Krvavi Majdan

Piše Sergej Belous

Ukrajinskom prestonicom besne nezapamćeni nemiri, sa mrtvima i na strani policije i na strani naoružanih demonstranata, ali se, uprkos prisutnosti izveštača iz celog sveta, malo šta javlja o tome kako je rat stvarno započeo i šta bi mogla da bude njegova pozadina

Građanski rat ipak je izbio u Ukrajini, mada za sada (sreda popodne) samo u centru Kijeva. Majdan (Trg nezavisnosti) bukvalno gori. Licemerna strepnja, inače tajni san lidera „Evromajdana“ – da će policijski specijalci da se obruše na njih – posle bezbroj lažnih nagoveštaja na kraju se ostvario. Ali, mnogo sati pre toga, još tokom sukoba kod zgrade Parlamenta, bilo je jasno kao dan da ovo više nije konfrontacija mirnih demonstranata i slabo opremljenih radikala sa bezbednosnim snagama, nego pravi oružani sukob u kojem mnogi ekstremisti koriste vatreno oružje. U zapadnim delovima zemlje je započeo novi talas masovnih nereda i napada na zgrade državnih institucija a takođe i na kancelarije vladajuće Partije regiona i njenog koalicionog partnera – Komunističke stranke.

Hronologija katastrofe Odavno je već poznato da glavni cilj „Evromajdana“ nisu evropske integracije, koje su suštinski sasvim u drugom planu, nego preuzimanje vlade u Ukrajini od strane opozicije „milom ili silom“, a što brže, to za nju bolje, naravno. Pošto pokušaj svrgavanja legitimnog (mada ne baš uspešnog) predsednika Viktora Janukoviča nije mogao da uspe (njegovi oponenti to čak nisu ni tražili tokom „pregovora“) politički protivnici su izabrali drugi, lukaviji put – zalaganje za promenu Ustava (o čemu je „Pečat“ pisao ranije). Suština tog pravnog pitanja je sledeća: godine 2010, sa dolaskom na mesto predsednika, Janukovič i Partija regiona inicirali su donošenje novih amandmana na Ustav, koji su uglavnom ukidali promene uvedene u prethodnoj reformi sprovedenoj 2004. godine – kad je Ukrajina postala parlamentarna republika. Uzgred, ta čuvena verzija osnovnog zakona od 2004. godine, za vreme „narandžastog“ predsednika Viktora Juščenka, često se navodila kao razlog njegove nesposobnosti i ograničenosti sprovođenja ambicioznog izbornog programa, a takođe i kao izvor političke nestabilnosti u zemlji. Jednostavno rečeno, Janukovič je vratio Ukrajini sistem predsedničke republike, čime je izgradio jaku „vertikalu vlasti“ i nekako zaustavio haos u Parlamentu. Ali, nimalo čudno, to se uopšte nije svidelo opoziciji koja je tim promenama izgubila uticaj. Sada njene vođe zahtevaju da vrate „Ustav iz 2004“ da bi mogli da ostvare interese i nametnu urgirani, proevropski spoljnopolitički vektor.

Ključnu teškoću predstavlja im što nemaju dovoljno glasova za povratak Ustava. „Ja ne verujem u pobedu“, otvoreno je u nedelju, 16. februara, priznao lider „Otadžbine“ Arsenij Jacenjuk, ističući da skoro nema šanse da frakcije opozicije izbore te za njih poželjne promene tokom glasanja u Parlamentu, koje je bilo zakazano za utorak. U međuvremenu, vlada je prema ranije donetom Zakonu o amnestiji pustila iz pritvora više od 200 evroaktivista a zauzvrat dobila oslobođenje Kijevske gradske državne administracije, mada ne odmah (zrgada je, uzgred, bila zauzeta još prvog decembra prošle godine). Ipak, to nije doprinelo stabilizaciji – takozvani „Desni sektor“, odnosno udruženje manjih ultranacionalističkih pokreta odgovornih za ranije sukobe u Ulici Gruševskog, najavio je „mirnu akciju“ kod Parlamenta u utorak, navodno da bi primorao sve narodne poslanike da podrže promenu Ustava.

