojem učestvuju pojedinci sa trajno oštećenim moralom.

 

MANJAK SAMILOSTI I LJUDSKOSTI Gnev Zapada sručio se na Rusiju mnogo pre nego što su strani novinari počeli da masovnije pristižu u Soči. Uvrede su, zapravo, počele još prošlog leta, kada su zapadna glasila stala da javljaju o „pokolju“ pasa lutalica u Sočiju. Istina, gradske vlasti nisu prema uličnim psima pokazale nekakvu naročitu trpeljivost, već su uposlile izvesnu privatnu kompaniju da potruje lutalice, čiji je broj procenjen na više hiljada. Zapadna glasila su mesecima podgrevala oštre kritike na račun Sočija zbog ovakve odluke, da bi, uoči samog otvaranja Igara, stvar donekle spasao čuveni ruski bogataš Oleg Deripaska, izdvojivši sredstva za otvaranje psećeg azila u kojem će lutalice biti smeštene. Spas nije bio potpun, zato što to nije odobrovoljilo ostrašćene zapadne izveštače, jer im je sada smetalo što se „Putinov omiljeni oligarh“, kako posprdno nazivaju Deripasku, nije i ranije i sam setio da pomogne „jadnim životinjama“, nego je to uradio isključivo kako bi spasao obraz svom šefu, dok će nesrećne pse sigurno pobiti čim pažnja svetske javnosti ne bude više usmerena na Soči.

„Bezobzirno ophođenje prema ovim psima lutalicama – skoro kao prema gamadi koja se mora istrebiti – jeste prozor u to kako Soči, ako ne i cela Rusija, suštinski manjka u samilosti i ljudskosti prema domaćim životinjama“, jadikovala je kolumnistkinja „Los Anđeles tajmsa“.

Retko kome je od zapenušalih novinara palo na pamet da uporedi ruski slučaj sa sumornim podacima iz SAD, u čijim se prihvatilištima za životinje godišnje usmrti najmanje četiri miliona uličnih pasa i mačaka, a po nekim procenama čak i svih deset miliona!

Isto tako, kada je nekoliko privlačnih ruskih sportistkinja, učesnica Igara, poziralo oskudno obučeno za jedan od posećenijih ruskih sajtova, javnost na Zapadu reagovala je salvom kritika. Ruskinje su bile u kupaćim kostimima, u kakvim, recimo, nebrojene poznate žene (glumice, pevačice, pa i sportistkinje) sa Zapada poziraju svako malo, a da ne nailaze na osudu, ali su izazovne fotografije ruskih sportistkinja dočekano na nož, kao primer zloupotrebe lepšeg pola u „Putinovom carstvu“. Posebno glasna bila je Rejčel Ouks-Eš, uticajna australijska sportska novinarka, koja je u tom činu videla žensku potčinjenost, odnosno opredmećivanje i nečasno korišćenje ženskog tela:

„Ne pretvaram se da razumem rusku kulturu ili šta sve žene moraju da rade da bi bile smatrane ravnopravnim u zemlji u kojoj možete da zaglavite robiju ako pričate iskreno“, napisala je srdita Rejčel u svom komentaru prepunom otrovnih ocena Rusije i ruskog društva.

[restrictedarea]

LJUDSKA „TRAGEDIJA“ Sve je to, ipak, skoro pa beznačajno u odnosu na pravu poplavu mržnje prema Rusiji i Rusima, pokrenutu čim se vojska zapadnih novinara slila u Soči. To bezmalo i jeste vojska, tj. skup ratobornih pojedinaca posvećenih slepom izvršavanju ciljeva osmišljenih u državnim vrhovima, sa kojima ovi pešadinci čak i ne moraju da budu do tančina upoznati kako bi ih zdušno podržavali i služili im.

