Dr Dejvid Mekgevin – Poželeo sam da budem „zulu doktor“

Razgovarala Mara Knežević Kern

Šta je to antropozofska medicina i koje su njene prednosti?

Dok  nam čelnici zaduženi za zdravlje nacije upućuju sve agresivnije pretnje „novčanim kaznama, zatvorom i isključenjem dece iz obrazovnog sistema“ ukoliko se roditelji usude da posumnjaju u njihove programe i dobre namere, pretvarajući „predizbornu“ Srbiju u Eldorado za farmaceutske gigante, GMO lobije i privatne preduzimače angažovane na otimanju vode, oranica, zdravstvenog osiguranja… građani počinju da se samoorganizuju, tražeći izlaz van kompromitovanog sistema zdravstvene zaštite.

Daleko od medijske halabuke i promotivnih skupova, već nekoliko godina u Vršcu se održava Međunarodni kurs antropozofske medicine, namenjen lekarima koji su osetili potrebu da formalno obrazovanje prošire u pravcu razumevanja filozofije Rudolfa Štajnera i njegove nauke o povezanosti prirodnih procesa i čoveka. Organizator i domaćin, Zoran Petrov, osnivač je prve biodinamičke farme u Srbiji uključene u program DEMETAR (sertifikat najvišeg ranga u proizvodnji zdrave, genetski nemodifikovane hrane). On dovodi lekare predavače iz uglednih evropskih klinika, a među njima je i dr Dejvid Mekgevin, osnivač Centra Blackthorn Trust Pain Management Programme iz Istočnog Kenta (Velika Britanija)  koji će krajem februara u Vršcu održati predavanje „Psihosomatske bolesti – studija pacijenta Metabolički sindrom“. U Blektornu se sprovodi antropozofski medicinski tretman, namenjen hroničnim bolesnicima kojima nije pomogao klasičan bolnički tretman. Ovaj alternativni pristup pacijentima nije samo delotvorniji već i jeftiniji, s obzirom da osim angažovanja pacijenata na proizvodnji zdrave hrane (deo terapeutskog tretmana) uključuje i pomoć lokalne zajednice.

Dr Mekgevin, šta vas je navelo da se posle višegodišnje lekarske prakse okrenete antropozofskoj medicini?

U početku sam i sam bio skeptičan prema metodama o kojima nisam ništa čuo tokom medicinskih studija. Sticajem okolnosti došao sam u kontakt s ljudima što su me naveli da se upoznam sa Štajnerovim  radovima i antropozofijom kao naukom o ljudskom biću, baziranom na prirodnim naukama. Rezultati su me prijatno iznenadili. U Centru nastojimo da ublažimo simptome kao što su hronični bol, nesanica, umor… Jačanje samopouzdanja, motivacije i pronalaženje smisla u životu postiže se fizičkim vežbama (euritmija) radnom terapijom, bavljenjem umetnošću, radom u biodinamičkoj bašti, pekari, brigom o pčelama. Do sada je kroz program prošlo 7.200 pacijenata, a u Engleskoj je osnovano pet ovakvih centara. Kod mojih kolega raste interesovanje da se istraže mogućnosti metode, a zahvaljujući Zoranu Petrovu i lekari u Srbiji imaju priliku da se upoznaju sa ovom granom medicine. Napominjem da terapija traži od antropozofskih lekara i terapeuta svakodnevno usavršavanje isključujući mogućnost oslanjanja na šablonska rešenja. Presudno je što su pacijenti naša inspiracija, a ne novac koji inspiriše veliki deo ljudskih aktivnosti.

[restrictedarea]

Da li je ovakav pristup bolesnicima privilegija bogatih zemalja?

Smatram da je ovakav pristup pacijentima jeftiniji i efikasniji od savremenih metoda koje očigledno nisu dale rezultat. Statistika je neumoljiva i ide u prilog našem, holističkom pristupu čoveku i bolesti. Nelson Mendela je rekao da nema boljeg mesta za sopstveni duhovni razvoj od zatvorske ćelije. Stvari se menjaju kad počnemo da radimo na sebi; čovekova priroda je još uvek tajna za nauku, a izlečenje je moguće samo ako probudimo sopstvene snage. Izneću vam neke statističke podatke što mogu da pomognu u sagledavanju efikasnosti antropozofskog pristupa: od 37 pacijenata sa dijagnozom „hronični bol“ do značajnog fizičkog poboljšanja zdravlja došlo je kod 24 odsto, ali je do poboljšanja psihičkog zdravlja došlo kod 70 odsto pacijenata a najveći uspeh je što smo tokom terapije uspeli da značajno smanjimo upotrebu medikamenata.

Sem pomoći države, važan je faktor čovek. U kojoj meri su se vaše kolege uključile u program?

Ministarstvo zdravlja je 2005. preduzelo mere za realizaciju „strateškog pomaka“ u tretmanu hroničnih bolesnika (LTC – Long Term Conditions) dajući pacijentima veću slobodu u odlučivanju na koji način će pristupiti lečenju, što bi uključilo ozbiljan tim profesionalaca. Nažalost, ovaj metod ne odgovara svima zato što nisu svi spremni da rade na sebi.