U jutarnjim satima zlosrećnog utorka, 18. februara, opozicija je blokirala tribinu Skupštine (prema njima – zbog toga što se na dnevnom redu nije našlo i pitanje o povratku Ustava iz 2004. godine) a još pre toga aktivisti „Evromajdana“ su krenuli ka zgradi Parlamenta da bi, kako oni kažu, „demonstrirali snagu“. Verovatno su, pošto su već hteli da je prikažu, uskoro počeli da provociraju snage bezbednosti a za samo za dva sata počeli su juriš na Parlament, što je izazvalo masovne sukobe. Pošto taj pokušaj nije bio baš uspešan, neredi su brzo prebačeni na druge, sporedne ulice (Šelkovičnaja, Institutskaja, Gruševskogo) a čak je bila napadnuta i Kancelarija Partije regiona. Dalje je bilo sve gore i gore. Za nekoliko sati sukobi su eskalirali, pojavile su se prve žrtve. „Desni sektor“ kao da se služio rimskim poslovicom „Si vis pacem, para bellum“ (Želiš mir – spremaj se za rat) pa su njegovi pripadnici „slučajno“ za svoju „mirnu šetnju“ poneli Molotovljeve koktele, štapove, čak i vatreno oružje! Na ulicama je počeo haos: bila je razbijena apoteka i pokradeni su lekovi, počelo je pljačkanje stanova u tom delu grada, razlupani su mnogobrojni automobili, a pod udarom su se našli i mirni građani. Tom prilikom su dva pripadnika unutrašnje vojske najpre jezivo pretučena a zatim i streljana, a pištolj je bio upotrebljen i kada je čuvar Kancelarije Partije regiona upucan u lice iz neposredne blizine, dok je jedan radnik zatečen unutra, živ spaljen.

U fatalnom trenutku, Vitalij Kličko sasvim mirno i spokojno držao je konferenciju za novinare, na kojoj se ovako obratio Janukoviču: „Dajte nalog Parlamentu, on mora da izglasa!“ Ako to nije ucena, šta je onda?

Naravno, takve akcije navodno „mirnih demonstranata“ već su izašle iz svih dopustivih granica, pa su MUP i Služba državne bezbednosti upozorile njihove lidere – ako ne zaustave nerede do 18 sati, biće im pružen jak otpor u skladu sa zakonom. Pošto nisu pristali na to, a radikali iz „Desnog sektora“ pobegli su u svoje skrivalište na Majdanu – oko osam sati uveče počeo je juriš policijskih snaga! Tako su, na kraju krajeva, vođe „Evromajdana“ dobile ono što su odavno tajno želele!

 

Antologija mržnje Za jezivo nasilništvo i žestinu sukoba u Ukrajini ima razloga, mada oni ne idu u prilog ubicama. Ključna stvar za razumevanje tog fenomena jeste demonizacija aktuelne vlade i pripadnika bezbednosnih snaga zakonski zaduženih za njenu zaštitu. Kao što je poznato, tokom prošle godine opozicija je vodila aktivnu politiku, usmerenu ka diskreditaciji Janukoviča i njegove stranke, prebacujući na njega celu krivicu za ekonomsku krizu u zemlji i sve moguće smrtne grehove. Treba priznati da deo kritike ima smisla i osnova, ali najčešće se ona pretvara u ocrnjivanje, mada i sama opozicija (značajan deo koje je bio na vlasti za vreme Juščenka) nije „bez grehova“, što bi trebalo da joj ponekad oduzme pravo da baci kamen optužbe na Janukovičevu stranu. Što ipak nije bio slučaj.

Vrhunac „satanizacije“ Janukoviča bila je famozna noć 30. novembra (o tim događajima je „Pečat“ već nekoliko puta pisao) kad su pripadnici specijalnih jedinica policije „Berkut“ pretukli malobrojne mirne demonstrante na Majdanu (bez obzira što je bilo i prethodnih provokacija, prekomerno korišćenje sile bilo je očigledno i besmisleno). Ali, već tada su pažljiviji posmatrači i analitičari primetili da nešto nije u redu, jer dobro se vidi tuđa režija. Kasnije je postajalo sve jasnije da je jedan od glavnih unutrašnjih (da ne pričamo o spoljnima) režisera „satanizacije“  predsednika – načelnik njegove administracije Sergej Ljovočkin! U ukrajinskoj politici on je već deceniju poznat kao vrlo iskusan, mudar, da ne kažemo lukav savetnik a sa dolaskom Janukoviča konačno se utvrdio kao „vladar iz senke“ (i vrlo retko se spominje u medijima, a naročito ga štede, vrlo predvidivo, proevropski novinari). Ljovočkin ima ogromne političke i ekonomske ambicije, ali nema mnogo šanse da ih ostvari zbog konkurencije iz svoje partije i drugih uticajnih igrača na ukrajinskoj političkoj sceni. Da bi ostvario svoj san, on je krenuo da tajno radi u korist čoveka pogodnog za njegovu zamisao, budućeg predsednika – Vitalija Klička.

