Kampanja sabljom

Piše Nikola Vrzić

Zoran Živković nam sada nudi novu „Sablju“ a Čedomir Jovanović Moamera Zukorlića. I jednog i drugog su, dok su bili na vlasti, ponajbolje opisali „Amnesti internešenel“, „Hjuman rajts voč“, „Međunarodna krizna grupa“, londonski IWPR… i red je da se – pred izbore na kojima nam preti (i) njihov povratak na vlast – podsetimo kako je to bilo kada su oni vladali Srbijom

Nakon što nam je D. M. Palma na mitinzima u Siokovcu i Deonici prošle nedelje najavio održavanje Zimske olimpijade u Jagodini, Mlađan Dinkić umesto besplatnih hiljadu evra akcija ponudio je besplatnu užinu i besplatna letovanja i zimovanja za osnovce (i Suzanu Grubješić za gradonačelnicu) a mlada nada SNS-a, Aleksandar Jovičić u razgovoru sa građanima predstavio je plan svoje stranke da odlazak mladih Srbije spreči tako što će ih učlaniti u SNS („On je“, prenosi Tanjug, „odgovarajući na pitanja koji bi savet i motiv mladima bio da bi ostali u zemlji, rekao da je poruka mladim ljudima da se direktno ili indirektno uključe u politički život Srbije, navodeći da SNS otvara vrata ‘za nove ideje, kreativnost, mladost i energiju’“). Elem, učinilo nam se nakon ovih poruka da je predizborna kampanja za vanredne parlamentarne izbore, zakazane za 16. mart, već stigla nadomak svog vrhunca besmisla, i da se samo čeka povratak Ivice Dačića iz Amerike da svemu da i lični pečat. Kad, dogodio nam se Zoran Živković, lider Nove stranke koji je utapanjem u listu svoje stare stranke obesmislio ime svoje nove stranke, a time i sav razlog koji je uspeo da pronađe svom (inače ničim zasluženom) vaskrsnuću na nadripolitičkoj sceni Srbije.

 

KURIR ŽIVKOVIĆ Zoran Živković je prošle nedelje na konferenciji za novinare pocepao „Kurir“ zato što mu se nije svidelo ono što je „Kurir“ o njemu napisao (uzgred: da ga je cepao iz principijelnog razloga što mu se „Kurir“ ne sviđa kao takav, pocepao bi ga i mnogo ranije a ne tek kada se „Kurir“ pozabavio njegovim predizbornim delovanjem). Kako je primetilo Udruženje novinara Srbije, „cepanje novina od strane predsednika političke partije u izbornoj kampanji jeste i gest nasilja prema mediju i opasna poruka njegovim pristalicama i javnosti“. Premda bi ovaj performans bivšeg premijera mogao da se shvati i kao omaž Latinki Perović, pokroviteljki Kongresa kulturne akcije u Kragujevcu 1971. godine, koji je ostao upamćen po spaljivanju novina koje se nisu sviđale ondašnjim srpskim liberalima…

Živković je, u svakom slučaju, svoj postupak opisao kao „promišljen čin“ i „neću direktno da poredim, ali to je atmosfera koja liči, koja je uvod, u atmosferu nekakvih ‘Identiteta’ na čijim je naslovnim stranama pisalo: ‘Ako Đinđić preživi, Srbija neće’, i slično“. I otuda maestralan zaključak: „Potrebna nam je nova ‘Sablja’.“ Pa je nastavio dalje o reformama u kojima treba da „promenimo Ustav, koji nema nijedan razlog da ostane, od preambule do ostalih stvari, rešavanje pitanja Vojvodine, da se zaokruži kao ozbiljna autonomija ograničena državnošću Srbije“…

Upravo nam je ovo najavljeno izbacivanje Kosova i Vojvodine iz Srbije sabljom, uz latentnu opasnost da nam se u neko dogledno vreme Živković – i Đilas koji ga je takvog stavio na svoju listu – vrati na vlast, i privuklo pažnju. Budući da se i Čedomir Jovanović, tadašnji potpredsednik Živkovićeve vlade, barem jednako ponosi dostignućima njihove sablje, a da sada „koketira sa Srpskom naprednom strankom“ u želji da se u vladu Srbije vrati, zaključujemo da je opasnost od „Sablje“ sada zapravo udvostručena. I zato se vredi podsetiti šta je ta „Sablja“ zapravo i bila i šta, takva kakva je bila, govori o njenim protagonistima.

