Lepotice i lavice Peći

Pišu J. Jovović i M. Rajević Savić

Kada je krajem prošlog veka Metohija opustela i raseljen čitav jedan grad, Peć i kada su proterani oni koji su mu dali lice i dušu, fotografije i sećanja ostali su jedina svetlost

U Beogradu, u galeriji „Progres“, tokom februara održana je posebna i veoma zapažena  izložba, „ Žene Peći 20. veka – lepota i snaga“ autora Ranka Raičkovića, advokata, u organizaciji Zavičajnog kluba Pećanaca. Zahvaljujući autoru koji je kao hodočasnik sakupljao fotografije i porodicama koje su kao najveće dragocenosti čuvale spomenare, sačuvani su i neporecivi dokazi o životima Srba u ovom delu Metohije. Jer, već je izbrisan svaki trag da su Peć izgradili i u njemu živeli Srbi.  Ko se danas seća ili pominje da je Aleksandra Micić 1836. godine u Prizrenu otvorila prvu žensku školu, ili da je Katarina, udata Simić, 1854. godine otvorila žensku školu u Peći.

U slavu lepih žena Peći, a hroničari kažu da su Pećanke bile naročito lepe i otmene žene, i u slavu jednog grada koji su ukrasile lepotom, a darivale mu snagu, dobrotu, toplinu i čestitost, ova izložba je više od uspomena i sećanja.

U Peći više ne stanuju te Pećanke, niti njihovi potomci. Proterani su i raskućeni. Centralna Patrijaršijska ulica, koja vodi do Pećke patrijaršije, danas se zove ulica Medlin Olbrajt, Ivanbegova je sada ulica Vilijama Vokera, a  Kralja Petra preimenovana je u ulicu Bila Klintona. Junaci njihovog grada.

Preko 150 fotografija žena koje su rođene, školovale se i živele u Peći čuvaju naše sećanje na ne tako daleku prošlost. Čuvaju i nas i naše buduće generacije! Te devojke, supruge, majke, domaćice, učiteljice, lekarke, službenice, umetnice, bile su prave čuvarkuće. Posebno u prošlom, ratnom veku, one su očuvale domove i porodice.

U vremenima velikih nevolja ta Pećanka, udovica, majka, samo ona je mogla da kao lavica odgaja šestoro dece, da ih školuje, i čiste, a često gladne ispraća u školu. I svih šestoro iškoluje i izvede na put kao čestite ljude. Ta Pećanka koja je zagazila u Bistricu brzu i hladnu, i u svojoj kosi ponela miris božura, bila je sestra srca skamenjenog koja je mogla da izdrži  pretnje, savlada strahove i uprkos smrtnoj opasnosti pred fašistima, ne oda, ne prizna, ne pokaže da gleda kako joj streljaju brata.

Kada je krajem prošlog veka Metohija opustela i raseljen čitav jedan grad, Peć i kada su proterani oni koji su mu dali lice i dušu, fotografije i sećanja ostali su jedina svetlost. Pećancima su tamo ostale kuće, bašte, voćnjaci, grobovi, a sa sobom su, kao blago, poneli fotografije. One govore, one svedoče, one sijaju. Bude sećanja. A sećanja su uvek nešto poput molitve.

Divimo se njihovoj lepoti, umeću i hrabrosti.

Dosa Dimić Hadži -Jovanović

Rođena je u Peći 1896. godine u uglednoj porodici Dimić. Kao devojka bila je na glasu zbog izuzetne lepote i poštovana zbog ponašanja i ugleda familije. O njenoj lepoti u Peći su pevali i uzdisali: „Jedno je Sunce na nebu, jedna Dosa na zemlji.“ Udala se, rodila i odgajila devetoro dece, sedam sinova i dve kćeri.  Kao sve devojke i žene toga doba bila je posvećena porodici, čiji je život organizovala i ulepšavala svojim veštinama, kuvajući, spremajući, gajila decu, radila ručne radove. Umrla je u Beogradu, 1980. godine