Prednjače, očekivano, američki i britanski izveštači, naviknuti da se ne obaziru na stvarno stanje. Tako novinarka londonskog „Gardijena“, jašući na pitanju pasa lutalica, u članku „Dilema oko pasa lutalica iz Sočija: da li svet više brine o ruskim životinjama nego o ljudima?“ zaključuje da je licemerno što se onolika galama podiže oko četvoronožaca, dok se zanemaruju zloupotrebe kojima su u Putinovoj Rusiji izloženi ljudi, naročito seksualne manjine; ona, da ne bude zabune, ne smatra da je histerija oko pasa lutalica preterana, već istu takvu, ako ne i veću, zagovara i po svim ostalim pitanjima po kojima njene kolege blagoizvole da uzmu Rusiju na nišan:

„Iskreno, ja ne želim da imamo išta manje saosećanja za životinje. Izliv podrške za lutalice iz Sočija bio je veličanstven. Ali pored toga, želela bih da podignemo nivo saosećanja i podrške u vezi sa drugim uzrocima. Moramo da pazimo kako ne bismo sami sebe otupeli za ljudsku tragediju“, napisala je na kraju svog teksta, u kojem je, istini za volju, ipak istakla da ova dvoličnost nije svojstvena samo za Rusiju, već i za mnoge druge sredine i pitanja.

„Gardijanova“ mudrica mora da je onda bila presrećna ako je u „Njujork tajmsu“ od nedelje, 9. februara, pročitala tekst naslovljen „Sočiju je pripalo zlato, a preskočenom selu prašina“. U toj reportaži govori se o planinskom selu Ahštiru, smeštenom u okolinu Sočija. Ahštir je izvestan publicitet dobio još krajem prošle godine, kada je „Hjuman rajts voč“ – organizacija sa istančanim njuhom za teme koje mogu dodatno naružiti države u nemilosti Zapada – objavio da je zbog radova na obližnjim olimpijskim zdanjima ovom selu uskraćeno snabdevanje vodom. Mnoga su zapadna glasila od tada slala svoje izveštače put ovog naselja, nesumnjivo zaostalog, mada opet, jako sličnog zaostalim naseljima širom sveta, pa i po najrazvijenijim državama Zapada. Vrhunac jadikovanja nad jadnim meštanima Ahštira svakako je bio pomenuti članak u njujorškom dnevnom listu, u kojem se izdašno navode izjave izvesne Džejn Bjukenen, direktorke „Hjuman rajts voča“ za Evropu i Srednju Aziju:

„Kada je određeno da Sočiju pripadnu Olimpijske igre, vlast je obećala, i Putin je obećao, da to neće naškoditi nikome. U ovom selu, ljudi su živeli u oskudici i pre Igara, a Igre su sve to samo pogoršale. Ovo je stvarno zanemarivanje osnovnih ljudskih potreba“, besni Džejn Bjukenen, koja, eto, ne preza ni od toga da preslišava glavom i bradom ruskog predsednika, kao da je lično on, lično njoj dao reč i potom je izneverio – ne pamti se da je ijedan službenik „Hjuman rajts voča“, pa ni Džejn Bjukenen, ikada na ovaj način uzela u usta bilo koga od zapadnih državnika.

 

STRADALA I ITALIJA Obavezna tema u medijskim napadima jesu prava homoseksualaca, za koje se redom ističe da su u Rusiji sasvim pogažena. U to ime, svaki i jedan engleski novinski izveštač iz Sočija sastavio je proteklih dana prigodnu reportažu iz „Majak“, tamošnjeg noćnog kluba za homoseksualce. Nezaobilazno se citira i Andrej Tanikčev, vlasnik „Majaka“, kako se nostalgično priseća sovjetskih vremena, kada je Soči važio, kako kaže, za svojevrsnu „gej prestonicu“ SSSR-a, u koju su se slivali homoseksualci sa svih krajeva države zato što je bio „poznat po toleranciji“.

„Gospodin Tanikčev je proteklih nekoliko meseci po svom lokalu strpljivo sprovodio nebrojene strane novinare, koji su tražili suprotnosti između poduhvata koji hrani sujetu gospodina Putina (misli se na Olimpijske igre – prim. M.Z.) i naglog usredsređivanja na patnje gej zajednice Rusije“, piše tiražni britanski dnevnik „Telegraf“.

Takođe engleski „Independent“ ne zadržava se u osudama samo na Rusiji i Rusima, već je oštricu uperio i na italijanskog premijera Enrike Letu, za koga kažu da je jedini među državnicima „važnijih zemalja Zapada“ koji se pojavio na otvaranju „kontroverznih Olimpijskih igara u Sočiju“. List navodi da je svega nekoliko sati kasnije izvesni homoseksualac iz Rusije zatražio politički azil baš u Italiji i da se nadao da će se sastati upravo sa premijerom:

„Takav razvoj događaja zapravo sramoti gospodina Letu“, tvrdi list u članku naslovljenom „Zbog zahteva ruskog homoseksualca za azil, italijanski premijer se crveneo u Sočiju“. (Fotografija Lete kako na otvaranju Igara iz svečane lože maše sportistima, propraćena je sledećim potpisom: „Dok su ostali zapadni premijeri bojkotovali Igre protiveći se ophođenju Rusije prema homoseksualcima, Italija je vodila računa o biznisu“.)