Potreba je utoliko snažnija što i Jovanović, baš kao i Živković, ima sklonost ka napadu na novinare koji mu se ne dopadaju, pa ih je otuda svojevremeno i optužio da su krivi za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. B92, 22. avgust 2003: „Jovanović je pomenuo 7.000 novinarskih tekstova sa kritikama Zorana Đinđića koji su, kako je rekao, doveli do toga da se ne primeni prvi stepen obezbeđenja predsednika vlade, nakon prvog pokušaja ubistva kod Hale „Limes“. Ta njegova konstatacija naišla je na burno negodovanje novinara, nakon čega je usledila razmena oštrih opaski između potpredsednika Demokratske stranke i predstavnika medija. Novinari su Jovanovića pitali i ko je više odgovoran za ubistvo premijera – mediji ili ministar policije – na šta on nije želeo da odgovori…“

[restrictedarea]

DOMETI SABLJE Govorimo, dakle, o poštovanju ljudskih prava i ostalih demokratskih tekovina kao što su sloboda medija, pravna sigurnost, nezavisnost pravosuđa…

U „Sablji“ je bilo uhapšeno 11.665 osoba, ali su na kraju krivične prijave podnete protiv samo njih 3.400, što znači da su svi ostali u pritvoru držani neopravdano. Pritom, kako je svojevremeno utvrdio londonski IWPR (Institut za izveštavanje o ratu i miru) „hiljadu ljudi ostavljeno je u pritvoru po odredbama kontroverznih novih pravila po kojima su osumnjičeni mogli da budu držani u pritvoru dva i više meseci bez kontakta sa advokatima i porodicom, i bez preliminarnog saslušanja pred sudom“. Ali nisu samo takvi postradali kolateralno, zloupotrebom potere za ubicama premijera Srbije Zorana Đinđića, već su postradale i sve one slobode i ljudska prava koje malopre pobrojasmo; ovo su, makar, (u)tvrdili ugledni borci za demokratiju i ljudska prava sa Zapada.

„Amnesti internešenel“ (AI) je, tako, javno „izražavao brigu“ da su „pojedini aspekti vanrednog stanja doveli do kršenja ljudskih prava“, i bili su „naročito zabrinuti zbog regulative koja je omogućavala MUP-u da u pritvoru do 30 dana drži ljude bez kontakta sa advokatom ili porodicom“, i uz to „duboko zabrinuti zbog detaljnih navoda o mučenju pritvorenih od strane bezbednosnih službi u vezi sa ‘Operacijom Sablja’“. „AI je detaljno pisao srpskim vlastima o svojim razlozima za zabrinutost. Srpske vlasti nisu odgovorile“, navedeno je u potonjem izveštaju AI. I: „AI veruje da je upotreba mučenja i lošeg tretmana tokom ‘Operacije Sablja’ bila široko rasprostranjena.“