Dara Dragišić

Ćerka potpukovnika Velimira Dragišića, junaka Balkanskih i Prvog svetskog rata, rođena je 1921. godine u Sarajevu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Peći.
Tokom rata, stalno u životnoj opasnosti, radila je ilegalno sve do početka 1943, kada je otišla u Šarplaninski partizanski odred koji je ušao u sastav Prve makedonsko-kosovske udarne brigade. Istakla se hrabrošću u borbama na Klenovcu, Kičevu i Bukovcu. Juna 1944. godine teško je ranjena u desnu ruku, ali povreda je nije sprečila da i dalje učestvuje u borbama. Poginula je 22. septembra 1944. godine, pucajući levom rukom i braneći zbeg dece i ranjenika od balista kod Kaljaj Dode u Ljumi, u Albaniji.
Za narodnog heroja proglašena je 1953. godine i jedina je žena narodni heroj sahranjena u Albaniji. Do 1999. sva dečja obdaništa u opštini Peć nosila su njeno ime.

Vera Vučidolov Rajević (Skoplje 1910. do 1994. Peć)  

Ministarstvo Kraljevine Jugoslavije postavilo ju je 1933. godine na mesto suplenta u Pećkoj gimnaziji, gde je kasnije radila kao profesor francuskog jezika, do 1965. godine. Udala se za bankara Milorada Rajevića, jednog od osnivača Narodne banke u Peći, na čijem čelu je bio mnogo godina. Rodila je sinove Branislava i Stevana. Svirala je klavir, glumila u pozorištu, pevala i horu Pećke patrijaršije… Pored predavanja u školi, primala je mnogobrojne turiste koji su na putu za Pećku patrijaršiju dolazili da razgledaju čuveni „Zlatni vrt“ porodice Rajević.
Đaci u gimnaziji su je voleli. Opevali su je u pesmama, opisivali u romanima. U knjizi o stogodišnjici gimnazije u Peći, njen učenik, Momčilo Jokić Herceg, književnik, zapisao je: „Kakva je bila moja profesorka Vera Rajević, tiha, riđokosa, smeđih očiju, majka svih nas, srce za sve tuđe nevolje; miluje pogledom, govori kao da šapuće… Prava plemkinja. Žena za poštovanje i nezaborav.“

Dr Kosara Radosavljević Jojić

Rođena je 1924. godine u Peći i tamo živela do Drugog svetskog rata, a ceo radni vek, 42 godine, provela je na Mašinskom fakultetu u Beogradu.
Tu je diplomirala 1950. godine, i to je prvi diplomski ispit na Tehničkom, odnosno Beogradskom univerzitetu posle Drugog svetskog rata. Njen magistarski rad na istom fakultetu, 1952. godine, takođe je bio prvi magisterijum na Beogradskom univerzitetu posle Drugog svetskog rata. Na Mašinskom fakultetu doktorirala je 1955. godine i to je bio prvi doktorat u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata među studentima koji su upisali fakultet po okončanju rata.
Dr Kosara Jojić bila je prva žena redovni profesor na Beogradskom univerzitetu i dugogodišnji šef Katedre za otpornost konstrukcija i materijala na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Živi u Beogradu.

Jelena Jovanović Jovović Peć 1928. do1957. Beograd 

Omiljeni i poštovani profesor srpskog jezika i književnosti u Pećkoj gimnaziji koju je i završila a potom i svetsku književnost na beogradskom Filozofskom fakultetu. Imala je autoritet i harizmu, uživala respekt i ljubav ne samo đaka i kolega već cele zajednice u Peći. Najbolji dokaz za to je ispraćaj i počast, koje joj je priredio njen grad. Tragično je preminula na porođaju, greškom lekara. Rodila je ćerku i bila udata za Dragutina Jovovića Firgu, tada takođe profesora književnosti i znamenitog direktora pećke, a potom i kraljevačke i beogradskih gimnazija.

Marija Duda Gilić Boričić Peć 1928. do 2006. Beograd

Kada su joj fašisti ubili najmlađeg brata Spasoja Paja Gilića, 1943. godine, zajedno sa njegovim ratnim drugom Garićem, a mislili su da su ubili Paja i drugog brata, Mića Gilića, izveli su je iz Šeremet kule, gde je bila zatvorena, da ih prepozna. Ali, ta hrabra i prkosna 15-godišnja devojčica stegla je srce i sa osmehom rekla: „Nije to moj Pajo, još će vas se naubijati zlikovaca.“ Posle rata nastavila je sa školovanjem i redovno završila gimnaziju. Radila je kao arhivista u Pokrajinskom arhivu Kosova do penzionisanja. U Drugom svetskom ratu ubijena su petorica Gilića.