Čak i kada hoće da „odbrane“ Rusiju, strani novinari ne mogu da odole prizemnim napadima na Ruse i, naravno, Putina, kao što se može videti i iz kolumne izveštača „Sidnej morning heralda“ iz Sočija, napisane trećeg dana Igara. Tamo stoji da su „horor priče o nezavršenim hotelima za novinare i ne preterano korisnim dobrovoljcima zaista tačne“, kao i da je vest o Ukrajincu koji je nameravao da otme avio i usmeri ga ka Sočiju „dopunila oblak propasti i nesigurnosti pod kojim su ove Igre započele“, dok o nezobilaznom Putinu piše da je za vreme otvaranja „izgledao kao da nosi izraz lica jezivog čike“, a zatim se s jedva prikrivanim ismevanjem dodaje:

„Neki muškarci kupuju brza kola. Ili `harli`. Putin koristi Zimske igre i Svetsko fudbalsko prvenstvo 2018. kako bi pokazao koliko je njegova zemlja napredovala u post-sovjetskoj eri.“

Autor je potom pokušao da odglumi nepristrasnost ocenjujući da se kritički osvrti na Soči „pretvaraju u lov na veštice“, odnosno da je ponekad reč o čistom preterivanju, ali ipak je ovako zaključio pisanije:

„Ovo će zaista biti drugačije Igre. One mogu da osramote Putina na mnogo načina. Pitanje ljudskih prava neće tek tako nestati, a propast je tu negde. Ali, sad kada je svečano otvaranje završeno, sport preuzima glavnu pozornicu. Valjda smo zato svi ovde.“

 

NEKOM MAJKA… Koliko su ovakvi članci nesvakidašnji i neuobičajeni u izveštavanju sa sportskog događaja, pa i sa najvećih kao što su olimpijske igre, vidi se i po tome što u sličnim prilikama na Zapadu nije bilo ni reči o ovoliko raširenom i glasnom gunđanju. Dovoljno je vratiti se 18 godina unazad, na Letnje olimpijske igra u Atlanti, gradu koji je u to doba bio među najopasnijim naseljima u Americi, sa stopom kriminala zbog koje je redovno bio u vrhu „crnih lista“. Niko od stranih novinara, a kamoli američkih, nije tada zabadao nos u siromašne četvrti Atlante, tamo gde, kao i po drugim gradovima širom SAD, žive najsiromašniji slojevi stanovništva, u uslovima potpune novčane i fizičke nesigurnosti.

Samo nedelju dana pre početka Igara u Atlanti, zabeležena su dva oružana obračuna na području Olimpijskog sela u kojima su bila povređena dva radnika obezbeđenja, kao i dve (ispostavilo se lažne) uzbune zbog pretnji postavljenim bombama. Tada, međutim, nije bilo gromoglasnog kukumavčenja nad organizacionim propustima i bezbednosnim rizicima. Može se samo pretpostaviti na šta bi ličili izveštaji ostrašćenih zapadnih novinara iz Sočija kada bi se tamo dogodili ovakvi ispadi, ali je Atlanta bila pošteđena bilo kakvog pridikovanja.

Nije tada nikome u svetskom ljudskopravaškom pokretu smetalo to što je u isto vreme, u rasponu od čak deset sedmica, federalna policija širom Atlante obavila svojevrsni lov na osobe sa policijskim dosijeima, na kraju kojeg je slavodobitno objavljeno da je uhapšeno čak 700 robijaša – „potencijalne ubice, silovatelji i pljačkaši, koji bi mogli da izazivaju nevolje tokom Igara“. Takođe se ne pamte ni neki osvrti na korupciju u Americi, čak ni naknadni, iako je od 2002. do 2004. godine Ričard Penington, novopostavljeni šef policije u Atlanti, sproveo opsežnu istragu, koja je pokazala da su njegovi prethodnici više od decenije unazad masno lažirali podatke o stopi kriminala, između ostalog i da bi grad dobio domaćinstvo Olimpijskih igara. „Rutinski su“, navedeno je u Peningtonovom izveštaju, „prikrivali hiljade počinjenih krivičnih dela“, ali najvećim zapadnim glasilima ni pre ni kasnije nije se mililo da se posvete istraživanju te obmane.