Epizoda sa (američkim, kao i AI) „Hjuman rajts vočom“ (HRV) bila je više nego ilustrativna; opisana je u tekstu IWPR-ove tadašnje urednice Dragane Nikolić-Solomon, koja je 2007. postala šef Odeljenja za medije Misije OEBS-a u Srbiji. Ona navodi da je 7. aprila 2003. HRV javno od srpskih vlasti tražio da prestanu da osumnjičene drže u dugotrajnoj izolaciji; dan kasnije, „Čedomir Jovanović rekao je novinarima da ‘nema razloga za brigu’ i da ‘policija, tužioci i sudovi rade u skladu sa svojim ovlašćenjima’. Da bi podvukao svoju tvrdnju da je briga HRV-a neosnovana, Jovanović je dao neobičnu izjavu: ‘Tokom protekle nedelje predstavnici OEBS-a, Saveta Evrope i EU posetili su Centralni zatvor u Beogradu i iz prve ruke su se uverili do kog nivoa su ljudska prava tamo zaštićena.’ Ova izjava pokazala se kao potpuno netačna. U to vreme, nijednom predstavniku inostranih organizacija nije bilo dozvoljeno da poseti bilo koji zatvor. Najmanje jedna ugledna organizacija je, zapravo, tražila dozvolu da to učini, ali nije dobila nikakav odgovor tokom tri nedelje od početka vanrednog stanja. ‘Bio sam iznenađen što je potpredsednik vlade Jovanović imao takvu informaciju. Proverili smo, i otkrili da nijedna međunarodna organizacija nije načinila bilo kakvu posetu’, rekao je zvaničnik jedne od organizacija. ‘Štaviše, dva ili tri dana posle Jovanovićeve izjave, dobili smo zvanično obaveštenje da ne mogu da nam odobre posetu pod uslovima koje smo zatražili’, rekao je, dodajući da je njegova organizacija imala slobodan pristup srpskim zatvorima i dok je Slobodan Milošević još bio na vlasti.“

„Međunarodna krizna grupa“ bavila se u to vreme i širom slikom stanja ljudskih prava u Srbiji Zorana Živkovića, Nataše Mićić i Čedomira Jovanovića. „Reforma u Srbiji ponovo zakočena“, naslov je njenog izveštaja od 17. jula 2003. Očekivano kritični prema Vojislavu Koštunici koji „svojom javnom platformom mobiliše pre-Miloševićeve nacionalističke desničarske snage“, najgore su optužbe zapravo izneli na račun Živkovićevih i Jovanovićevih demokrata. Citiraćemo ovaj izveštaj opširno: „Sve se čini izvesnijim da je Demokratska stranka, kao najjača u vladajućoj DOS koaliciji, ubistvo i vanredno stanje iskoristila ne da bi Srbiju ubrzano povukla napred, već da bi izravnala političke račune… Svi koji otvoreno kritikuju vladu zbog veza sa organizovanim kriminalom rizikuju da budu uhapšeni, dok su zvaničnici pokrenuli sudske postupke kojima bi trebalo ućutkati medije i uvažene organizacije za zaštitu ljudskih prava. U zatvorima u koje su poslati svi uhapšeni tokom represije koja se desila posle ubistva bilo je ozbiljnih kršenja ljudskih prava, uključujući tu i torturu. Vlada je gotovo sasvim potrla nezavisnost ionako neefikasnog pravosuđa, medijima nameće cenzuru, a policiji je dala neograničena ovlašćenja u pogledu vansudskog zadržavanja u pritvoru… Uznemirava to što se pokazalo da je vlada, od 22. aprila 2003. kada je ukinuto vanredno stanje, u potpunosti digla ruke od borbe protiv korupcije i ekonomskog kriminala… Nekoliko zakona koji se odnose na medije, pravosuđe i policiju u suprotnosti su sa standardima Saveta Evrope koji je neposredno pre njihovog donošenja primio Srbiju u članstvo. Neki su značajan korak unatrag i, ukoliko se ne izmene, predstavljaće kočnicu napredovanju Srbije ka evropskim integracijama… Političari DOS-a su učinili malo za pravilno funkcionisanje institucija i reformu onih koje ne funkcionišu kako treba. Utisak je da su u raznim kontekstima namerno sprečavali izgradnju institucija koje bi ograničile njihovu ličnu moć ili naudile interesima finansijera partija… U vreme Đinđićevog ubistva, srpsko pravosuđe je umnogome zavisilo od volje političara, kao i ljudi postavljenih još u doba Miloševića… Nakon ubistva, situacija u pravosuđu se još više pogoršala. Vlada je uspostavila kontrolu nad pravosudnim sistemom. Brojne sudije i tužioci su otpušteni mimo procedure, ili su primorani da podnesu ostavke. Mada je bez sumnje davno trebalo krenuti u ‘veliko spremanje’ Miloševićevog pravosuđa, ovi postupci su neodoljivo podsećali na lov na veštice. Neke sudije su bile primorane da napuste svoje funkcije jer su insistirale na očuvanju nezavisnosti od političke kontrole… Nakon ubistva Đinđića Srbija je preduzela brojne mere kojima je ograničena sloboda štampe i osigurana veća kontrola vlade nad medijima. To je možda i bilo razumljivo u situaciji vanrednog stanja, ali samo za određeno vreme. Međutim, cilj većine akcija nije bio gušenje medija koji su podržavali Zemunski klan i organizovani kriminal, već uspostavljanje dugoročne kontrole vlade i ograničavanje medijskih sloboda… Vlada ima gotovo potpunu kontrolu nad elektronskim medijima, elektronski mediji uglavnom rade po volji vlade… Takođe je – tokom vremena – (Biro za komunikacije Vlade Srbije) postao neka vrsta nezvaničnog ministarstva za propagandu sa (Vladimirom) Popovićem kao ministrom propagande koji je na bezočan način nadzirao medije. Mediji su neuporedivo zatvoreniji i manje slobodni nego pre ubistva Đinđića.“