Poznajem veliki broj lekara što su medicinom počeli da se bave iz entuzijazma, pa ih je vremenom povukao materijalni element. To je u početku stimulativno, ali vremenom dosadi. Sve je više lekara u Engleskoj koji žele da idu u penziju – više ne nalaze smisao u poslu i čak im ni novac nije izazov. Očigledno je da čovek mora u svom pozivu da pronađe nit koju će da prati i koja će mu pričinjavati stalno zadovoljstvo. Ako toga nema, nema ni rezultata.

I ja sam u jednom trenutku krize shvatio da nešto moram da promenim, ali je promena u pristupu pacijentima zahtevala da se i sam promenim. U mom slučaju je ometajući faktor bilo vaspitanje u duhu katoličanstva koje ima spremne odgovore na sva pitanja i od vas očekuje da se vladate prema utvrđenim pravilima. Oni u vaše ime odlučuju šta je dobro, a šta loše, a pritom sami nisu u stanju da se snađu i organizuju u svetu jer je u međuvremenu doživeo značajne promene. Ja sam se oženio luterankom, dobili smo dete i kad smo želeli da ga krstimo, rečeno nam je da crkva ne priznaje naš brak i da dete ne može biti kršteno. To je bila moja prva kriza i navela me je da potražim drugi put. Druga kriza je nastupila kad sam se suočio sa bolestima od kojih ne možeš da pobegneš a medicina je bespomoćna pred njima. Pao sam u depresiju i  nameravao da napustim medicinsku praksu. Okolnosti su me odvele u Afriku gde sam otkrio da je naš sistem specijalizacije prevaziđen i nekoristan. Lekar je u Africi prinuđen da rešava sve probleme – od ginekologije do stomatologije a mi smo se delili na „vodovodžije“, „stolare“, „bravare“ – nismo bili u stanju da brinemo o celoj „kući“. Afrikanci su za ozbiljnije zdravstvene probleme radije išli kod svojih „zulu lekara“ nego kod nas, u njih su imali više poverenja i bili su u pravu. Kad sam se vratio u Englesku, hteo sam da budem „zulu doktor“.

Zapadna medicina se bavi isključivo fizičkim, oslanjajući se sve više na farmaceutske proizvode. Na šta se vi oslanjate?

Antropozofski lekari su u tom pogledu uzdržaniji, oni pridaju mnogo više pažnje duhovnom elementu, ali to od nas traži mnogo više angažmana. Farmacija vodi rat protiv nas, iako ne rešava problem, a pacijenti dolaze željni da im se posvetimo a ne da im prepisujemo lekove. Ono što me je najviše privuklo antropozofskoj medicini je to što nije moguće zapasti u rutinu. Ova metoda te nagoni na neprestano proširivanje saznanja o svetu i čoveku. Saznanja o fizičkom dopunjavamo saznanjima otkrivenim drugim metodama. Osnovne premise na kojima će se razvijati ova nauka Štajner je objavio sa dr Itom Vigman 1920. Oni su kao bitan faktor u procesu izlečenja uključili pacijentovu volju, što maksimalno poboljšava efekte klasične medicine. Na studijama su me pripremali za identičan pristup svim pacijentima, dok se medikamenti daju po protokolu. Meni se to nije dopalo. Ja želim da znam ko je čovek preda mnom i da li ima volju za životom, ako toga nema, lekovi su beskorisni i štetni. Telo je kao neka zadruga, svi organi rade za tebe i trude se da svoj deo posla obave najbolje što mogu a vlasnik tela je menadžer od čije sposobnosti zavisi funkcionisanje zadruge – ego budi sile ozdravljenja.

Budući da farmakoindustrija i GMO ne bude sile ozdravljenja, kome se obraćate za pomoć?

Mi se u svom poslu najčešće obraćamo svetu biljaka, one nam otkrivaju koje snage mogu da pomognu i kako da se ponovo povežemo sa zemljom. Zdrava hrana nam daje sve potrebne elemente iz prirode, da bi ih naša „zadruga“ transformisala u nešto drugo. Kao što vidite: individualni pristup pacijentu zahteva mnogo više vremena, energije i poznavanja prirode čoveka, za šta današnji lekari nemaju vreme ni volju. Nisu motivisani, rutina ih je učinila umornima, nezainteresovanima i neefikasnima.

Pri suočavanju s bolešću obraćam se i duhovnom biću čoveka. Da ste me pre dvadeset godina pitali šta znači duhovnost, odgovorio bih u duhu rimokatoličkog vaspitanja da ima veze s Bogom, grešnošću i crkvom. Danas u vezi s tim za mene postoji čitav niz značenja. U jednom smislu duhovnost znači individualnost zato što je individualnost jedinstveni entitet bez kojeg je ljudskom biću nemoguće da nastavi razvoj. Taj entitet je za mene nevidljiv: ja vas vidim, ali ono što ispunjava vaše telo kao individuu, što ga pokreće – to je nevidljivi entitet. U vezi s tim Štajner daje jasnu hipotezu gde odlazi i od čega zavisi… Kao što vidite, posao lekara ne zahteva samo medicinsku kompetenciju, već sposobnost komunikacije, socijalni pristup i duhovni faktor. Neophodno je razumevanje spiritualne dimenzije – otkrivanje smisla života;  samo tako je moguće pronaći način da se pomogne onima koji se neopremljeni s tim nose.

[/restrictedarea]