Milena (Zečević) Božović  Peć 1919. do 2007. Beograd

Sa učiteljem Ilijom Božovićem izrodila je sedmoro dece, od kojih je petoro živih. Sa porodicom je prošla strahote rata, izgnanstva i logora u Baru. U vremenu Informbiroa, posle nestanka supruga Ilije 1949, sama je podigla i školovala decu, uzrasta od tri meseca do 11 godina. Za to vreme bila je proganjana i hapšena, jer nije htela da se odrekne supruga i oca svoje dece. Zbog toga su je Pećanci veoma poštovali. Bila je zdravstveni radnik, i mnoga deca su je od milja zvala majkom.

Draga Đilas Dedović Podbišće kod Kolašina 1919. do 2002. Beograd

Prosvetni radnik, sestra Milovana Đilasa, učesnik rata, kolašinski logoraš, osuđena je na smrt, ali je pod tuđim imenom internirana u Italiju. Posle oslobođenja, 1945. godine, došla je u Peć sa mužem i četvoro dece. Od 1950. do 1959. radila je u Ženskoj zanatskoj školi, u kojoj je bila i direktor. Posle političkog progona i hapšenja brata Milovana, ostala je bez posla. Posle razvoda sama je podizala četvoro dece i sva su univerzitetski obrazovana. Bila je sekretar u Osnovnoj školi „Boro Vukmirović“ u Peći, omiljena i poštovana zbog vedrine, dobrote i hrabrosti.

Jelena Milanović Boškov

Supruga jednog od najuspešnijih fudbalera svih vremena i trenera evropskih razmera, Vujadina Boškova, rođena je 1935. godine u Oroslavju, u Hrvatskoj, od oca Svetislava Milanovića, inženjera, i majke Mirjane, Dubrovčanke, rođene Jeličić, koja je od 1946. Do 1955. bila učiteljica u osnovnoj školi u Peći. Jelenini roditelji venčali su se u manastiru Žiča, gde je majka Mirjana iz katoličanstva prešla u pravoslavlje. Jelena je završila gimnaziju u Peći, Državnu pozorišnu školu u Novom Sadu, potom jugoslovensku književnost i srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je kao novinar na Radiju Novi Sad. Sa suprugom Vujadinom živela je u Holandiji, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, godinama bila dopisnik Radio-televizije Jugoslavije iz Rima, Radija Novi Sad, „Borbe“, novosadskog „Dnevnika“. Ima ćerku Sanju i tri unuka, Dušana, Borislava i Vuka.

Dragica Davidović Tomas Peć 1936.

Majka Velika i otac Tomo izrodili su šestoro dece. Ubrzo je porodica ostala bez oca, a majka, udovica od 32 godine, sama je podigla i iškolovala decu.
Dragica Tomas je završila gimnaziju u Peći, gde su profesori primetili njen glumački dar. Dragica je danas prva dama i doživotni počasni član Crnogorskog narodnog pozorišta, i smatraju je jednom od najzaslužnijih umetnica u posleratnom crnogorskom teatru.

Biljana Dragović  Peć 1940. do 2013. Beograd

Otac Cvetko Dragović bio je profesor srpskog jezika u gimnaziji u Peći, koju su završile Ljiljana, Biljana i brat Slobodan. Majka Ljubica umrla je mlada, u 24. godini.
Biljana je završila je Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu. Bila je poznati kostimograf, slobodni umetnik, nosilac najvećih umetničkih nagrada i priznanja za izuzetne kostime koje je kreirala za filmske i pozorišne projekte. Često je radila sa sestrom Ljiljanom Dragović i ćerkom Jelisavetom Tatić Čuturilo.

Ljiljana Dragović rođena 1933. godine u Beogradu

Radi kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu. Donedavno je  na Fakultetu lepih umetnosti predavala Scenski kostim i Istoriju kostima. Za svoj visokovrednovani rad iz kostimografije nagrađena je, kao i njena sestra, dvema Sterijinim nagradama i Zlatnim pulskim arenama za filmove „Dorotej“ i „Boj na Kosovu“, a dobitnik je i Nagrade za životno delo. Ima sina Boška Kaličanina i unuka Lazara.