Ne treba zaboraviti ni skandal u vezi sa podmićivanjima članova Međunarodnog olimpijskog komiteta zarad dodeljivanja zimskih Igara 2002. godine američkom Solt Lejk Sitiju. Skandal je izbio krajem 1998. godine i ishodovao je ostavkama pojedinih članova MOK-a za koje se sumnjalo da su bili „novčano podstaknuti“ da glasaju za Solt Lejk Siti. Ostavke su podnela i dva člana Američkog olimpijskog komiteta, ali su na sledstvenom suđenju oslobođeni krivice, tako da na kraju niko i nije snosio nikakve ozbiljnije posledice zbog dotičnog nepočinstva. Istina, sumnje u nečasne rabote podmićivanja jesu pokrenule silne tekstove u mnogim svetskim, pa i zapadnim glasilima, ali se u tim osvrtima ostajalo mahom na pukom faktografskom nabrajanju poznatih činilaca, bez ulaženja u dublje korene ovakvog postupanja činovnika MOK-a ili njihovih američkih kolega. Pogotovo nikome nije palo na pamet da zbog tog skandala poziva na odgovornost tadašnjeg američkog predsednika Bilija Klintona, niti bilo koga iz njegove administracije.

 

AMERIČKA ZAVIST U galami iz Sočija i oko njega, teško je čuti glasove razuma, ali ih svejedno ima. U njih svakako spada i Danijela Iraško-Stolc, 30-godišnja austrijska skakačica poznata po homoseksualnim sklonostima, koja se prošle godine i venčala sa svojom partnerkom:

„Mislim da je sve naduvano preko svake mere. Naišla sam na veoma prijatnu dobrodošlicu ovde, kao i svi drugi sportisti. Ne smatram da je dobra ideja protestovati ovde, jer nikoga nije briga. Nekim dobrim skokom takođe možete da pošaljete poruku. Ovde sam zajedno sa svojom partnerkom i nemam nikakvih problema, ni u Rusiji ni sa austrijskim savezom.“

Još rečitije je celu nevolju sažeo australijski skijaš Stiven Li, je i sam tri puta učestvovao na olimpijskim igrama, a od kako je završio profesionalnu karijeru izveštava sa mnogih događaja vezanih za zimske sportove. U jednom od prvih tekstova koje je poslao iz Sočija, Li je napisao sledeće:

„Bilo bi neobično čuti uglavnom povoljne izveštaje uoči bilo kojih olimpijskih igara. Rekao bih da to jednostavno ne prodaje novine. Pošto sam učestvovao na mnogim igrama, nikada ne uzimam zdravo za gotovo ono što čitam pre igara, ali posle neprekidnog rafala negativnih izveštaja o Sočiju i o pripremama za ove Igre, čak i čoveku poput mene, koji uvek vidi napola punu čašu, bilo je teško da doputuje bez izvesnih nepovoljnih očekivanja. Posle prvih nekoliko dana provedenih ovde, moram ozbiljno da se zapitam zašto. Čemu svi oni izveštaji o propasti i sunovratu?“

„Naravno, ako tražite blato, možete da ga nađete, ali ja sam sa radošću shvatio da čak i optimista poput mene može da bude raspamećen ovim mestom. Razvoj, objekti, ljudi: sve je sjajno.“

Dovodeći u sumnju i učestale navode o korupciji, Li prenosi lični utisak da su pare znalački i razložno trošene u Sočiju. Oduševljen je, kaže, infrastrukturom, borilištima, putevima, železnicom, aerodromom, naseljima, odmaralištima… „Iskreno, čudim se da je sve to postignuto sa tako malo para“, kaže Li i dodaje:

„Pošteno je reći da većina nepovoljnih izveštaja stiže preko američkih glasila, što nažalost i dalje traje. Ali, ako pričate sa većinom pristunih ovde na terenu, sve je suprotno; ako pričate sa sportistima, sve je potpuno suprotno. Oni prosto obožavaju sve u vezi sa ovim mestom, pa zbog čega je onda ismevanje pre Igara bilo toliko mnogo negativno?“