Trenutni haos u Kijevu najviše pogoduje upravo Kličku, a „Evromajdan“, inspirisan Ljovočkinom, samo je povećao njegove šanse za pobedu. Indikativno je što, kada je Janukovič na kraju morao da ga smeni sa mesta načelnika svoje administracije u januaru (mada mu je dao „počasni“ status savetnika) odmah sutradan su počeli neredi na Gruševskogo, koje je, kako smo već naveli, pokrenuo „Desni sektor“. Ali, da bude još prepredenije – postoji osnovana sumnja da je radikalno udruženje sve vreme bilo povezano sa Ljovočkinim (oni su dobro koordinisani i sumnjivo lako izbegavaju zatvorske kazne, ali nije samo to).

Prema logici „Evromajdana“, osim Janukoviča, njegovog okruženja i stranke, krivci za neuspeh i prepreke „nacionalnoj revoluciji“ su snage bezbednosti: policija, unutrašnja vojska, a naročito „pravi đavoli“ – specijalci iz jedinice „Berkut“. Posle niza ozbiljnih sukoba (od 30. novembra do danas) učesnici „Evromajdana“ njih više i ne smatraju delom istog, ukrajinskog naroda, nego „psima krvavog režima“, „narodnim neprijateljima“, čak i „Putinovim slugama“. Ovo znači da je napad na njih samo deo nekog „pravednog rata“ za „nacionalnu stvar“, a njihova smrt ne vredi ni žaljenja. Naravno, takvo mišljenje ne dele baš svi demonstranti (neki, na primer, mrze „Berkut“, dok štede momke iz unutrašnje vojske) ali agresivniji deo, koji učestvuje u sukobima, smatra njihove živote i zdravlje kao monetu za razmenu.

 

Početak bitke Posle bekstva ekstremista iz „Desnog sektora“ na Majdan, policija je preko megafona upozorila građane da se moraju skloniti, pošto će biti sprovedena „antiteroristička operacija“. I, ona je uskoro usledila. Iako je bila vrlo odlučna, ipak se vodila nezgrapno i neefikasno, poput „slona u staklarskoj radnji“. Sa bine Majdana čuli su se zahtevi da policija obustavi juriš, a istovremeno i uvrede, proklinjanja i pretnje upućeni policajcima. Nazivajući sebe „mirnim nenaoružanim građanima“, aktivisti i predstavnici opozicije su slavili „ratnike“ (ekstremiste koji su se sukobljavali sa policijom na ulaznim tačkama Trga) i molili druge da im pruže svaku moguću podršku. Prema ličnim informacijama autora, u tom trenutku za put u Kijev kao podrška policiji u „Berkutu“ bili su spremni odredi iskusnih specijalaca sa istoka Ukrajine – ali su čekali naredbu koja im nije stizala. Neodlučnost i nedoslednost vlade a takođe spremnost opozicije da dođe na njeno mesto po svaku cenu, čak i preko leševa, već je koštala previše. Evo „rezultata“ posle samo 24 sata aktivnih sukoba (od utorka u podne do srede u podne): sa strane policajaca – 12 ubijenih, 700 povređenih, preko 400 u bolnici, 74 ranjena iz vatrenog oružja; sa strane pobunjenika – 13 mrtvih, a 240 u bolnici (sumnjivo izgledaju mnoga ranjavanja – kao da su naneta lovačkim puškama, kakve su bile oduzimane od njih samih).

Za dešavanja u Kijevu Zapad oštro optužuje uglavnom vladu, a Rusija se ponaša mahom pasivno (samo je pozvala lidere Majdana da se vrate za pregovarački sto „bez pretnji i ultimatuma“). Verovatno je smirenost Moskve povezana sa brigom oko Olimpijskih igara u Sočiju, ali planirane akcije po njenom završetku mogu biti zakasnele. Sa druge strane, sada Janukovič nema mnogo izbora, osim da se okrene Rusiji i, možda, započne očekivani proces federalizacije Ukrajine.