To je, dakle, bila Srbija Zorana Živkovića i Čedomira Jovanovića koju nam Zoran Živković sada ponovo priziva. Što će reći da bismo nepobitni dokaz da Srbijom vladaju diktatura i jednoumlje dobili tek ako bi Aleksandar Vučić u narednu vladu uključio nekog od ove dvojice, a makar se jedan od njih za to i toplo i javno preporučuje.

Elem, imajući ovu dijagnozu u vidu, treba li da nas začudi prošlonedeljni performans Zorana Živkovića u slavu Latinke Perović? Kao što nimalo ne iznenađuje ni obrazloženje ostavke Dragana Popovića, direktora NVO „Centra za praktičnu politiku“, na mesto člana Političkog saveta LDP-a, koji je posle sklapanja koalicije LDP-a (i Žarka Koraća) sa Bošnjačkom demokratskom zajednicom Sandžaka iza koje stoji muftija Moamer Zukorlić, objasnio ono što nam je već jasno: da se Čedomir Jovanović svrstao uz „otvorene neprijatelje ljudskih prava“. Optužujući pride LDP za spomenutu „politiku koketiranja sa Srpskom naprednom strankom“, on je naveo: „Podsećam da je organizacija koju vodim protestovala protiv govora mržnje medija pod kontrolom muftije Zukorlića i godinama upozoravala na štetno delovanje te radikalno desničarske struje među sandžačkim Bošnjacima. Između ostalog, poznati su po negiranju jednakosti muškaraca i žena, po borbi protiv mešanih brakova i po linču političkih protivnika, ali i aktivista civilnog sektora i boraca za ljudska prava poput Aide Ćorović i Semihe Kačar. Jasno je da nijedan borac za ljudska prava ne može podržati listu na kojoj su otvoreni neprijatelji ljudskih prava.“ Ali sličan se sličnome raduje, zar ne?

A D. M. Palma je za ovu sredu popodne najavio ispunjenje prvog među svojim predizbornim obećanjima. „Jagodina od sutra postaje Olimpijski grad“, izjavio je u utorak, najavljujući da će u sredu u 16.45 sati svečano upaliti Olimpijski plamen koji će biti vidljiv sa auto-puta Beograd – Niš jer će baklja biti visoka nekoliko desetina metara.

Blago nama.

[/restrictedarea]