Li ubrzo nudi i odgovor, koji možda najbolje pojašnjava ceo ovaj fenomen najnovijeg talasa protivruske histerije:

„Imam teoriju da je reč o zavisti i ljubomori. Negativni tonovi pristižu uglavnom iz Amerike, pa da budemo iskreni: Amerika je supersila u opadanju koja se grčevito drži svojih slavnih dana. Rusija je jasno na putu napretka. Evo moje analogije: Rusija je kao družina iz siromašnog predgrađa, ali su naporno radili, i naravno, došli su do ozbiljnih para. Sa svim tim izvukli su se iz straćara, napravili su vilu za divljenje, nabavili sve nove igračke i iz korena promenili komšiluk. Mislim da se Americi to ne sviđa.“

Kada  je laž „ u krvi”

Da su izveštači i novinari sa Zapada odvajkada vični svakojakim manipulacijama, svedoči i slučaj Džesija Ovensa, junaka Olimpijskih igara iz 1936. godine održanih u Berlinu. Priča o tome kako su Ovensovi podvizi razgnevili Hitlera, koji je stoga odbio da američkom trkaču dodeli zlatnu medalju, postala je neka vrsta opšteg mesta, iako je potpuno netačna. Ovens je, naime, do kraja života predočavao sasvim drugačiju istinu: da mu je Hitler u stvari razdragano mahao iz svoje lože, na šta mu je Ovens uzvratio, a da mu nacistički vođa nije dodelio odličje naprosto zato što je od dodeljivanja odustao već posle prvog dana takmičenja, kada je MOK poslao zahtev da Hitler ne može da nastavi sa dodeljivanjem medalja samo nemačkim sportistima, već da mora da izabere hoće li udostojavati sve pobednike ili nijednog (Hitler je izabrao drugu mogućnost, tj. da se potpuno povuče iz dodele odličja).

Ovens je takođe govorio da su i obični Nemci bili veoma raspoloženi prema njemu, te da su mu na ulici često tražili autograme ili zajedničko fotografisanje. Čak je sve vreme Igara delio hotel sa belim sportistima, što mu u većini američkih država u tom trenutku ne bi bilo dozvoljeno. Štaviše, kada je, po povratku iz Berlina, u čuvenom njujorškom hotelu „Valdorf-Astorija“ bila upriličena svečanost u čast njegovih olimpijskih uspeha (četiri zlatne medalje!), Ovens je do vrha zgrade, gde se odigravala proslava, morao da se popne teretnim liftom, jer korišćenje ostalih nije bilo dozvoljeno crncima.

„Nije mene Hitler ignorisao, nego Ruzvelt“, često je Ovens izjavljivao kasnije, u vezi sa tim što ga američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt nikada nije primio, niti mu je poslao ikakvu čestitku, iz straha da će se u izbornoj 1936. godini to loše odraziti na njegovu omiljenost među glasačima sa američkog Juga.

Sve ovo, međutim, ne znači da su berlinske Igre protekle bez ikakvog kršenja ljudskih prava. Dve sedmice uoči početka takmičenja, naime, berlinska policija je pohapsila oko osam stotina tamošnjih Roma i prisilno ih smestila u logor smešten između groblja i deponije. Ovi mučenici nikada kasnije nisu pušteni na slobodu, već su okruženi bodljikavom žicom tu držani sve do početka Drugog svetskog rata, kada su razaslati u veće koncentracione logore.

Zapadne zemlje, uprkos svemu ovome, kao i uprkos nekim protestima unutar njihovih javnosti, nisu bojkotovali berlinske Igre. Naprotiv, broj zemalja učesnica bio je veći nego i na jednim dotadašnjim olimpijskim igrama. Za bojkot se, međutim, odlučio Sovjetski Savez (koga današnja zapadna propaganda, na osnovu dogovora Ribentrop-Molotov, često optužuje da je bio najveći predratni saveznik nacističke Nemačke!), kao i tadašnja Španija, koja je čak bila zakazala u Barseloni uporedne Narodne olimpijske igre, ali one nisu održane jer je samo dan pre početka takmičenja izbio građanski rat na kraju kojeg je Francisko Franko zbacio republikansku vladu (Narodne igre bi, inače, okupile jednak broj država – 49 – ali veći broj sportista – šest hiljada prema nepune četiri hiljade – nego što je učestvovalo na Olimpijskim igrama u Berlinu).

[/restrictedarea]